Vilijam Montgomeri

Kraj snova o strateškom partnerstvu Rusije i Zapada

U govoru održanom 25. aprila 2005. pred delegatima Dume (donjeg doma ruskog parlamenta) koji je prenosila nacionalna televizija, predsednik Vladimir Putin rekao da je kolaps Sovjetskog Saveza " najveća geopolitička katastrofa veka ". Jasno je da on smatra da je njegova misija da Rusiju vrati njenoj prošloj veličini.
Njegov tajming nije mogao biti bolji. Samo to što cene nafte i gasa stalno rastu donosi Rusiji ogromno bogatstvo, ali i jača njen strategijski položaj.

Nestankom Sovjetskog Saveza početni cilj Sjedinjenih Država i Zapada u celini bio je privući Rusiju u strateško partnerstvo. Prednosti su bile očigledne: Rusija je mogla biti od velike koristi kad se radilo o pitanjima kao što su neširenje nuklearnog naoružanja, terorizam, međunarodni kriminal, borba protiv HIV/AIDS i obezbeđivanje sigurnih i pouzdanih izvora energije za čitav svet . Isprva je izgledalo da mogućnosti obećavaju, pošto je Rusija krenula istim putem demokratske tranzicije kojim su pošle zemlje Centralne i Istočne Evrope.

Vladimir Putin je izgledao spreman da nastavi taj trend. Nakon pijanog , nepredvidivog Borisa Jeljcina, Rusima se dopalo njegovo trezveno, mirno i iskreno držanje . Njegova spremnost da podrži prisustvo američkih snaga u bazama u Centralnoj Aziji za kampanju protiv talibana u Avganistanu nakon napada 11. septembra bila je pozdravljena kao važan znak one vrste opštih odnosa kojima smo se nadali i očekivali da ćemo ih imati s Rusijom. Mnoge njegove javne izjave na početku obećavale su punu podršku demokratskom putu. Bio je uspostavio dobre radne odnose s mnogim zapadnm liderima, uključujući predsednika Buša.

Na žalost, bar iz naše perspektive, sve je to sada krenulo naopako. Postalo je bolno očigledno da Putin svesno i metodično preokreće demokratske korake preduzete u Rusiji tokom poslednjih 15 godina i uvodi sve autoritarniju vladavinu . Ponašanje prema privatnim korporacijama je proizvoljno i kapriciozno i potpuno zavisi od odnosa njihovih menadžera prema Putinovoj vladi. Dvojica njegovih zamenika šefa kabineta, ministri odbrane i unutrašnjih poslova i rukovodilac nove agencije za borbu protiv narkotika potiču iz redova KGB. Nacionalna televizija je pod čvrstom kontrolom vlade, što uključuje instrukcije koje vesti treba objaviti, a koje ignorisati. Doneti su zakoni koji oštro ograničavaju aktivnosti nevladinih organizacija, a naročito bilo kakvo njihovo finansiranje izvan zemlje. Zapošljavanje i otpuštanje sudija sada je pod kontrolom vlade.

Američka organizacija Fridom haus r angira zemlje u svetu kao "slobodne", "delimično slobodne" ili "neslobodne". Rusija je upravo degradirana iz kategorije "delimično slobodnih" među "neslobodne" , u društvo zemalja kao što su Sudan, Severna Koreja i Somalija. Rat u Čečeniji sa svim njegovim brutalnostima na obe st rane nastavlja se i kraj mu se ne nazire.

Jedan od interesantnih detalja u vezi s Putinovim prilazom jeste u tome da je on potpuno neideološki . Sovjetski Savez stvoren je kao oruđe komunizma i njegovi politički i ekonomski programi bili su čvrsto zasnovani na toj činjenici. Putin, u to vreme verni član KGB, vešto se oslobodio svake ideologije. On primenjuje stil vladanja iz XIX veka u kome je preovlađujući cilj povećanje vrednosti i važnosti nečije zemlje u nekoj vrsti igre do totalne pobede s ostatkom sveta . Njegova spoljna politika je nepredvidiva, pošto u suštini nije zasnovana na bilo kakvim posebnim principima već na kratkoročnim ruskim interesima. On izgleda pokušava da krize kao što je sadašnja oko iranskih nuklearnih ambicija drži na tački ključanja ili blizu nje kako bi maksimirao uticaj Rusije u Savetu bezbednosti UN i drugde. On se takođe namerno opredeljuje za programe koji Rusiju razlikuju od zapadnih pristupa. Takav jedan tipičan slučaj predstavlja njegov prijem delegacije Hamasa, u vreme dok su zapadne zemlje insistirale da se ta organizacija odrekne svoje politike koja poziva na uništenje Izraela.

Predsednik Putin tvrdo veruje u hladnoratovske "sfere uticaja " i upravo je u toj oblasti najdirektnije izložen intenzivnim analizama i kritikama. Izgleda da je njegov primarni cilj da ima poslušne tampon države, među bivšim republikama Sovjetskog Saveza. U tim zemljama primenjuje bukvalno istu vrstu prakse koju je Slobodan Milošević primenjivao u bivšoj Jugoslaviji. Otvoreno je podržavao secesionističke pokrete u gruzijskim provincijama Južnoj Osetiji i Abhaziji i u transdnjestrijskom delu Moldavije. To uključuje obezbeđivanje ruskih trupa za obuku, podršku, naoružavanje i pomoć revolucionarima čiji su lideri svi došli iz Moskve.

Stanovnicima tih oblasti dao je puno rusko državljanstvo i pasoše. Odbio je da ukloni ruske trupe iz tih oblasti ili Nagorno Karabaha u Azerbejdžanu.

Putin nije oklevao da otvoreno koristi naftu i gas kao oružje u pokušajima da kazni ili nagradi zemlje u svom "bliskom inostranstvu". To pokazuje prekid snabdevanja Ukrajine gasom nakon što je na predsedničkim izborima poražen kandidat koga su podržavali Rusi. To je slučaj i s veštački niskim cenama za taj isti gas koje plaća Belorusija, zemlja koju nazivaju "poslednjom diktaturom u Evropi". Putin je bezuslovno podržavao autoritarne vladare u Belorusiji, Turkmenistanu i Uzbekistanu.

Sve gore pomenuto veoma je dobro primala većina u ruskom narodu. Njima se dopadalo da budu jedna od dve svetske supersile i uživali su u sjaju dostignuća ostvarenih u svemiru i na olimpijskim igrama, u armiji za koju su smatrali da joj nema ravne. Kraj Sovjetskog Saveza, zajedno s kolapsom ruske ekonomije, okrenuo je njihov svet naglavce. Rusija je još imala nuklearno oružje, ali su je sve više i više tretirali kao nerazvijenu zemlju trećeg sveta. To je bio užasan udarac za njihovu psihu. Vladimir Putin je direktno iskoristio ova osećanja. "Rusija se vratila!!!", kaže on svim svojim akcijama i kao rezultat sada ima kontrolu nad svim izborima i većinu u parlamentu da promeni ustav, tako da može ostati na položaju i posle završetka sadašnjeg mandata ako to poželi.

Pitanje koje izluđuje zapadne političare jeste šta uraditi u vezi sa svim ovim. Odgovor je do sada bio ignorisati sve. Ali, to postaje sve teže pošto Putinove akcije - bar iz zapadne perspektive - postaju sve neprihvatljivije. Osim toga, mogućnost da jedna Rusija, koja je već pokazala da je veoma spremna da s naftno/gasnom kartom igra u političke svrhe, dobije još veću važnost u svetu u kojem se smanjuju rezerve fosilnih goriva, ledi krv u žilama zapadnih lidera.

Ruske akcije uzrokovale su da senator Džon Mekejn i drugi pozovu na bojkot predstojećeg sastanka G-8 u Sankt Peterburgu. Uticajni Savet za spoljne odnose objavio je jednu opsežnu studiju o Rusiji s preporukama za one koji donose političke odluke. Sažeto: "Američko-ruski odnosi jasno idu u pogrešnom pravcu. Svađa ne ostavlja mesta za konsenzus . Sama ideja o ‘strateškom partnerstvu' ne izgleda više realno." U studiji se priznaje da se Rusija sada suočava s dubokim problemima, ali se pokušava izbeći bilo izolacija Rusije bilo ignorisanje njenog "lošeg ponašanja".

Ironija je, naravno, da se predsednik Buš pre samo 14 meseci u svojoj drugoj inauguralnoj besedi gotovo isključivo bio usredsredio na mandat uvođenja demokratije širom sveta. Rekao je da ćemo "neumorno objašnjavati izbor pred svakim vladarom i svakom nacijom: moralni izbor između opresije, koja je uvek loša, i slobode, koja je večno dobra".

Reč "sloboda" bila je upotrebljena 42 puta u tom govoru. Ako je to bio njegov najveći cilj, onda nazadovanje Rusije od demokratizacije ka autoritarizmu mora biti njegov najveći neuspeh.

Široka podrška fundamentalističkim kandidatima na izborima na Bliskom istoku bila je snažan udarac toj politici. Ali izvesno je da neuspeh u preduzimanju bilo kakvih značajnih mera protiv velikih kršilaca ljudskih prava kao što su Rusija i Kina pokazuje da je ta politika, ako je ikad zaista i postojala, sada u suštini bačena u korpu za otpatke i da je ne treba uzimati ozbiljno. U međuvremenu, problem Rusije nastaviće da raste i postavlja povećane izazove Sjedinjenim Državama, Evropskoj uniji i NATO.

Snovi o Rusiji kao strateškom partneru u sve složenijem svetu pali su u vodu. Cilj je smanjen na pronalaženje nekoliko izabranih oblasti gde je saradnja moguća i pokušaje da se izbegne povratak na jednu neprijateljsku Rusiju.