Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Komentari povodom crnogorskog referenduma

   

 

Marinko M. Vučinić

NEZAVISNA SRBIJA I BEDA MALIH ISTOČNOEVROPSKIH NARODA

“BRAVO I AFERIM crnogorskim bastadurima: Milu Đukanoviću, Ranku Krivokapiću, Filipu Vujanoviću, Svetu Maroviću i Miodragu Živkoviću. Za ovaj veliki, u dosadašnjoj crnogorskoj povijesti nemjerljivi stvaralački crnogorski čin. Đukanović je bio (i ostao) hrabri kormilar na brodu Montenegro. On je taj brod mudro proveo između srpskocrnogorskih Scila i Haribda.”

Jevrem Brković, Crnogorski književni list

U većini ocena i analiza koje su pratile objavljivanje konačnih rezultata referenduma, kao i samo proglašenje nezavisnosti Crne Gore provlači se neprestano konstatacija da je reč o završnom činu raspada Jugoslavije, okončanju jugoslovenskog političkog eksperimenta starog gotovo jedan vek. Izgleda da je definitivni kraj Jugoslavije objavljen svima i da ga prihvataju kao svršenu stvar svi narodi koji su u njoj nekada živeli, kao i predstavnici međunarodne zajednice. Svi, ali ne i predstavnici vladajuće političke stranke u Srbiji, koji ne prestaju da nas iznenađuju svojom političkom sofisterijom i objašnjenjima koja su na granici iracionalnog.

Tako je predsednik poslaničke grupe DSS-a u Skupštini Srbije Miloš Aligrudić, na sebi svojstven način, pokušao da nam objasni da mi ne vidimo ono što je toliko očigledno i da se nezavisnost Crne Gore u realnom životu i nije dogodila. ”Srbija nije postala nezavisna, ona je u stvari Srbija i Crna Gora bez jednog dela teritorije. Međunarodne institucije sa Srbijom nastavljaju automatsku komunikaciju kao sa SCG, samo što se sada zovemo Srbija jer je Crna Gora postala nezavisna. Srbija kao država nastavlja kontinuitet SCG sa imenom Srbija, a to je ista država”. Ova izjava samo govori o tome da su predstavnici naše vladajuće političke elite, a posebno glasnogovornici DSS-a, izgubili svaki kontakt sa realnošću.

Sama formulacija o preuzimanju međunarodno–pravnog subjektiviteta i nadležnosti dr žavne zajednice SCG od strane državnih organa Srbije dovoljno govori o neozbiljnosti, neodgovornosti i nedostatku elementarne istorijske svesti o zna č aju političkog trenutka u kome se danas nalazimo. Reč je o veoma jednostavnoj političkoj situaciji. Srbija ponovo postaje nezavisna država, kao što je bila i krajem 19. veka, kada je u Evropi postojalo samo dvadeset sedam država.

Međutim, danas kao da se pribojavamo, ustežemo i izbegavamo da kažemo da živimo u nezavisnoj i međunarodno priznatoj državi Srbiji! Kao da je naš politički usud u poslednjim decenijama XX veka, a i danas, da u izuzetno važnim i dramatičnim istorijskim danima o našoj političkoj sudbini odlučuju ljudi koji nemaju istorijsku odgovornost i neophodnu političku i državničku ozbiljnost. Naprotiv, to su mali, sitni stranački politikanti kojima je egoizam i samoproklamovano mesijanstvo važnije od sudbine našeg naroda i zemlje.

Odakle dolazi ta začuđujuća bojazan i ustezanje da situaciju kada se Crna Gora odvojila iskoristimo za konačno političko i istorijsko otrežnjenje i okretanje sebi, a samim tim i definisanje racionalno osmišljenog nacionalnog programa i strategije odbrane naših vitalnih nacionalnih interesa? Neophodno je da shvatimo da je jedna istorijska epoha konačno završena i da Srbija, posle toliko decenija borbe za usrećivanje drugih i ujedinjavanje sa južnoslovenskim narodima, treba da se najzad okrene svojim interesima. Što pre shvatimo ovu istorijsku i političku neminovnost, lakše ćemo se oslobađati istorijskih zabluda i nacionalne mitomanije.

Sve ovo ne znači da Srbija treba da se odrekne brige o pravima svojih sunarodnika u novonastalim državama. Naprotiv! Ali to se mora raditi na razuman i na evropskim standardima zasnovan način. Umesto da se u ovim prelomnim istorijskim danima u Srbiji, kao nezavisnoj državi, pokrene temeljna rasprava o najvažnijim nacionalnim strateškim opredeljenjima u potpuno izmenjenim političkim okolnostima, otvoreno je pitanje vraćanja monarhije. Poznati pisac Dragoslav Mihajlović u svojoj besedi u Srpskoj akademiji nauka govorio je o tome kako violentni i neobuzdani Dinarci, koje je neopravdano i neumereno veličao Jovan Cvijić, razaraju srbijansko društvo i srpski jezik!

Da li su nam sada potrebne rasprave o monarhiji i samim tim još jedna podela srpskog naroda na Srbijance i Srbe? Time se samo produbljuje politička i društvena konfuzija u Srbiji. Sama činjenica da u Skupštini Srbije nije bilo kvoruma za oglašavanje nezavisnosti Srbije dovoljno govori o dubini i težini krize u kojoj se danas nalazimo. Zato i nije čudno što nam iznuđenu nezavisnu državu sa neskrivenim trijumfalističkim cinizmom čestitaju državni funkcioneri Crne Gore, dok predstavnici vladajuće političke stranke u Srbiji nisu spremni da prihvate jedinstvenu istorijsku priliku da artikulišu novu nacionalnu i državnu politiku. Od radikala se svakako može očekivati da ne propuste i ovu priliku da nagoveste da će se i dalje boriti za ponovno ujedinjenje Srbije i Crne Gore, kao što je njihov trajni politički cilj ujedinjenje i oslobođenje Republike Srpske Krajine. Međutim, predstavnici DSS-a ponašaju se kao potpuni politički autisti, fingirajući opštepoznatu političku doslednost, legalizam i odanost projektima koji su već dobrano deo naše političke prošlosti.

Osnovna politička doktrina savremene Evrope sadržana je u pridržavanju principa proceduralne demokratije. Njih, u stvari, i ne zanima suština i sadržaj sprovođenja nedodirljivih pravila demokratske procedure. Prihvatanja utvrđenih proceduralnih pravila od oba politička bloka u referendumskom procesu, velika izlaznost građana Crne Gore na referendumu i višestruka kontrola izbornog procesa omogućili su predstavnicima EU da uspešno okončaju svoju referendumsku misiju. Ostalo je istorija. I kao što je decenijama osporavan rezultat podgoričke skupštine iz 1918. godine kada je došlo do ujedinjenja, tako će i predstavnici Bloka za zajedničku državu s puno argumenata i razloga osporavati regularnost rezultata i toka referenduma.

Politička pažnja sada se polako okreće ka predstojećim oktobarskim parlamentarnim izborima i stvaraju se nove političke platforme i savezi. Više ne postoji jedinstveni blok za nezavisnu državu i insistirati na njegovom samonacionalnom i isključivo srpskom određenju nema realnog uporišta jer je, po procenama predstavnika SNP-a, oko trideset hiljada Srba glasalo za nezavisnost i obnovu državnosti Crne Gore. Predstavnici ove vodeće opozicione stranke u Crnoj Gori nude široku građansku listu otvorenu za sve antivladine snage i stvaranje koalicije koja će omogućiti vođenje proevropske politike, bez zanemarivanja odbrane srpskih nacionalnih interesa.

Očigledno je da ovako promenjenoj političkoj konstalaciji snaga u Crnoj Gori treba da što pre i što racionalnije prilagođava svoju politiku i zvanična Srbija, uzimajući uvek u obzir da je 180 hiljada građana glasalo za održanje zajedničke države i da se više od 30 odsto građana izjašnjava da pripada srpskom nacionalnom korpusu. Srbija zato mora da što pre izgradi svoju politiku u novim političkim okolnostima, tražeći pre svega zaštitu prava srpskog naroda u nezavisnoj Crnoj Gori, saglasno najvišim evropskim standardima u zaštiti manjinskih prava. Reč je o zaštiti jezika, kulturnog i etničkog identiteta, školovanju i obrazovanju na srpskom jeziku, učešću u političkim i administrativnim poslovima, uspostavljanju veza sa Srbijom.

To će značiti vođenje aktivne politike u zaštiti nacionalnih prava, a ne stalno čekanje, oklevanje i pozivanje na političke principe koje je odavno vreme pregazilo. A to upravo sada čini naša unezverena i neodgovorna vladajuća politička elita. Krajnje je vreme da Srbija, iz pasivne pozicije odbrane jugoslovenskih iluzija, pređe u aktivnu politiku ostvarivanja i osmišljavanja prevashodno svojih nacionalnih i državnih interesa. Jedino tako će moderno uređena i stabilna demokratska Srbija moći da bude i garant zaštite prava srpskog naroda, koji sada živi u okvirima država nastalih posle raspada Jugoslavije.

U proteklih petnaest godina obeleženih raspadom savezne jugoslovenske države i surovim građanskim ratovima, Srbija se sve više zaglibljivala u svojoj pasivnosti, autarhičnosti, bez jasne koncepcije kako da izađe iz začaranog kruga odbrane propalih ideologija. Sada je ponovo oživljena teza s početka devedesetih godina da sa Srbijom niko neće i ne može da živi u zajednici i da od nje beže svi, pa čak i njena najbliža braća.

”Mnogi analitičari tvrde da je možda lijek u tome da Srbi konačno shvate da su mali narod na Balkanu, u ovom času jedne zapuštene i zaostale kontinentalne državice, opterećene nacionalizmom i prezirom prema svojim manjinama, a odlaskom Crne Gore definitivno isključene iz reda mediteranskih zemalja i mediteranske kulture, kojoj taj radikalski primitivizam nije nikada ni pripadao. Ideološki motiv srpskih ratova bio je da Srbi više ne mogu da žive sa drugim narodima, a rezultat te ideologije jeste taj da više niko neće sa Srbima. Jedan narod sa svojom opakom politikom učinio je samog sebe kužnim, a svoju zemlju utočištem zločinaca. Neka su istraživanja pokazala da je Srbija najklerikalnija evropska država u kojoj sveštenstvo ima veliki uticaj na svakodnevni život, kulturu i politiku, te prednjači i u skrivanju ratnih zločinaca i bujanju nacionalizma.” Nije prvi put da nam Mirko Kovač demonstrira svoju mediteransku toleranciju. Po njegovom mišljenju, svako ko je glasao protiv nezavisnosti počinio je akt izdaje, kolaboracije i podaništva.

Žalosno je čitati sa koliko udvorištva i nekritičnosti Kovač piše svoju odu, ne propuštajući pritom da predstavnike Bloka za zajedničku državu označi kao primitivce, izdajnike, populiste, neznalice, falsifikatore i lažove. ”Oni su bili nedostojni protivnici liderima Bloka za nezavisnost Crne Gore, koji su pokazali visok civilizacijski i kulturni stupanj, te jasnu političku viziju, svesni vlastite istorijske misije i odgovornosti. Uz sebe su imali ono najbolje u Crnoj Gori: svoje intelektualce, pesnike, muzičare, glumce, sportiste, svoje simbole: zastavu, grb i himnu, svoju tradiciju i slavu svojih predaka, a nadasve modernu proevropsku orijentaciju i definitivni otklon od vulgarnog srpskog nacionalizma koji je već nagrizao društvo svojom netolerancijom, mržnjom i ksenofobijom. Politička opcija za samostalnu Crnu Goru uspešno je i sretno okončala svako dalje srozavanje crnogorskog bića, kome je stran nacionalizam a rodoljublje svetinja, premda to nije bilo posve jednostavno izvesti budući da su posvuda sile zla i destrukcije vrlo opasne i žilave.”

Kada je u pitanju mediteranski i tolerantni crnogorski nacionalizam i njegove razuzdane manifestacije, onda je dozvoljeno, čak i poželjno, pozivati se na slavu predaka, intelektualce, državna znamenja, nacionalno biće, rodoljublje i tradiciju, ali se zato svaki srpski nacionalizam automatski proglašava za destruktivan, rušilački, mračan i klerikalistički! Na taj način se i trećina građana nezavisne i tolerantne Crne Gore svrstava u tamni zabran sila zla i destrukcije.

Borba za očuvanje srpskog imena i identiteta neće biti nimalo jednostavna jer su već sada građani Crne Gore koji su glasali za očuvanje zajedničke države žigosani kao izdajnici i kolaboracionisti. Veljko Radović je u svojoj redovnoj kolumni u veoma objektivnom i nezavisnom listu “Vijesti” demonstrirao zaista retko viđenu nacionalnu opijenost i otvorenu mržnju prema onima koji su bili za zajedničku državu. ”Prosvijećena Crna Gora je postala nezavisna, a donijela je time nezavisnost i radikalskoj Srbiji, koja ne zna što će s njom i slobodom. Crna Gora će procvjetati jer se konačno oslobodila uvezanosti, učvorenosti sa Srbijom, s kojom deli malo zajedničkih vrijednosti, kao s političkim mrtvacem. Tako joj se vratio osmijeh na lice jer ona nije agresivna ni prema kome. U epohi znanja Crna Gora će dokazati svoju inventivnost, koja je nesrazmjerno veća od njene teritorije i broja njenih stanovnika. Crna Gora je oduvijek bila ‘mala' samo u teritorijalnom smislu, a njena hiljadugodišnja istorija je velika, opštepoznata i priznata od velikih sila svijeta već od XVII vijeka, kada je stupila na pozornicu Evrope.” Ovaj navod je najrečitije svedočanstvo o bedi malih istočnoevropskih naroda, o megalomaniji, o slugeranjskoj tzv. inteligenciji otvoreno spremnoj da bez ostatka služi državnim interesima, pseudotoleranciji, nacionalističkoj hipokriziji i šovinizmu zaogrnutom u lepršavu oblandu mediteranske civilizovanosti. Manifestacije crnogorske nacionalističke opijenosti, koje smo pratili danima, niko neće označiti kao opasnost za stabilnost regiona, ali će zato, i dalje uporno, svaka pojava odbrane i zastupanja srpskog nacionalnog interesa biti proglašavana za populizam, velikosrpstvo i težnju za porobljavanjem susednih naroda.

Tu činjenicu da niko neće da živi sa Srbijom u zajedničkoj državi, kako to kaže Kovač, treba prihvatiti kao jasnu opomenu i upozorenje da se više ne upuštamo u nepromišljene istorijske avanture i eksperimente. Da se što pre izvučemo iz jugoslovenske integralističke kaljuge i da se najzad okrenemo našim državnim i nacionalnim interesima. Tim pre što nezavisnu Srbiju čekaju još mnoga politička i istorijska iskušenja: rešavanje konačnog statusa Kosova i Metohije, okončanje saradnje sa Haškim tribunalom, donošenje novog ustava, rešavanje izuzetno teške socijalne situacije, okončanje procesa privatizacije i održavanje parlamentarnih izbora.

Nastanak novih državnih tvorevina nakon raspada Jugoslavije u svim novim državama propraćen je provalom velikog nacionalnog zanosa i manifestacijama neprikrivenog nacionalizma. Srpski narod kao da je svoj izvorni nacionalizam istrošio u ratovima koje je vodio u XX veku i u odbrani Jugoslavije kao jedine države u kojoj su svi Srbi bili okupljeni u zajedničkim državnim granicama. Zato nas i ne može iznenaditi ravnodušnost i ozlojeđenost koja je pratila proglašenje nezavisnosti Crne Gore. Ali, treba da nas zabrine da se ponovno uspostavljanje nezavisnosti Srbije dočekuje sa tako malo oduševljenja i entuzijazma. To samo govori o dubini i razornosti socijalne i političke krize u kojoj se savremena Srbija nalazi, bez mnogo izgleda da u dogledno vreme prevlada svest o potrebi stvaranja preduslova za formulisanje državne i nacionalne politike okrenute zaštiti naših državnih interesa, modernizaciji i evropskim integracijama i obezbeđivanju prava srpskog naroda koji živi u državama nastalim raspadom Jugoslavije.

Ma koliko paradoksalno zvučalo, upravo se sada, sa vraćanjem državne nezavisnosti Srbije, stvaraju istinski društveni uslovi za obnovu srpskog nacionalizma, posvećenog prvenstveno stvaranju pretpostavki za demokratsko oblikovanje i konstituisanje našeg društva. Zašto bi srpski narod jedini ostao zagledan u svoju prošlost bez prava da živi u svojoj nezavisnoj državi, koja mu otvara jedinstvenu mogućnost da povrati izgubljeno nacionalno dostojanstvo i identitet?

8. jun 2006. godine

 

 
 
Copyright by NSPM