Marinko M. Vučinić

DVA LICA TRANZICIONE SRBIJE

Srbija je zemlja čuda, i to je činjenica u koju se svakodnevno uveravamo. Društveno, socijalno i političko stanje našeg društva više ne može da se ocenjuje i promišlja pomoću racionalnih i osmišljenih kategorija. Realni život i njegove svakodnevne manifestacije prevazilaze i najrazigraniju literarnu maštu. Potvrđuje se, po ko zna koji put, ono poznato mišljenje Dostojevskog da je život mnogo složeniji i maštovitiji od svakog pokušaja da se literarno uobliči i osmisli.

     Živimo u surovom vremenu tranzicije i razaranja elementarnih ljudskih vrednosti. Nestaje jedan svet u kojem smo do juče živeli i za koji smo smatrali da je nepromenjiv. Često od naših   liberalno orijentisanih teoretičara tranzicije možemo čuti da je ona težak i surov proces i da su žrtve neminovne. Pritom, zaboravljaju se zanemaruju i osnovna ljudska prava na život i postojanje.

       Srbija se danas kreće u snažnom i razornom tranzicionom vrtlogu. Nalazi se u surovom i bespoštednom procesu prvobitne akumulacije i nastajanju socijalnih i ekonomskih odnosa koji sve više dovode do dubokog socijalnog i društvenog raslojavanja. Javlja se sve dublji jaz između sve bogatijih, bahatijih i obesnijih tranzicionih dobitnika i uspešnih poslovnih ljudi, koji putem privatizacije stvaraju sve bogatiji i moćniji vladajući sloj, i siromašnih i deklasiranih slojeva koji sve više postaju nemoćne žrtve tranzicije.

        Zaista, Srbija je danas zemlja svakakvih čudesa jer se socijalne, ekonomske i društvene krajnosti javljaju kao gotovo normalan i prihvatljiv oblik postojanja. Najteža posledica ovakvog stanja je što se širi i održava naše mirenje sa ovakvim stanjem. Postajemo, u sve većoj meri, nemoćni posmatrači i nevoljni svedoci.

        Kako nam taj nepatvoreni i realni život svedoči o vremenu čuda i beščašća u kome danas živimo? Nedavno je naša javnost bila obuzeta aferom „kofer“ čija je glavna zvezda bio bivši viceguverner Narodne banke Srbije Dejan Simić. On je osumnjičen, zajedno sa funkcionerom SPS-a Vladimirom Zagrađaninom, za primanje, odnosno davanje mita u iznosu od 100.000 evra od Kreditno-eksportne banke. Nekoliko nedelja trajala je spektakularna afera o korupciji u ovoj banci. Međutim, po već poznatom scenariju, medijska prašina se ubrzo slegla i Simić je pre nekoliko dana pušten iz pritvora. On se već, kao zabludeli i razmetni sin, vratio pod zaštitničko okrilje NBS-a, i to kao savetnik guvernera Radovana Jelašića!

       Stvarno je dirljiva briga rukovodstva i samog guvernera za istaknute kadrove ove banke, bez obzira na to što je bivši viceguverner izgubio svaki legitimitet da na bilo koji način predstavlja NBS. Ali, naši kadrovi su naše najdragocenije blago i moramo se brinuti o zaštiti njihovih ljudskih i statusnih prava! U saopštenju Narodne banke Srbije povodom postavljenja Simića za savetnika guvernera kaže se: “Simić je na novo radno mesto u centralnoj banci raspoređen u skladu sa propisima i on neće obavljati izvršnu, već savetodavnu funkciju. Na tom radnom mestu Simić će moći da pruži značajan doprinos u primeni nove regulative u finansijskom sektoru“. Veoma je utešno saznanje što je Simić raspoređen u skladu sa zakonskim propisima i što neće obavljati izvršnu već savetodavnu funkciju. Ovo je još jedan dokaz da legalizam u našem društvu nema alternativu.

        Međutim, šta je sa osećajem za moral? Jesmo li mi, u našem društvu, nepovratno izgubili osećaj za pristojnost, moralnost, postojanje dobrih društvenih običaja i pravila? Sudeći po tome kako će se završiti i ova afera, očigledno je da su urušene osnovne vrednosti na kojima treba da počiva jedno stabilno demokratsko društvo. I u ovom slučaju osnovno pitanje je upravo na terenu moralnosti, jer kako je moguće da bivši viceguverner sebe uopšte dovodi u situaciju da iz ruku visokog funkcionera SPS-a prima kofer u kojem se nalazi sto hiljada evra i posle tvrdi da je to bio neformalan i neobavezan prijateljski susret! Da li smo do te mere izgubili osećaj za odgovornost i moralne vrednosti da više ne možemo da razlikujemo zlo od dobra, pristojnost od bahatosti, odgovornost od neodgovornosti, licemerstvo od moralnosti, istinske vrednosti od lažnih, hipokriziju od istinoljubivosti?

      Ovo postavljenje Simića za savetnika pouzdan je znak da su ljudi koji bi morali da budu oličenje određenih ljudskih i društvenih vrednosti izgubili elementarni osećaj za realni život, da su dosegli dno amoralnosti i pritom demonstriraju apsolutnu bahatost i neodgovornost. Na čemu će ljudi koji predstavljaju Narodnu banku Srbije graditi nezavisnost i ugled ove institucije ako ne na neporecivoj moralnosti i neupitnom poštenju i poverenju? U svemu tome interesantna je pozicija guvernera Jelašića jer je upravo on, nakon izbijanja afere, smenio Dejana Simića kako bi očuvao ugled banke. A sada, opet on, postavlja tog istog Simića za savetnika, verovatno da bi očuvao svoju nezavisnu poziciju i povratio poljuljano poverenje i ugled centralne banke! Nađen je tako spasonosni kompromis i obezbeđeno poštovanje zakona. Zaista je dirljivo i potresno kako se u našoj najvažnijoj finansijskoj ustanovi poštuje Zakon o radu!

        Međutim, kako izgleda druga strana medalje u tranzicionoj Srbiji? U Fabrici FAD u Gornjem Milanovcu Dragica Simović, radnica ove fabrike, koja je nedavno proglašena za najbolju metalostrugarku, izvršila je samoubistvo vešanjem o radijatorsku cev u garderobi iste fabrike! Novinski izveštaji govore da je ona to najavljivala nekoliko dana menadžmentu fabrike, ali nije uspela da razgovara sa direktorom. Niko od nadležnih nije hteo da je primi i sasluša. Dragica ima dvoje dece - ćerku studentkinju i sina na odsluženju vojnog roka. Muž joj je bolestan, a ona je jedina radila u porodici. Odluku o samoubistvu donela je kada je videla da se našla na listi tehnoloških viškova u fabrici i da će ostati bez posla. Ova tragična i potresna vest svedoči o potpunom rasipu moralnih i ljudskih vrednosti u našem društvu, ali i o temeljnom razaranju principa solidarnosti u ovim tranzicionim vremenima. Niko, očigledno, nije hteo da čuje vapaj ove žene! Niko nije želeo da porazgovara o njenoj nesrećnoj i nepovoljnoj sudbini! Da li su ovo one nužne žrtve, o kojima tako zapenušano govore naši neoliberali i zagovornici apsolutne tržišne privrede?

        Ovo je, u stvari, surovo i neljudsko lice tranzicije u Srbiji u kojoj tragične i tegobne sudbine običnih ljudi ne znače nikome ništa jer predstavljaju samo statističku rubriku u konačnom saldu naše, inače uspešne, privatizacije. Najbolja metalostrugarka iz fabrike FAD nije imala sreće da radi u Narodnoj banci Srbije, u kojoj se očigledno poštuju ljudska i zakonska prava zaposlenih radnika, a pre svega onih izuzetno važnih i znamenitih kadrova koji su doveli u pitanje njen ugled i nezavisnost.

        Ove dve suprotstavljene priče predstavljaju dva lica tranzicione Srbije. Jedno - bahato, obnevidelo od novca, vlasti, finansijskih transakcija, osionosti, i drugo - izloženo surovoj privatizaciji, eksploataciji, beznađu i nedostatku solidarnosti. Konačan ishod ovakvih društvenih kretanja biće dalje širenje apatije i rezignacije u našem društvu i narastanje socijalnog beznađa kao pogodnog tla za razvoj populizma i socijalne demagogije. Istorijsko iskustvo daje nam dovoljno tragičnih činjenica o tome kako su se ovi procesi okončavali. Društvo u kojem se ne čuje vapaj žene koja je na najtragičniji način dotakla dno socijalnog beznađa nema puno izgleda da će u dogledno vreme uspeti da se uključi u savremeni svet gde   vladaju jasno utvrđena pravila, zasnovana na demokratskim i moralnim načelima. Dok se to definitivno ne desi, živećemo i dalje u zemlji čuda, u kojoj se može govoriti o zakonitosti a da se pri tome ne podrazumeva da se, pre svega, govori i svedoči o pravdi i moralnosti.     

12. april 2006. godine