Marinko M. Vučinić

APOLOGIJA PORAZA I TREĆA SRBIJA

Po svom sastavu, naša Narodna skupština nije onakva kakva bi trebalo da je. U nju ne ulaze u većem broju ljudi koji predstavljaju jači autoritet, veću sposobnost i vrednost i ljudi koji su došli slobodnom voljom i poverenjem naroda, nego ulaze ili demagozi, koji neskrupulozno laskaju biračkim masama, ili protežari, miljenici, nametnuti od vlasti, milicije i partijskih vođa. Broj onih koji su ušli u Narodnu skupštinu po slobodnoj volji i poverenju naroda i koji predstavljaju jači autoritet, veću vrednost i sposobnost prema ovim drugima toliko je mali da je njihov uticaj vrlo neznatan. Oni se sistematski potiskuju i u sistemu vladavine broja oni su uvek nadglasani, u manjini. Vlada se malo obazire na mišljenje i težnje Narodne skupštine - ona je uvek u stanju da je potčini svome gledištu. Unutra, u Narodnoj skupštini, nema dovoljno discipline. Narodni poslanici ne dolaze redovno na sednice. Sednice se održavaju često u takvoj atmosferi da dobivaju više izgled partijskih, kafanskih zborova. Reči, izrazi, pogrde padaju bezobzirno na sve strane, i to izrazi i pogrde kakvi se mogu čuti na ulici i po neuglednim palanačkim kafanama. Po njima, naša Narodna skupština više bi predstavljala gomilu aminaša i beskičmenjaka i organizovanu gomilu za eksploataciju državne kase i imovine. Po svome radu, naša Narodna skupština je najmanje na potrebnoj visini. Sastavljena pretežno i u većini od lica slabog autoriteta, male vrednosti, male sposobnosti i spreme, naša Narodna skupština nije imala ni uslova, ni sposobnosti za jedan pozitivan i konstruktivan rad. Nije, jer narodnim poslanicima nije glavni zakonodavni rad nego vršenje posredničke uloge između birača i upravne vlasti. Dobar je onaj poslanik koji dobro i uspešno interveniše svuda - i kod uprave i kod suda, i u vojsci, i u školi i kod banaka. S druge strane, i u takvim prilikama i samim poslanicima glavno je popularnost i rentabilnost, da se pokriju izborni troškovi i da se može lepo i dobro živeti. Zakonodavni rad je za poslanike sporedan zadatak i sporedna dužnost. Nigde sistema u radu, nigde jedne određene i kontunuirane državne i nacionalne politike. Rečju, na mesto zdravog parlamentarizma i pravne države zacarila nezdrava i isključiva partijska vladavina, partijska država, zacario nerad i korupcija, vladavina nesposobnih i slabih, i stavljanje partije i njenih interesa iznad svega.

        Ako ste, čitajući ovaj citat, pomislili da je reč o ocenama preuzetim iz analiza našeg savremenog stranačkog i parlamentarnog života, prevarili ste se. Ovo su ocene i stavovi iz izvanrednog i poučnog teksta „Sadašnja kriza i Narodna skupština“, neopravdano i nepravedno zaboravljenog Fedora Nikića, objavljenog u Letopisu Matice srpske novembra 1928. povodom 10-godišnjice ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Da li je ovde reč o slučajnoj i frapantnoj podudarnosti ili su ovi redovi samo potvrda određene konstante u razvoju našeg društva? Konstante koja govori o tome da smo mi odavno izgubili osećaj za ostvarivanje i zastupanje opšteg i javnog interesa u političkim borbama. Besprincipijelne stranačke borbe, kao i apsolutna predominacija stranačkih interesa, ostali su glavno obeležje naših političkih i društvenih odnosa.

        Ovo je više nego onespokojavajuće saznanje jer i danas u potpunosti možemo ponoviti sve ocene izrečene u navedenom tekstu: arogancija i bahatost predstavnika vlade, okrenutost isključivo zastupanju i odbrani stranačkih interesa, marginalizacija skupštine, predominacija izvršne vlasti, nedostojno i otvoreno trgovanje poslaničkim mandatima, neodgovornost i neozbiljnost narodnih poslanika, skupštinske sednice kao kafanski zborovi, neprimeren i vulgaran način govora, mali autoritet skupštine, slepa odanost partijskim vrhovima i apsolutna nebriga za interese građana i birača, tragično odsustvo načela u politici, vođenje sitne, prizemne uskostranačke politike, nepostojanje kontunuiteta u projektovanju državne i nacionalne politike i, iznad svega, potpuno odsustvo realne vizije razvoja našeg društva u budućnosti. Sve su ovo ocene i kvalifikacije koje se mogu, bez ikakvih rezervi, izreći o sadašnjem radu i sastavu naše Narodne skupštine, a i političkoj eliti u celini.

        Šta je stvarna i dalekosežna posledica ovakvog razarajućeg stanja u našem političkom životu? To su najbolje pokazala najnovija istraživanja javnog mnjenja u kojima je skoro 60 odsto ispitanika izjavilo da neće izaći na predstojeće parlamentarne izbore. Izrazito visoka i gotovo nezabeležena apstinencija samo je logičan odgovor građana na sadašnje katastrofalno stanje u našem stranačkom i društvenom životu. I ovi podaci o mogućoj apstinenciji na izborima najbolja su i najubedljivija kritika naše savremene politike, a pre svega naših stranaka koje pripadaju demokratskom bloku, jer one svoj legitimitet treba da grade na utemeljenju u svesnom i odgovornom građaninu, spremnom da se založi za odbranu svojih socijalnih, političkih i društvenih interesa.

         Očigledno je da su građani okrenuli leđa predstavnicima demokratskog bloka i uputili im ozbiljno upozorenje, koje ne verujem da će oni shvatiti kao priliku da preispitaju svoje delovanje, budući da je njihov odgovor bio da je reč o podacima koji su dobijeni kada još nisu raspisani izbori. Međutim, kao posledica sve veće apstinencije u Srbiji javlja se, kao logična zakonomernost, radikalizacija Srbije. Srpsku radikalnu stranku ne zabrinjava sve veća apstinencija jer njene predstavnike inače zanima samo njeno tvrdo biračko jezgro. Rast ove stranke dovoljan je razlog da se u političkim analizama potraži odgovor zašto se u Srbiji, šest godina posle pobede demokratskih snaga, događa da stranka starog režima, kakva je SRS, dobija sve veći uticaj!

          Sva istraživanja pokazuju da apstinenti dolaze iz korpusa birača koji inače glasaju za demokratske i proreformske stranke. Upravo ova visoka apstinencija otvara mogućnost dolaska radikala na vlast u Srbiji, i to na demokratski način, putem slobodnih izbora. Već je sada opšte mesto u svakoj političkoj analizi da su glavni krivci za radikalizaciju Srbije stranke prodemokratskog bloka. Zoran Lučić iz CESID-a nedavno je izjavio da je “način vladavine demokratskog bloka, prepun afera i međusobnih svađa, uzrokovao da dobar deo Srbije oseti muku od politike i emigrira prema apstinenciji”. Kao da zaboravljamo da je veći izlazak birača na izbore od uobičajenog bio glavni i presudni činilac u obaranju Miloševićevog autoritarnog sistema.

         U razmatranju pitanja zašto je danas tako visok procenat građana emigrirao u apstinenciju, najtačnija i najrealnija ocena sadržana je u tvrdnji da vladavina demokratskih snaga posle 5. oktobra 2000. godine nije donela, pre svega, radikalnu i temeljnu promenu u načinu vršenja i samom karakteru vlasti, što je bio jedan od glavnih zahteva pobunjenih građana. Izostala je težnja da se u politiku unese moral i načelnost i da se ostvare najviši ideali pravde i čestitosti. Oni koji su u vreme Miloševića bili bogati, sada su još bogatiji, a siromašni su još siromašniji. I to je jedan od najvećih i najvidljivijih razloga zašto u Srbiji raste apstinencija. Nije ostvarena pravda i pravičnost, što je bila legitimacijska osnova nove demokratske vlasti.

         Nakon šest godina politika se u Srbiji doživljava kao nedostojna i izrazito prljava delatnost u kojoj pošteni i ozbiljni ljudi nemaju šta da traže. Ta već endemska zgađenost nad politikom, političarima i strankama glavni je i odlučujući činilac i uzrok rastuće apstinencije, a samim tim i sve većeg slabljenja demokratskog potencijala u Srbiji. Kao da se u našim prilikama potvrđuju reči Ežena Joneska iz teksta „Dole političari“: ”Zašto je svet dat na upravljanje političarima? Zašto se upravljanje svetom ne može poveriti naučnicima i moralistima? Naučnici postaju sluge političara, tih žilavih primitivaca, rade sve što političari zažele u ime zastarelih i prilično sumnjivih ideja, državnih razloga, nacionalizma, pseudorevolucije i pseudonaprednosti. Ali, političari raznih imperijalizama, hegemonija, ne samo da usporavaju evoluciju i napredak već ugrožavaju čovekov život, čovekov opstanak i njegov identitet”.

            Kao posledica velike apstinencije pokrenuta je i široka debata o postojanju Treće Srbije. Smatra se da njoj pripadaju upravo apstinenti kao izraz sve veće i raširenije razočaranosti dosadašnjim nepovoljnim bilansom vladavine demokratskih snaga. Oni predstavljaju izraz kraha postojeće političke elite i osećanja da na političkoj sceni ne postoji realna alternativa beznađu i osećaju sveopšteg nacionalnog poraza. Najnepovoljnija posledica ovakvog stanja je što je u našem društvu potpuno razoren sistem vrednosti i princip odgovornosti za izgovorenu reč i učinjeno delo. Zato i nije čudno što preovlađuje shvatanje politike kao sfere opšte amoralnosti i razarajuće neprincipijelnosti, koje je najbolje u jednoj izjavi demonstrirao večiti poslanik, sada SPD-a, Meho Omerović: ”To znači da svi mi, koji smo posle 5. oktobra obećali reforme, snosimo odgovornost što je ogroman broj građana zgađen ponašanjem političkih stranaka i beži u apstinenciju, a koja, po poslednjim istraživanjima, doseže čak 60 procenata. Logično je da tada radikali, sa sigurnih milion glasova, dobijaju veoma visok procenat podrške. Jedino što možemo da učinimo je da ponovo pokušamo da ubedimo građane Srbije da na vanredne izbore, koji bi trebalo da budu održani što pre, izađu u što većem mogućem broju. Samo tako možemo sprečiti povratak stranaka koje su reprezenti Miloševićeve politike. Naprosto, predstavnici najjačih političkih stranaka moraju zaboraviti sujete i sukobe i okrenuti se interesu građana”.

         Ovaj poslanik nijednog trenutka ne pomišlja da je upravo on i njegova politička stranka jedan od krivaca za apstinenciju i razaranje politike u Srbije. Za njega je najvažnije pitanje vezano za sujete političkih lidera i samo je njih potrebno na pravi način umilostiviti i odobrovoljiti i birači će pohrliti na izbore, a ovaj nezaobilazni poslanik će već pronaći efikasnu formulu da se, mimo biračke volje, opet nađe u parlamentu. On se čak toplo preporučuje da ponovo pokuša da ubedi građane da u što većem broju izađu na izbore kako bi sprečili povratak starog režima. Važno je da on i njemu slični poslanici ostanu i dalje na političkoj pijaci, uvek spremni na novu trgovinu i političke kombinacije.

           Veliko je pitanje da li se građani danas mogu ponovo pokrenuti i izvući iz duboke apstinencije tako što će im se opet nuditi stara i prežvakana alternativa: ili ćete masovno izaći na izbore i izabrati opet poznate predstavnike tzv. demokratskih stranaka, ili će doći na vlast Srpska radikalna stranka. Na taj način građanima se šalje poruka da opet moraju birati manje zlo, a pri tome se opet insistira na glasanju protiv radikala, bez jasne svesti i političke volje da predstavnici demokratskog bloka moraju temeljno menjati svoje shvatanje politike i vlasti koje nije doživelo ozbiljniju transformaciju nakon šest godina demokratske vladavine. Predstavnici demokratskih stranaka više nisu u poziciji da sebe predstavljaju kao glavnog garanta promene političkog ustrojstva Srbije i više im niko neće verovati na reč jer su sve reči i sva obećanja potrošena i obesmišljena.

        Sve raširenijoj apstinenciji u velikoj meri doprinosi i osećanje sveopšteg nacionalnog poraza koje je sve prisutnije u našem društvu. Nastaje i širi se sve više neka vrsta apologije poraza kao da se takmičimo u tome ko će izreći teže i turobnije ocene o našoj istoriji, tradiciji, mentalitetu, političkim prilikama, a sve se slaže u mozaik priče o vajmarskoj Srbiji. Na taj način formira se svojevrsna politička ideologija samorazaranja i političkog nihilizma u čijoj se osnovi nalazi stalno insistiranje na stavovima da je srpski narod, upravo zato što nije spreman da se suoči sa svojom isključivom krivicom za raspad druge Jugoslavije i zločine počinjene u građanskom ratu, zaslužio da se nađe na istorijskom i nacionalnom dnu i bespuću. I pri svemu tome, srpski narod je preblago kažnjen kao univerzalni remetilački faktor na Balkanu.

        Srbima se tako negira i istorijsko pravo da se pozivaju na svoje izvorne nacionalne interese i nameće se osećanje kolektivne odgovornosti i krivice. To je još jedan razlog za rast radikalizma u Srbiji, a demokratski blok nema jasnu političku viziju, već pokušava da pozivanjem na nužnost evropskih integracija pokrije svoje ideološke nedoslednosti i ponudi alternativu za izlazak iz tragične ekonomske i političke krize. Brže i odlučnije sprovođenje tranzicionih reformi i dalje se preporučuje kao univerzalni neoliberalni lek za rešavanje svih problema u Srbiji. Ovo stanovište najbolje je izrazio Miroslav Prokopijević. ”Ako bi priča bila tačna, onda bi tamo gde su reforme bile najbrže i najdublje radikali i njima slični bili najpopularniji. Štaviše, tamo gde su reforme bile najbrže, kao što su baltičke zemlje, Češka, Poljska, Slovačka, Mađarska, pa i Slovenija, te ružne političke snage su strašno male. Suština je upravo obrnuta: ne samo da nisu opasne brze reforme već jedino brze reforme mogu da marginalizuju takve snage. Zato što od većine stanovnika (80-85 odsto) stvaraju dobitnike u tranziciji. Kod nas je problem što su reforme veoma spore i što je sloj gubitnika ogroman. Ovo vođenje politike na radikalnoj agendi oko Kosova i Crne Gore takođe diže radikale, potreban je obrnut pristup, brže reforme, poboljšanje poslovnog okruženja, više i bolje plaćenih radnih mesta. To je rešenje.“

         Može imponovati ovakva ubeđenost u svespasavajući značaj brzih reformi, ali ovakvo stanovište gubi iz vida ukupni istorijski kontekst dešavanja u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji. Da li se prosto može primeniti baltički i srednjoevropski koncept brzih i radikalnih tranzicionih reformi u zemlji koja je vodila nekoliko ratova i bila više od decenije pod sankcijama međunarodne zajednice? U našim okolnostima nikako ne treba potceniti taj splet političkih, ekonomskih, kulturoloških i antropoloških okolnosti koje su pratile raspad Jugoslavije, Miloševićevo doba, oštre političke i ekonomske propasti i šest burnih godina uspostavljanja demokratskog sistema vladavine. Ovde je sada preveliki broj tranzicionih gubitnika da bi mogli da prihvate baltički model reformi, pa se sve više okreću upravo onim političkim strankama koje nude radikalnu borbu protiv korupcije, ogoljeno narodnjaštvo i brigu za malog i poniženog čoveka.

      Srbija se danas kreće između dva veoma udaljena politička i ideološka pola. Na jednoj strani su predstavnici demokratskih snaga - i sami protivrečni, zavađeni, podeljeni, a na drugoj predstavnici radikalne stranke - kao nosioci populizma, socijalne demagogije, pseudonacionalizma i ideologije malog čoveka, nastupajući kao monolitna i jedinstvena politička grupacija. U ovakvoj podeljenosti uzaludno je tražiti mogućnost bilo kakvog političkog kompromisa. To i nije najgora i najnepovoljnija okolnost koja nam se mogla desiti jer su u politici političke podele njen sastavni deo. One obeležavaju politiku od najstarijih vremena, kada se i ona zasnivala kao praktična i teorijska ljudska delatnost.

         Kod nas je i dalje prisutna opsesija da u politici može i mora da se ostvaruje ideološko i političko jedinstvo. To je samo refleks i žal za nekim prošlim vremenima kada su političke uloge deljene po jasno utvrđenom jednopartijskom modelu. Međutim, i tada se nije moglo ostvariti univerzalno i apsolutno političko jedinstvo ma koliko se ono veličalo i uzdizalo. Krajnje je vreme da shvatimo da su podele u politici neminovne i da upravo one unose toliko potrebnu dinamiku i raznorodnost u politički život. Pre nekoliko meseci bili smo svedoci apsolutne političke i društvene podele u Italiji, u kojoj su dva suprotstavljena politička bloka učestvovala u burnoj i kontroverznoj izbornoj kampanji. Njihova podela razrešena je izuzetno tesnim i neizvesnim izbornim rezultatom u okviru stabilnog demokratskog sistema Italije, koji je nastavio nesmetano da funkcioniše i posle pobede snaga levice. Duboke političke podele i dalje postoje i buknuće ponovo prilikom prvih izbornih ogledanja.

        Mi smo veoma udaljeni od ovakvog stabilnog demokratskog sistema i nećemo ga moći stvoriti ako temeljno ne izmenimo sâm način vršenja i poimanja vlasti. U tome i jeste odgovornost stranaka koje sebe označavaju kao demokratske, od istorijske i presudne važnosti. Više nije dovoljno da se one samoproklamuju kao demokratske, već moraju da svoju demokratičnost i demokratski karakter vladavine pokazuju na delu. Radikali više ne mogu biti univerzalan alibi za sve nedoslednosti i propuste koje čine demokratske vlasti.

       Situacija u našem društvu je toliko teška i dramatična da je poslednji čas da se demokratske snage trgnu iz svoje političke hibernacije, okoštalosti i ideološke letargije i shvate da im pobeda na izborima neće pasti u krilo samo zato što su sebe proglasile za zaklete protivnike radikala. Građani su mnogo puta do sada pokazali da su politički zreliji i odgovorniji od postojeće političke elite. Oni danas, šest godina posle demokratskog tranzicionog iskustva, ne pristaju više na prazna politikantska obećanja, oveštale demokratske fraze i marketinške parole o nužnosti pobede demokratskih snaga. Građani traže da se na izbore izađe sa jasnom, razrađenom i realnom koncepcijom političke, ekonomske, socijalne i kulturološke rekonstrukcije našeg društva. Plašenje baukom radikalizma samo je prigodan marketinški potez, ali nedovoljan za pobedu na izborima.

          Građani traže da se politici vrati dignitet i da ona postane ozbiljna i cenjena društvena delatnost u kojoj će se ispoljavati najbolje i najvrednije snage našeg društva. Treća Srbija će svakako na narednim izborima presuditi. Bila bi velika zabluda verovati da će apstinenti i ovoga puta dati glasove predstavnicima demokratskih stranaka samo zato što su oni, za potrebe izbora i izborne kampanje, pragmatično i trenutno obuzdali svoje ambicije, lične sujete i stranačke interese.

         Demokratske snage u Srbiji ne mogu ponoviti izborni uspeh demokratske opozicije Srbije. Ta je koalicija obavila svoj istorijski zadatak. Sada je izazov mnogo složeniji. To je izazov Treće Srbije, pred kojim se sada nalaze demokratske političke stranke. Jedino ako naprave istinski zaokret, prvenstveno u odnosu prema dosadašnjem načinu i karakteru vlasti, moći će da pronađu put do apstinenata, koji nisu više spremni da tako lako izađu na izbore i bez pravog razloga i uverenja daju svoj glas.

  26. jun 2006. godine