Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Marijana Milosavljević

Vuk u bubnju

Dokle god je puštao crnogorske ambasadore da se na vrlo bitnim svetskim adresama bave pretežno agitacijom za svoju nezavisnu državu, Vuk Drašković je u prethodnoj državi mogao bezbrižno da se baškari u svojoj fotelji ministra spoljnih poslova. Uostalom, fotelja mu je zavisila od DPS-a. U vreme SCG neki crnogorski ambasadorski kadrovi javno su se hvalisali da se zalažu prvenstveno za interese Crne Gore. Drašković ih je samo ponekad korio ali na način kako to čini učiteljica koja zna da je roditelj nemirka visoki državni funkcioner i dakako član školskog odbora.

Onda su crnogorski diplomatski napori kao što znamo urodili plodom i Srbija i Crna Gora danas uživaju u samostalnosti, a ni na nebu ni na zemlji ostala je da visi fotelja ministra inostranih poslova.

Srbiju, naime, očekuje jesenja rekonstrukcija vlade. Vuk Drašković i njegovi stranački ministri u Vladi Srbije izražavaju zabrinutost za svoj opstanak izjednačavajući ga sa opstankom demokratske Srbije. Iako je jasno da se rekonstrukcija Vlade Srbije neće obaviti, i u najboljem slučaju, pre kraja septembra a najverovatnije tek u oktobru (zbog roka koji je stranka G17 plus dala za hapšenje Mladića i ponovnog uspostavljanja pregovora sa EU), Drašković se zaleće. U nedavnom intervjuu “Blicu” on kaže da će “zatražiti da se na prvoj narednoj sednici parlament izjasni o spoljnoj politici države koju vodi. Ako ne dobijem poverenje, onda SPO izlazi iz vlade, pošto je moja evropska politika i politika moje stranke”. Urednici su razgovor naslovili “Biću ministar ili SPO ide iz Vlade”. Logičan naslov posle gore navedene izjave naljutio je Draškovića, pa se dužim demantijem na naslov, što je krajnje neuobičajeno, obratio čitaocima tvrdeći da je duboko povređen jer ga naslov predstavlja “onakvim kakav nikad nije bio, kakav nije niti će biti. Ima ljudi kojima autoritet daje njihova funkcija, ali ima ljudi, čak i u Srbiji, koji daju autoritet svojoj funkciji”. Drašković je još istakao da “naslovi (misli na naslov na naslovnoj strani koji je skoro identičan sa onim u unutrašnjosti novina) sugerišu da je on toliko pohlepan na svoju ministarsku funkciju, da ucenjuje i koristi SPO kao taoca vlastite pohlepe... Nisam tražio i neću tražiti od premijera da obezbedi parlamentarnu većinu za moj izbor. Ne tražim ni podršku DS. Ne tražim pogotovu, podršku SPS i SRS, stranaka koje praktično zahtevaju da im se izvinim, da priznam krivicu zbog toga što me nije uspeo ubiti njihov predsednik i idol Slobodan Milošević!”

SPO je najčešće u pravu kada kritikuje snage bivšeg režima, ali često zaboravlja da mnogi nisu zaboravili da se zahvaljujući Draškoviću a delimično i Đinđiću, 1997. godine raspala koalicija Zajedno, što je unazadilo opoziciju. Već u avgustu te 1997. godine odbornici iz redova SPO-a i SPS-a smenili su članove opštinske vlade iz Vršca iz DS-a, a 30. septembra posle smene gradonačelnika Zorana Đinđića u Beogradu i članove Uprave grada iz DS. SPO je obrazovao manjinsku upravu koju su podržali socijalisti. Posle se saradnja sa lokalnog nivoa proširila na državni. Tako je dva meseca pred bombardovanje Drašković ušao u Saveznu vladu u sklopu “objedinjavanja patriotskih snaga”. On vladi nije donosio skupštinsku većinu “nego izvestan demokratski izgled – koji Milošević nije imao”. Zahvaljujući ispoljenom patriotizmu i zato što je kraj rata dočekao izvan vlade, Drašković je iz rata izašao kao još veći opozicionar. Uveren u mit da nema udružene opozicije bez njega, DOS, i krahirao na izborima 2000. godine, na koje je izašao samostalno osvojivši oko šest odsto glasova birača. Politički je vaskrsnut zahvaljujući nepremostivom sukobu između DS i DSS, dakle zahvaljujući premijeru Vojislavu Koštunici i Velimiru Iliću.

Ovaj kratki povratak u prošlost nije tendenciozan. Prosto neće biti u pravu oni koji se nadaju da će se mnogi zabrinuti ukoliko SPO izađe iz vlade – da će navodno njen demokratski kapacitet biti poljuljan i možda ugrožen.

Tek da potvrde da SPO nije talac Draškovićeve pohlepe, javili su se i funkcioneri ove stranke. Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu kaže: “Svi ministri iz SPO sigurno će izaći iz vlade ako lider te stranke ne ostane šef diplomatije... Stranke vladajuće koalicije, na osnovu sporazuma o formiranju vade dužne su da obezbede izbor Draškovića na jesenjem zasedanju parlamenta ili će u suprotnom prekršiti koalicioni dogovor”. Srđan Srećković, potpredsednik SPO-a, zaključuje da je parlamentarno izjašnjavanje o politici koju zastupa Vuk Drašković u stvari izjašnjavanje o učešću SPO-a u vladi. Portparol SPO-a Aleksandra Kojić izjavljuje pak, da je stranka sigurna da u Skupštini Srbije postoji većina koja podržava diplomatske aktivnosti ministra spoljnih poslova. Međutim, najblaže rečeno neobična kadrovska rešenja SPO-a u diplomatiji česta su meta podsmeha. Najduhovitiji kažu da kao da kadrovsku politiku vode savremene verzije Živke ministarke.

Očigledno je da je SPO luta u želji da prikrije pritisak koji želi da izvrši na vladajuću koaliciju pa otud i ničim potkrepljen optimizam koji provejava o zasad ipak fantomskoj većini koja navodno podržava šefa diplomatije. NIN saznaje da su čelnici vladajuće koalicije u više navrata pritiskali Ivicu Dačića i Milorada Vučelića da socijalisti još jedanput (posle Ivane Dulić-Marković) progutaju gorku knedlu kompromisa. Oni međutim, uporno ponavljaju da im ništa slično ne pada na pamet. Pogotovo što bi “izlaskom SPO iz vlasti vlada postala stabilnija, pre svega zato što su Draškovićevi stavovi često suprotni onome što zastupaju premijer i mnogi ministri”, nepokolebljiv je Ivica Dačić. U jednom trenutku Vučelić je pokazao spremnost na kompromis izjavljujući da bi SPS mogao da razmisli o podršci nekom drugom kandidatu iz SPO, ali da Vuk lično ne dolazi u obzir. SPO se na ovu ponudu nije ni osvrnuo. Radikali osim što tvrde da neće da podrže junaka naše priče ističu da to neće učiniti ni u slučaju ministra odbrane Zorana Stankovića, nazivajući ih obojicu “sramotom za Srbiju”.

Sve ovo se inače dešava u trenutku kada sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da SPO najverovatnije neće uspeti da pređe cenzus ukoliko sam nastupi na izborima. Stoga ne čudi što najčešće flertuje sa DS-om koristeći njenu terminologiju i sa kojom deli čudan običaj da se ponaša kao ljuta opozicija iako je praktično na vlasti. Iz te stranke su međutim, već potvrdili da neće glasati za Draškovića (ne zbog njega kao osobe – naglašavaju) već zato što ne žele da podrže vladu. “Pogotovo zbog toga što su dozvolili sebi da svaka njihova odluka zavisi od socijalista koji su odlično naplatili svaki ustupak vladi”.

Jedino ko se nedvosmisleno opredelio da podrži Vuka, njegov je koalicioni partner Velimir Ilić, ističući da će to učiniti jedino ako to premijer bude tražio. Učiniće i suprotno. Ako to premijer bude tražio.

E, a da li će tražiti ne zna se. Šuška se da je ostatak vladajuće koalicije na čelu sa premijerom rešio da digne ruke od svog dosadašnjeg ministra inostranih poslova zbog svih prethodno navedenih poteškoća. I bez Draškovićeva tri poslanika vlast tvrdi da ima parlamentarnu većinu od 128 poslanika. Ipak, u tom slučaju otvoriće se pitanje izbora drugih ministara što bi otvorilo sezonu stranačkih pregovora o raspodeli upražnjenih mesta u vladi. Natezanje i pijačna atmosfera koja se vladajućim strankama već obila o glavu odnosno o popularnost sigurno bi još više uvredila građane ako se aktuelizuje u vreme rešavanja sudbine KiM.

Za sada u DSS-u mudro ćute. Jedino je portparol Andrija Mladenović ovih dana poručio da pitanje ministara spoljnih poslova i odbrane neće uzdrmati kabinet premijera niti vladajuću većinu. Istakao je još da DSS neće ulaziti u kalkulacije i razgovore preko medija o popuni mesta u vladi. Ipak, neki mediji prognoziraju da će na čelo Ministarstva spoljnih poslova biti postavljen Vladeta Janković, koji je posle petooktobarskih promena postao naš ambasador u Velikoj Britaniji. Janković je premijerov savetnik za spoljnu politiku i potpredsednik stranke. Navodno već se zna da će Dragana Kojadinovića aktuelnog ministra kulture, naslediti Nebojša Bradić sadašnji upravnik Beogradskog dramskog pozorišta inače, kadar G17 plus.

Javnosti je do sada poznat stav Vojislava Vukčevića o eventualnom napuštanju vlade posle eventualnog neizglasavanja poverenja Vuku Draškoviću. Dragan Kojadinović izabrao je da se tim povodom ne izjašnjava. Ministar trgovine Bojan Dimitrijević za NIN kaže da će na kraju odluku “o danu posle” doneti GO ili predsedništvo stranke i da će on poštovati zvaničnu odluku kako god ona glasila. Ipak: “Bilo bi nemoralno da ostanemo u vladi ako Vuk ne bude izabran”. Što se saradnje sa premijerom i ostalim članovima vlade tiče, Dimitrijević naglašava da je saradnja bila korektna i da on lično ni na koga nije spreman da svaljuje krivicu ukoliko do priželjkivanog izbora ne dođe: “Na politiku gledam racionalno. Savezi i interesi nikada nisu trajni pa kakva god odluka naših koalicionih partnera bila ne treba je doživljavati tragično. Naprotiv, čim odluka bude jasna treba da gledamo u budućnost kako same stranke, tako i Srbije u celini”.

Do danas ostaje nejasno da li će ako se ministri SPO-a solidarišu sa Drašakovićem i napuste vladu, isto učiniti i drugi partijski kadrovi raspoređeni po javnim preduzećima i drugim institucijama i da li će eventualno, tri parlamentarna poslanika SPO-a i dalje pružati podršku vladi. Potpredsednik stranke Srđan Srećković za NIN poprilično diplomatski odgovara: “Verujem da u Skupštini Srbije postoji većina koja podržava politiku otklanjanja svih prepreka ka EU i izgradnju moderne Srbije, a to je politika koju vodi SPO a koju personifikuje Vuk Drašković. Svi politički akteri treba da se ponašaju odgovorno i da procene da li je pred razrešenje statusa KiM i pitanja Haga potrebna stabilizacija ili destabilizacija političkih prilika u zemlji”. Na pitanje da li je ironija sudbine što će možda o političkoj budućnosti njegove stranke odlučivati socijalisti koje SPO bespoštedno napada otkako je u vladi, iako SPS revnosno podržava vladine predloge naš sagovornik odgovara: “Ni jedna dosadašnja demokratska vlada nije uspela da raskine sa Miloševićevim nasleđem. Naša politička elita mora da pokaže spremnost i da odbaci obrasce mišljenja i ponašanja koji su nas dovela na margine Evrope”.

U međuvremenu, do javnosti stižu nepotvrđeni glasovi da u stranci ima funkcionera koji ipak smatraju da je bolje da na nove izbore SPO izađe sa pozicije nego iz opozicije. Tvrde da izlaskom iz vlade SPO ništa neće dobiti već samo izgubiti – ministarska mesta i dosadašnje funkcije. Predvodnik ove struje je, kako se tvrdi, Vlajko Senić, državni sekretar Ministarstva trgovine. Kako bilo, mobilni telefon mu je isključen.

 

 

 
 
Copyright by NSPM