Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Slobodan Miladinović

JEDANAEST TEZA O MONARHIJI

Nedavno javljanje potomka loze Karađorđevića, sa idejom da se u Srbiji restaurira monarhija, je izazvalo dosta reakcija i komentara u javnosti. Šta reći povodom toga? Šest i po decenija živimo pod republikanskim uređenjem. Kraljevog vremena se sećaju samo naši najstariji sunarodnici i o njemu i njegovoj vlasti imaju različita gledišta. Ostali o društvenom učinku monarhije mogu da cene samo na osnovu sekundarnih izvora.

Javljanje na dan saopštavanja preliminarnih rezultata crnogorskog referenduma se može različito tumačiti počev od toga da je reč o pravom trenutku za iznošenje nove, «spasonosne», ideje i dovođenje «sveže (kraljevske) krvi» u politički život Srbije, pa sve do toga da se radi o lešinarskom postupku kojim potomak nekog starog vlastodršca želi da se ustoliči na vlasti u zemlji koja luta nacionalnim i političkim bespućima tražeći sebe i svoj davno zaboravljeni, a možda i neki budući, državni identitet. No, koji god da su motivi izdanka «stare» kraljevske loze treba uzeti u obzir činjenicu da javnost taj njegov gest nije dočekala niti sa podsmehom niti sa euforičnim odobravanjem. Naprotiv, na različitim forumima su se sučelila različita mišljenja obojena tonovima različitih oštrina. Da vidimo šta se iz toga može zaključiti.

Prvo, nije daleko od pameti stav da bi restauracija monarhije i dovođenje kralja na presto za Srbiju, sa svim nasleđem XX veka, značilo samo dalje dolivanje ulja na vatru i paljenje još jednog kriznog žarišta. Dakle, tzv. kralj bi bio samo jedan u nizu uzroka cepanja i podela u Srbiji, a ne faktor integracije i nacionalnog ujedinjenja kako potenciraju pristalice monarhije. Nije isključeno da time neko opet pokušava da nam baci kosku oko koje ćemo se svađati.

Drugo, ako krenemo od pitanja «Šta je taj čovek učinio da bi seo na naš presto?» - odgovor je: nije žalio truda pa se rodio, a zar to može da bude dovoljna kvalifikacija da se zajaši narodu na grbaču? Priča o tome da je on simbol narodnog ujedinjenja teško da bi mogla da pretrpi svaku iole ozbiljniju kritiku. U današnjoj Srbiji kralj je samo jabuka razdora.

Treće - zašto baš on? Zašto ne neko od potomaka Obrenovića, koji su uzgred, za razliku od Karađorđevića, srpskog porekla. Zašto ne neko drugi iz loze Karađorđevića. Postoje čak i potomci Nemanjića unutar starih evropskih kraljevskih porodica. Mnogi čak tvrde da su Karađorđevići naša tradicija. Ova tvrdnja je, najblaže rečeno, smešna s obzirom da su Karađorđevići kraljevska dinastija iz XX veka. I ne samo to, Karađorđevići, svi zajedno koliko ih je bilo, su sedeli na prestolu oko 38 godina. Jedan Broz je duže vladao našom zemljom, šta ako nekom možda padne na pamet da ustoličimo dinastiju Broz. Konkurencija za upražnjeno radno mesto kralja može biti zaista velika.

Četvrto, republikansko uređenje je uvedeno sa porastom pismenosti kao akt ukidanja monopola vlasti jednog čoveka. U srednjem veku i ranije, pismenost je bila privilegija vladara i sveštenstva. Upravo je pismenost bila stavka koja je održavala vladarski, i svaki drugi, monopol malog broja porodica. Javne škole nisu bile u modi, pa običan čovek nije mogao da nauči čak ni da piše ili čita, a kamo li da stekne ozbiljnija znanja o društvu ili vladanju, da nauči jezike ili upozna istoriju iz različitih uglova, ili, možda da stekne znanja o prirodi. Danas je to znatno drugačije - Zašto onda produžavati agoniju? Zašto činiti istorijski korak nazad.

Pored toga, ko nam uopšte garantuje da njega ozbiljno shvataju izdanci svetskih kraljevskih loza i predstavnici velikih sila i, posebno, svetskog kapitala? Njih motivišu samo racionalni interesi, a ne familijarni sentimenti prema nekakvom skorojevićkom kvazi kralju.

Peto, s obzirom na to kako uspešno uči srpski jezik, on pre može predstavljati državnu maskotu nego kralja, da ne kažem predsedničku ludu (s obzirom da je još uvek na snazi republika). Mnogi ga u Srbiji upravo zbog toga doživljavaju kao šarlatana ili klovna. Čovek koji ne uliva poverenje građana već na prvi pogled teško da može biti legitiman predstavnik svih građana. Naprotiv, mnogi čak imaju pravo i da postave pitanje da li će Aleksandar sa urednom dokumentacijom za otvaranje radnog mesta kralja priložiti i rezultat sa testa inteligencije.

Šesto, ne treba smetnuti sa uma da sa zakonima koji važe u Srbiji kralj može biti samo jedan u nizu onih koji poziciju vlasti želi da iskoristi zarad ličnog bogaćenja. To je sa njegovim precima već viđeno. Ne treba zaboraviti da su oni ojadili Srbiju isto koliko i porodica Milošević (otimanje narodnog bogatstva i pretapanje u ličnu svojinu porodice, neracionalne političke odluke, ratovi, stradanja itd). Setimo se samo šta su sve učinili kralj Aleksandar i knez Pavle (državni udari, diktature, oktroisani ustavi, zgrtanje ogromnog bogatstva – ne zaboravimo da su generaciju pre toga bili siromašni, zbog čega je kod uglednih Srba s početka dvadesetog veka bilo živo podozrenje prema Petru I, jer se verovalo da će kralj prirodno težiti da se obogati, a to je moguće samo na račun naroda). To je više nego dovoljno da se ideja monarhije zauvek diskvalifikuje iz političkog života Srbije.

Sedmo, Istorija vodi ka dominaciji republikanskog uređenja. Poslednja srpska/jugoslovenska dinastija je nastala u XX veku koji je vek definitivnog pada monarhizma. Dakle, šta ako nam kralj ne bude valjao (a to bi se, pre ili kasnije, desilo)? Do sada smo mnogima ukazivali blanko poverenje, dizali ih u zvezde, a ne zadugo posle toga bacali u blato. Da li će to biti sudbina kralja kada ga malo bolje upoznamo ili kada ga se zasitimo. Hoćemo li tražiti nekog njegovog rođaka da sedne na presto ili ćemo ustoličiti nekog novog odanog monarhistu? Ili ćemo se izblamirati pred svetom i za neku godinu ukidati monarhiju.

Osmo, i vrlo bitno, ko bi na eventualnom referendumu glasao za monarhiju: gledano po nacionalnom i teritorijalnom principu: Mađari - ne, Muslimani i Bošnjaci - ne, Vojvođani - ne, Srbi iz Bosne i Hrvatske - ne, Srbi sa juga i jugoistoka Srbije - ne, ostaju samo Šumadinci i Srbi iz Zapadne Srbije i to ne svi. Gledano stranački: stranke starog režima (radikali, SPS, SSJ i sl. – ne, DS – ne, DSS – kako ko, SPO – da, NS – da, DHSS – da). Uostalom, kakav je rejting monarhističkih stranaka u ispitivanjima javnog mnjenja i izborima u Srbiji? Nikakav. Kakvi su njihovi rezultati na poslednjim izborima? Kakvi su njihovi očekivani rezultati na budućim parlamentarnim izborima? Čak i u koaliciji, teško da bi mogle da probiju cenzus.

Deveto, Karađorđevići nisu poreklom iz Srbije, zar da sada, kada smo konačno svoji na svome, dovodimo nekakvu crnogorsku familiju da vlada Srbijom, sada kada Crnogorci ne žele da žive sa Srbima u istoj državi. Čitajte Embahade od Crnjanskog pa ćete videti kakvo je kraljevsko poreklo našeg «prestolonaslednika». Njegova deca nemaju ni 6% srpskog ili crnogorskog u svojim genima ili u svojoj krvi.

Deseto, da on ima iole ozbiljne namere, potrudio bi se da nauči srpski jezik. A sve njegove aktivnosti od kada je u Beogradu su se svodile na dobavljanje nešto malo humanitarne pomoći od spoljnih donacija. Da je on makar i malo moćan i bogat verovatno bi to bogatstvo videla i Srbija. Ne znam da li postoji i jedno ozbiljno preduzeće u Srbiji koje funkcioniše zahvaljujući njegovom kapitalu. Zašto to svoje bogatstvo ne plasira ovde i ne zaposli naše ljude, zašto ne plaća poreze na svoje prihode Srbiji, zašto ne dovede svoje poslovne prijatelje i partnere (ako ih ima) iz sveta da investiraju u proizvodnju, zašto nije pokušao da otkupi neko od naših preduzeća u procesu privatizacije, zašto ne osnuje sopstveno preduzeće. Zašto ti njegovi kraljevski rođaci ne omekšaju politiku svojih zemalja prema Srbiji, itd? Izgleda da mu je cilj da preko pozicije kralja stekne sopstveni kapital za sebe i svoju decu (ako mu je uopšte stalo do njih). Nameće mi se kao realan odgovor na sva ova pitanja da on, naprosto, želi da od Srbije napravi svoje privatno preduzeće.

Jedanaesto, ideja restauracije monarhije je krajnje neracionalna i nju ne bi podržale čak ni stare kraljevine s obzirom da su samo pre nekoliko generacija, dok su po Evropi vladale stare dinastije, preci današnjih Karađorđevića čuvali ovce po crnogorskim i hercegovačkim brdima ili se bavili opančarskim zanatom. Verovatno da bi se kraljica Elizabeta ili kralj Huan Karlos prvi sprdali sa idejom da jedna Srbija postane monarhija pod dinastijom Karađorđevića. Pristalice monarhije ne istupaju ni sa jednim racionalnim argumentom u korist monarhije. Njihovi stavovi su puni emotivnog naboja, na isti način na koji je podržavan Milošević, ili pre njega Broz. Priča o tome da je kralj simbol jedinstva nije zasnovana ni na jednoj istorijskoj ili nekoj drugoj činjenici. Naprotiv, da je monarhija, a priori bolja od republike imali bi je čak i Amerikanci. O Evropi da i ne govorimo.

 
 
Copyright by NSPM