Nikola Malbaški

PORAZ JE POTPUN!

Da analogije između sporta i politike definitivno ulaze u modu pokazuje i razmena «fudbalsko-političkih» poruka između Oli Rena i predstavnika vlade. Ono što je nama bitnije od toga da li je «EU kriva i za poraz protiv Argentine» ili «da se neki nisu ni kvalifikovali na svetsko prvenstvo» je da su se stvarno podudarili sportska i politička poniženja . Konačno je jasno da smo se zavaravali da smo «fudbalska nacija» ili « partneri EU i SAD-u ». Ne potcenjujući «najvažniju sporednu stvar...» svesni da je poraz u «najvažnijoj glavnoj stvari na svetu» - u politici koju je Srbija vodila i koju su prema Srbiji vodili – od vitalne važnosti za sve nas.

Premijer Koštunica je što u svoje ime, što u ime celog našeg društva «izrekao» istine koje smo već svi manje-više znali. Definitivno je nastupio kraj «postpetooktobarske» iluzije o Zapadu koji «podržava demokratske procese u Srbiji». To «razočaranje u Zapad» koji «neprekidno uslovljavanje» eufemistički zove «partnerskim odnosom» predstavlja izvor apatije u srpskoj javnosti a naročito redovima «demokratskih snaga». Na žalost jednih i na radost drugih prestalo je važenje dogme «Evropa nema alternativu». Čak i domaći advokati «međunarodne zajednice» priznaju da se prema nama primenjuju ucene, koje naravno imaju «edukativnu funkciju». Nije dakle reč o tome da veliki i mali budu ravnopravni što nikada u istoriji nisu bili, već da i mali imaju prava na svoje mesto pod suncem. Neprekinuta serija pritisaka nas podseća da smo i dalje na «listi poraženih» što potpomaže stvaranje «vajmarskog sindroma».

Posle svih realnih poraza Srbije kao i onih koji su doživljeni kao takvi – nezavisne Crne Gore, pritisaka iz Haga i onoga što nam se sprema oko Kosova najmanje nam trebaju nepotrebna poniženja . Sletanjem dva američka F-16 sa pilotima i iz eskadrila koje su bombardovale Srbiju, sada već istorijske 1999. godine, možemo samo da se nadamo da smo dotakli dno dna. Već «simbolički» debakl na fudbalu i «doček američkih heroja» koji su nas bombardovali su samo potvrdili ono što smo osećali. Mi sebi moramo priznati da smo poraženo društvo i da živimo u ruiniranoj zemlji kojoj je potrebna posleratna «obnova».

Neko bi razložno mogao da se upita da li je baš moralo da bude 6:0 sa Argentinom i da li je baš moralo da se desi da baš ti avioni i piloti slete u zemlju Srbiju. Naravno da je moglo biti i drugačije. Mogli smo izvući i «časniji» poraz kako u fudbalu tako i u spoljnoj politici. Mogli smo dati koji gol Argentini i primiti koji manje, kao i što smo mogli tražiti da nam u «posetu» ne dođu baš ti «veterani humanitarne intervencije». Mogli su to biti neki drugi piloti, neki drugi avioni iz nekih drugih eskadrila, a možda i iz neke druge zemlje NATO-a koja se nije pokazala tako revnosnom u bambardovanju naše zemlje. Tako bi poniženje bilo manje i ukus poraza bio manje gorak.

Ovo pokazuje da neko očigledno ni kod nas ni na Zapadu nije mario za ovakve «sitnice» pa je poslao koga je poslao da nas još jednom podsete ko je pobednik, a ko poražen. Argentinci su samo odlično radili svoj posao, dok je ovde neko potpuno zakazao. Šta se dobilo sa «dočekom naših američkih saveznika» osim ogorčenja u redovima vojske što se i videlo na licima naših vazduhoplovaca kao i među onima koji ovo doživljavaju kao šamar za «ostatke ostataka» nacionalnog ponosa . Da smo ljubitelji teorija zavera pomislili bi da neko želi da ovakvim i sličnim potezima pomogne Radikalima da što pre dođu na vlast.

No iako sve izgleda tako crno i porazno trebamo se upitati šta u svemu ovom ima pozitivno. Pa ako toga uopšte ima onda je to kraj nekih iluzija , pre svega o «partnerstvu sa Evropom» i naivne vere u «brz ulazak u EU». Kada se konačno prihvati surova realnost u kome se čovek ili društvo nalazi pred njim je izbor. Ili će pasti u depresivni fatalizam ili će se trgnuti i pokušati popraviti nezavidan položaj davanjem golova. No na žalost prva «opcija» je za sada realnija od druge.