Ljubinka Milin;ić

PRIJATELJI U RATU

Već 40 godina svaka nova japanska vlada obećava da će “vratiti” četiri južnokurilska ostrva. Rusija, međutim, nema nameru da ih preda, pa su minimalne i šanse da će mir između dve zemlje uskoro biti potpisan

Mir između Japana i Rusije, ako se i dalje bude vezivao za “vraćanje” (kako kažu Japanci) ili “predaju” (kako Rusi više vole) Kurilskih ostrva Japanu, još dugo neće biti potpisan. To se logično može zaključiti iz nedavne odluke predsednika Putina da pomenutim ostrvima dodeli 18 milijardi rubalja (više od 600 miliona dolara) dotacija. Tako će Kurili postati najdotiranija teritorija u Ruskoj Federaciji (RF), a država će po stanovniku izdvajati više novca nego što to čini superrazvijeni Japan. 

Prema rečima ministra za ekonomski razvoj Germana Grefa, to će Kurilska ostrva, danas možda najzaostaliji deo Rusije, pretvoriti u pravi mali raj. Broj stanovnika će sa 19 000 porasti na 28 000 – 30 000, a ostrva će biti bolje povezana s ruskim kopnom, što podrazumeva velika ulaganja, pre svega u transportnu infrastrukturu. Uslovi sletanja na tamošnje aerodrome sada su takvi da je ministar odbrane Sergej Ivanov nedavno izjavio da svakog pilota koji uspe da sleti, treba odmah nagraditi ordenom narodnog heroja. Te aerodrome su napravili još Japanci “za poletanje kamikaza”, ali ne i za sletanje. Potrebna su i velika ulaganja u industriju prerade ribe (trenutno postoje samo dve fabrike, a treba da ih bude najmanje 20), socijalnu infrastrukturu i rešenje energetskih problema (struja na ostrvima tri puta je skuplja nego na kopnu).

Kurilska ostrva obiluju prirodnim bogatstvima koja se ne eksploatišu zbog toga što ne postoji potrebna infrastruktura. Prema podacima Ministarstva prirode, na ostrvima postoje velike rezerve nafte, gasa, magnezijuma, renijuma (veoma skupog i retkog metala), titana, zlata, srebra i poludragog kamenja. Ukupna vrednost prirodnih bogatstava ostrva s teritorijom mora koje im pripada, iznosi oko dva i po triliona dolara.

Ova odluka je, naravno, zabrinula Japan u kome već 40 godina svaka nova vlada obećava da će “vratiti” četiri Južnokurilska ostrva koje Tokio naziva japanskim “severnim teritorijama”, mada nisu gadljivi ni na ostala (ima i oko 30 sitnih) ostrva koja su nekada takođe pripadala japanskom carstvu. Ulje na vatru dolio je German Gref izjavivši da ruska vlada ne razmatra mogućnost predaje ostrva Japanu. Ta izjava potpuno je u skladu sa mišljenjem većine građana Rusije – njih 73 odsto je u nedavnom istraživanju izjavilo da Kurilska ostrva treba da ostanu teritorija Rusije.

U svojim stalnim čarkama sa Rusijom, i Evropski parlament je našao za shodno da arbitrira između RF i Japana, pa je prošle godine doneo rezoluciju u kojoj traži od Rusije da vrati Japanu teritorije koje je, kako se kaže u dokumentu, “okupirao SSSR krajem Drugog svetskog rata i koje su danas okupirane od strane Rusije”. Nešto pre toga je Donald Ramsfeld obećao Japanu da će prvom prilikom postaviti to pitanje u rusko-američkim pregovorima.

U čemu je, zapravo, spor između Rusije i Japana?

Kada su se u prvoj polovini XVIII veka ruski i japanski industrijalci prvi put pojavili na ostrvima, na njima je živelo pleme Ajni. Rusi i Japanci su se kretali po takozvanoj Kurilskoj gredi u susret jedni drugima – jedni sa severa, drugi s juga. Sve do 1855. godine pravno nije bilo određeno kome pripadaju ostrva. Tada je potpisan sporazum po kome četiri južna ostrva pripadaju Japanu, koji će se, u zamenu za to, odreći pretenzija na ostrvo Sahalin. Početkom 20. veka došlo je do rata između Rusije i Japana koji je Rusija izgubila. Po Portsmautskom sporazumu morala je da se odrekne i južnog dela Sahalina. Tako su do kraja Drugog svetskog rata Japanu pripadala sva četiri danas sporna Kurilska ostrva i deo Sahalina. Međutim, poraz Japana u Drugom svetskom ratu značio je i gubitak tih teritorija.

Po sporazumu na Jalti u avgustu i septembru 1945. sovjetska vojska se iskrcala na te teritorije i uključila ih u SSSR. Godine 1951. Japan se zvanično odrekao Kurila ugovorom u San Francisku, ali se u njemu ne govori u čiju korist. SSSR nije potpisao taj dokument, a 1956. je potpisana sovjetsko-japanska deklaracija u kojoj se govori o prekidu ratnog stanja između SSSR-a i Japana. Član 9. te deklaracije predviđa nastavak pregovora o zaključenju mira između dve zemlje i uključuje saglasnost Moskve da posle toga dva ostrva, Hobomai i Šikotan, preda Japanu. Ali, 1960. sovjetska vlada je odbila da ispuni obaveze prihvaćene deklaracijom. Sporazum o miru između dve zemlje ni dan-danas nije potpisan, a poslednjih godina je u više navrata bilo reči o mogućnosti da se pomenuta dva ostrva ipak vrate Japanu. Posebno se o tome govorilo pred prošlogodišnju posetu predsednika Rusije “zemlji izlazećeg sunca”.

Rusiju iritira termin “vraćanje” koji Japanci koriste, pa je Konstantin Kosačov, predsednik Komisije za međunarodne odnose ruske Dume, objasnio da “nije reč o vraćanju već o mogućnosti predaje ostrva pod određenim uslovima, na primer u slučaju da bude potpisan mir”.

“Ostrva o kojima je reč Japan je izgubio u Drugom svetskom ratu i pokušaj revizije pravnog statusa tih ostrva je pokušaj revizije rezultata Drugog svetskog rata, što je apsolutno neprihvatljivo. To može biti samo gest dobre volje od strane Rusije i samo u slučaju da se potpiše sporazum o miru”, objasnio je Kosačov.

I istoričar Natalija Naročnicka smatra da principi nepromenljivosti rezultata Drugog svetskog rata moraju biti osnova u novoj etapi odnosa između Japana i Rusije, kao što, uostalom, važi i u celom svetu. Termin “vraćanje” ostrva Japanu mora zauvek biti izbačen iz upotrebe jer posleratni Japan nije pravni naslednik japanskog carstva koje je kapituliralo u Drugom svetskom ratu, kao što ni dve nemačke države koje su nastale posle rata nisu naslednice Hitlerove Nemačke, već novi subjekti međunarodnog prava.

Japan ne samo da ne misli isto, nego je poslednjih godina zatražio i više od onoga što mu po sovjetsko-japanskoj deklaraciji pripada – sva četiri južnokurilska ostrva. Pred Putinovu posetu vođena je velika kampanja u zemlji, ceo Japan bio je oblepljen plakatima: “Vraćanje Kurila, pa onda mir.” Svoje potpise na peticiju Rusiji sa zahtevom za vraćanje Južnih Kurila stavilo je već više od 10 miliona Japanaca. Rusija, naravno, nije htela ni da čuje, bilo je samo reči da će se dva ostrva zameniti za japanske investicije, ali, s obzirom na to da strane investicije Rusiji više nisu neophodne, ta tema nije ni došla na dnevni red posete.

Japanski analitičari smatraju da vreme radi za Rusiju jer o ostrvima misle još samo stariji Japanci. Mlađi su navikli da žive bez njih, pa će tako i nastaviti. Tim pre što je tamo uglavnom rusko stanovništvo.

U svakom slučaju, krajem devedesetih godina zvanični Tokio je odlučio da aktivira ekonomske veze s Moskvom, ukinuo čak i zabranu za sklapanje vojnih ugovora (sa dotle “okupacionom vojskom”), a u vreme najvećih konflikata Rusije sa MMF-om, Japan je bio jedina zemlja koja je kreditirala RF. Vlada premijera Koizumija nastavlja čvrsto da ide tim putem, iako se zvanično ne odriče “svoje” teritorije. Ekonomski odnosi sa Rusijom su sve bolji, a sporna pitanja se ne postavljaju. S obzirom na to da u poslednje vreme nije bilo novih zvaničnih inicijativa sa japanske strane, nije nemoguće da japanska vlada, nemoćna da vrati ostrva, mudro pušta da mit prosto izbledi. To je mnogo jednostavnije nego ga se javno odreći i izazvati otpor sopstvenog naroda.

(NIN 2902)