Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život - Smrt Slobodana Miloševića

   

 

Dušan Kovačev

HOLANDSKI PACIJENT

O tome da Slobodan Milošević neće živ dočekati kraj suđenja govorio je svojevremeno beogradski advokat Toma Fila, da bi nas među prvima o tome podsetio 11. 3. neposredno po objavljivanju njegove smrti.   Uz ogradu o odgovornosti tribunala u Hagu, podsetio je domaću javnost na to da je u haškoj pritvorskoj jedinici, kao i tokom (i u vezi) hapšenja umrlo ili poginulo desetak Srba, a da među mrtvima koje je gonio haški sud, nema drugih nacionalnosti. O "mortalitetu Haga" je na RTS-u javnost podsetio i Kosta Čavoški.

Odmah nakon Miloševićeve smrti, javnosti se obratio advokat Zdenko Tomanović, koji je (doduše nešto kasnije istog dana, tek uveče) saopštio da se Milošević žalio da ga u zatvorskoj jedinici truju. Posle ovoga, oglasila se Miloševićeva porodica, vrh SPS, ruska diplomatija (i ruska Duma) napavši međunarodne krivične ustanove u Hagu, zbog odgovornosti za Miloševićevu smrt. Srpska javnost je momentalno počela da pretresa pitanje je li Milošević ubijen, ili su ga ubili, da bi se ubrzo prešlo na teme koje su dalje vezane za hašku pravdu, ali i Miloševićeva dela. Ova (ne)umesna diskusija je povedena po običaju bez poznavanja činjenica, pa se brzo pretvorila u jalovu raspravu o suprotstavljenim stavovima.

MEDIJSKA NEKROFILIJA

Međutim, bilo je i razumnijih postupaka. Pošto su Predsednik Srbije Boris Tadić i Predsednik vlade Vojislav Koštunica izjavili Miloševićevoj porodici i partiji saučešće, javnost je imala prilike da čuje i po neki razumni komentar o novoj situaciji. Čedomir Antić je istog dana, kao gost u dvema televizijskim emisijama govorio o sklonosti domaće političke javnosti da od pokojnog lidera pravi heroja. U nekoliko emisija autori su već istog dana pokušali da naprave pregled činjenica koje se odnose na odnos Miloševia prema sopstvenom zdravstvenom stanju, kao i odnos haškog tribunala prema njegovom zdravlju. No to je, poznavajući Srbiju, bio samo privremeni predah pre "konačnog obračuna" sada oko još jednog mita podeljene zemlje.

Nije nam poznato da je osim ruske diplomatije i ruske Dume bilo koji politički faktor van Srbije javno povezao Miloševićevu smrt s postupcima nadležnih haških ustanova. Narednog dana, dvanaestog marta, imali smo priliku da čujemo javno obraćanje Haškog tribunala, prema kome je pred smrt Milošević najavio žalbu vanraspravnom veću ovog suda upravo zbog toga što mu se onemogućava lekarska pomoć (1). Pored saopštenja o činjenicama kad je nastupila smrt ovog zatvorenika, o tome da je imao adekvatan tretman i sličnog, nismo čuli ništa što već nismo znali. Tribunal je naložio obdukciju posmrtnih ostataka (dozvolio je prisustvo jednom lekaru iz Srbije i jednom iz Rusije), kao i toksikološku analizu, koja će se obaviti, takođe u Hagu.

Još više je šturo bilo saopštenje tužilaštva tj. neposredno Karla Del Ponte, koja je, začuđujuće, navela da joj je žao što Miloševićev postupak neće sad moći da bude doveden do kraja, jer će bez osude žrtve ostati nezadovoljene (2). Njoj naravno nije ni palo na pamet da kaže da se oseća odgovornom za to što se desilo, već je birokratski sve negirala. Ne samo to, već je u okviru diskusije, odgovarajući na novinarska pitanja, pomenula je i mogućnost da je možda Milošević sam doprineo svom zdravstvenom stanju, namerno narušavajući svoje zdravlje, tako da je moguće govoriti i o njegovom samoubistvu. Na drugoj strani, oglasili su se i miloševićevi lekari iz Srbije i Rusije, koji su podsetili javnost na to kako se na žalost, smrću ovog zatvorenika ispostavilo da je njegovo lečenje u Hagu bilo neadekvatno i da su u njegovom stanju detaljne lekarske analize i odgovarajuća terapija bili i te kako potrebni (3).

Sva svetska javnost je reagovala na ovaj događaj, od formalnih komentara s meritornom ocenom o Miloševićevom politikom značaju, do neretko grubih kvalifikacija o Miloševiću "balkanskom kasapinu". "Anglosaksonski, a svetski" mediji su još jednom pokazali svoju "objektivnost" i ponovili jeftine propagandističke sudove iz devedesetih. Oglasili su se izgleda svi osim onih, koji su za njegovu smrt eventualno odgovorni: Pritvorska jedinica zatvora u Ševeningenu i njen nadležni lekar koji je kontrolisao Miloševićevu terapiju.

Ni domaća javnost, pored svoje izvanredne zainteresovanosti, ovu važnu pojavu nije zapazila, obuzeta spekulisanjem o tome gde će Milošević biti sahranjen, kao i komentarima „zakletih“ Miloševićevih neprijatelja o tome. Iako je predsednik vlade Srbije, Vojislav Koštunica podsetio da se radi o prilici u kojoj naša tradicija nalaže pijetet, počelo se s žešćim politiziranjem pitanja Miloševićeve sahrane. Senzacionalističke navike su se već obradovale `šetnji posle smrti` i dobro je da je pokojnikova porodica iste večeri ovlastila potpredsednika SPS Milorada Vučelića da organizuje sahranu. Morbidni senzacionalizam je uglavnom ostao bez teme, ali su popodne istog dana pristalice SPS ispred bolnice Sveti Sava, gde su preneti Miloševićevi posmrtni ostaci, napali novinare B92 koji su poznati po "objektivnom odnosu prema Miloševiću".

Vučelić je, petnaestog marta, javnost obavestio da će Milošević, prema sopstvenoj želji i želji porodice, biti sahranjen u Požarevcu, u porodičnoj kući (4). Pošto je javnost mogla da se upozna s probranim delovima haškog svedočenja raznih svedoka tužilaštva protiv Miloševića po izboru uredništva, televizija B92 je javnost obavestila o hitnom sastanku upravnog odbora centra `Sava`, koji pokušava da smeni upravnicu, pošto je propao pokušaj da Vlada Srbije, preko Dejana Mihajlova ugovori da se u istom centru izloži kovčeg s posmrtnim ostacima (u vestima pomenute televizije kaže se `telo`). Kad je Vučelić u popodnevnim časovima javio da će kovčeg biti izložen u Muzeju revolucije u Beogradu, a u subotu osamnaestog u holu Savezne Skupštine, pitanje centra `Sava` nije više pominjano.

Uveče istog dana se javnost mogla upoznati s istupom grupe `5. oktobar`, koja je osudila glorifikaciju Miloševića, za koju su priliku pružile kontroverze oko njegove smrti. Van ovoga pojedinci su komentarisali nekakav problem `bezbednosti građana`, koja bi navodno mogla biti ugrožena. Jedan građanin miloševićevog rodnog grada (na B92) izjavio je da će ga od sad biti sramota da kaže da je građanin Požarevca. Tako se posle prvog "šoka" zbog ponovne popularnosti Miloševića ova televizija oporavila i ubrzo krenula u kontranapad na već mrtvog Miloševića.

HRONIKA NAJAVLjENE SMRTI

Daleko je bila zanimljivija medijska spekulacija o leku protiv lepre i tuberkuloze, koji je navodno nađen u krvi, a kontraindikovan je s njegovim zdravstvenim stanjem. Naravno, odmah su je komentarisali oni koji veruju da je bolesnik u Hagu umoren. Zanimljivo, komentarisana je i iz Haga, s ogradom, da je ovaj lek verovatno uzimao Milošević da bi namerno pogoršao svoje zdravstveno stanje, u nameri da izdejstvuje sopstveno lečenje u Rusiji. Kakva je potreba nagnala holandskog lekara na ovakav komentar pre završene toksikološke analize, osim ako lek nije zaista bio prisutan u telu pokojnika. Po izjavama Momira Bulatovića, osmog marta mu je Milošević rekao da je dobio nalaze iz januara koji potvrđuju prisustvo leka koji on ne uzima, a koji neutrališe lekove za snižavanje pritiska.  

Da Milošević nije adekvatno lečen, u to nema sumnje jer je bez obzira na odluku haškog Tribunala da mu se u Hagu može pružiti sva potrebna pomoć, kroz kratko vreme osvanuo mrtav. Besmisleno je govoriti o tome da je on preko nekih svojih   „veza“, mogao da dođe do lekova, kada se ima u vidu strog pritvorski režim. Haški sud je mogao da naloži prinudnu odbranu Miloševića putem prinudnog branioca, tako da je režim „prinudnog lečenja“ mogao (van očiju javnosti) efikasno da primeni. Javnost je obaveštena da Milošević ne uzima terapiju koju mu propisuju haški lekari, odn. da je uzima na svoju ruku i to radi odugovlačenja postupka (5).

Posle nekog vremena, na jednom od ročišta uoči smrti, Milošević je govorio o tome da je prinuđen da uzima terapiju pred stražarima, pa da su mu merene vrednosti leka u krvi posle toga opet pokazivali znatno manju koncentraciju od propisane, iako je terapiju uzeo potpuno, pravovremeno i redovno. Ove tvrdnje niko iz Haga nije demantovao. Neposredno pred smrt, iznuren pripremanjem svedoka odbrane, nije izlazio u zatvorsku šetnju. Jedan od svedoka general Delić je izjavio da mu je sam Milošević rekao kako već duže vreme nije izlazio u šetnju, pošto je „potrošio“ vreme po rasporedu za šetnju na pripremanje odbrane. To je potvrdio i Momir Bulatović. Iole upućenom u pritvorski režim, ovo svedoči o grubom zanemarivanju zdravstvenog staranja o pritvoreniku, a koje je vršeno trajno. Najzad, ne prekidati suđenje teškom bolesniku koji između ostalog boluje od kardiovaskularnih problema, a ima hronično veoma povišen pritisak i žali se na tegobe, stanje je koje opasno narušava život. Da se Hagu žurilo s donošenjem presude, malo je verovatno i pored toga što je tužilaštvo u miloševićevom slučaju napadalo njegovu odbranu time da ima za cilj da „odugovlači“ postupak. Samo tužilaštvo je najodgovornije za nenormalnu dužinu procesa jer se suđenje oteglo proširenjem optužnice. Najzad, argumentacija o miloševićevom „odugovlačenju“ upotrebljena je za neuspešno nametanje prinudnog branioca istom. Počev od Momčila Krajišnika, još mnogo je privedenih Srba optuženika koji već godinama pritvoreni uzalud čekaju da počne da im se sudi.

KO SE BOJI HAGA JOŠ

Izgleda da nikom nije bilo u interesu da Milošević bude osuđen. Presedan da šef države bude osuđen za genocid, dela protiv čovečnosti i ratne zločine mogao bi da bude opasan po neke, danas moćne, a sutra ko-zna-koliko-moćne državnike. Mogao bi i da uplaši eventualne saveznike moćnih, koji neće rado obavljati `prljave` ratove za račun supersila. Ko zna ko bi kome u budućnosti, shodno promenjenim odnosima snaga, mogao da sudi. Ovakve mogućnosti, ma koliko nerealne bile, su noćna mora za desno krilo američkog republikanskog establišementa.  

Anglosaksonski političari i njihovi saveznici su u doba Madlen Olbrajt u ime principa čovečnosti zaobišli neke vrlo poštovane principe međunarodnog prava. Setimo se hapšenja bolesnog Pinočea, a u srpskom slučaju hapšenja nesrećnog generala Momira Talića u Austriji, iako je bio zvanično pozvan u Austriju u sastavu vojne delegacije BiH. Najzad i pravno-teorijski, suverenitet države tiče se i odr. ekskluzivnosti šefa države u odnosu na međunarodno krivično pravo. Setimo se da do sada za ove zločine nije odgovarao ni jedan šef države u svetu, a bilo ih je koji bi morali da odgovaraju po osnovu subjektivne odgovornosti. Haški tribunal je i pred stručnom javnošću Holandije, vrlo neuverljivo prikazao tzv. „komandni lanac“ koji treba da je počinjao s Miloševićem i da ga dovede u vezu s navodnim "mini genocidom" na terenu, npr. u Srebrenici. Vrlo necelishodno za tužilaštvo bilo je svedočenje Vojislava Šešelja, koji je izneo veoma konkretne podatke o ulozi pripadnika stranih obaveštajnih službi u najmasovnijoj likvidaciji srebreničkih vojnih zarobljenika. Tužilaštvo, u ime kojeg je dokaze odbrane napadao Džefri Najs, bilo je vrlo neubedljivo i uglavnom redom diskvalifikovalo svedoke. To je možda efikasno u anglosaksonskom krivičnopravnom sistemu, ali je veoma podiglo ugled Miloševićeve odbrane u otadžbini.

Najzad, da napomenemo i čudno koincidiranje Miloševićeve smrti sa samoubistvom Milana Babića u istoj pritvorskoj jedinici, ali i to da vreme smrti obojice pada u početak suđenja pred Međunarodnim sudom pravde (takođe u Hagu), po tužbi za genocid, koju je podnela BiH, protiv Srbije i Crne Gore. Iako se tim Srbije i Crne Gore u prvom redu brani prigovorom nenadležnosti ovog suda (6), pitanja genocida na koje se poziva BiH jako su argumentovana dvema haškim presudama u postupku protiv počinilaca koji su priznali sopstvenu genocidnu nameru (M. Babić i B. Plavšić). Ova priznanja su međutim imala takvo dejstvo na postupak, da se dokazni postupak obustavlja, pa se dokazi nisu izvodili. O "genocidnoj nameri" šefa države Srbije se vodio dokazni postupak, koji je pravosnažno obustavljen njegovom smrću, pa se zahvaljujući tome ne mogu koristiti ni izvedeni dokazi kao dokaz o genocidu. Propisi haškog tribunala ipak poštuju pretpostavku nevinosti okrivljenog, čak i ako se to po njegovoj praksi ne bi moglo reći.

Preterano bi bilo reći da je Milošević pobedio svoje Haške tužitelje, ali haški tužitelji nisu uspeli da ga osude. To je veliko olakšanje za položaj Srbije pred oba "haška sudišta". U svetlu fantastičnih finansijskih troškova haškog tribunala (7) i američkih zahteva da svoj rad završi do 2008, jasno je zašto se sudu žurilo da okonča bar postupak protiv glavnog optuženog. Sada bez glavnog optuženog (i glavnog "svedoka") oni očajnički moraju da se dočepaju Mladića i Karadžića, ili će njihovo postojanje (a time i veliki budžet) biti dovedeni u pitanje.   

* * *

(1) Beogradski advokati su na dan smrti javnosti skrenuli pažnju na to da je Milošević najavio da će podneti žalbu da mu se uskrati lečenje u Rusiji koje je tražio. Pošto je on izjavio da ne priznaje haški Tribunal, jer je nelegitiman, nije podnosio ni formalna sredstva protiv kršenja svojih prava, čak i kad je to smatrao. Najava žalbe svedoči o tome koliko se osećao životno ugroženim kad je najavio da će prekršiti jedan od osnovnih principa sopstvene odbrane u kojoj je bio dosledan.

(2) Princip da je svrha krivičnopravne sankcije satisfakcija žrtava, odn. njihove rodbine napuštana je još od doba Anzelma Fojerbaha (ugledni Bavarski pravnik, tvorac Bavarskog krivičnog zakonika i utemeljivač modernih principa krivičnog prava; domaća javnost bolje poznaje delo njegovog sina, Ludviga Fojerbaha). Poštuje se, delimično, još samo u Anglosaksonskom pravu. Ovo navodi kao smisao „zadovoljenja pravde“ glavna haška Tužiteljica, rodom iz Ženeve.

(3) Milošević je to tražio i formalno od Suda, ali i javno, na ročištu. Žalio se na akutne tegobe (glavobolja), ali i hronične (umor) i zahtevao da sud „prekine da ga gnjavi“. U svom izlaganju je rekao da uzalud već više od dva meseca traži lekarsku pomoć. Sličnih problema imao je i Šešelj, koji je u zatvoru uzalud tražio da mu operišu bruh, dok to nije najzad zahtevao na javnoj sednici suda pre više od godinu dana. Milošević je zahtevao da bude lečen na jednoj uglednoj ruskoj klinici. Malo je poznato koliko je napredovala homeopatska medicina u Rusiji i koji su njeni dometi u dijagnostici i lečenju. Haški tribunal je i pored garancija Rusije (članice Saveta bezbednosti UN koji je osnovao Tribunal) odbilo da Miloševića pošalje na lečenje u Rusiju obrazloživši da postoji mogućnost da se on ne vrati na suđenje. Par dana po donošenju ove negativne odluke, Milošević je umro.

(4) Javnosti je poznato da je to bila kuća Karađorđevog vojvode Petra Dobrnjca. O tome kako je došla u vlasništvo porodice Milošević pisao je Slavoljub Đukić u svojoj popularnoj knjizi „On, ona i mi“. Miloševićev SPS u SO Požarevac ima većinu i izvesno je da će biti otklonjene formalne smetnje u pogledu mesta sahrane.

(5) Najveći primer odugovlačenja postupka koji smo imali prilike da vidimo kad se radi o okrivljenim Srbima, mogli smo da vidimo na primeru Momčila Krajišnika. Protiv njega je podignuta optužnica, iako je skoro očigledno da nema osnova ni za „objektivnu odgovornost“, a potom je postupak godinama u zastoju voljom tužilaštva. Isto je i sa Šainovićem i drugim nosiocima „objektivne odgovornosti“ iz Srbije, sve voljom tužilaštva. Još je čudnija praksa „zapečaćenih optužnica“, o čijem postojanju tužilaštvo obavesti javnost tek naknadno, neki put posle smrti tajno optuženog (A. Izetbegović i F. Tuđman).

(6) Prigovor nenadležnosti u ovom postupku SR Jugoslavija je neuspešno koristila 1996, kada je ovaj sud zauzeo stav da je SR Jugoslavija ipak član OUN. Pravna situacija se promenila kada je po tužbi SR Jugoslavije protiv zemalja članica NATO zbog bombardovanja 1999, kada je sud zauzeo stav da SR Jugoslavija nije članica OUN, pa sud nema nadležnost u ovom slučaju. Sada zastupnici SCG imaju nameru da iskoristeovu situaciju. Odluke ovog suda, međutim, nemaju obavezan karakter. Ipak, njihov politički značaj je veliki.

(7) O stavu američke javnosti prema ulozi haškog Tribunala i njegovim ogromnim finansijskim troškovima pisao je u listu `Politika` 10. 3. Zoran Šuvaković u članku `Milijarda dolara za 25 presuda`.

 

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM