Dragana Kanjevac

Gde je kuglica? ili šibicarenje kao srpski modus vivendi

Čita čovek u autobusu tanke novine i komentariše prijatelju vesti o novoj aferi: 'Taman sam uspeo da sklopim sliku šta se dešava, a sad mi opet ništa nije jasno!' Zbunjeni građanin sigurno nije jedini koji ne zna šta da misli: taman je pohvatao u glavi ko je davao mito, ko se sa kim šemio i zašto - već sutradan stiže nova verzija po kojoj su dobri momci iz u stvari neviđeni lopovi i crnji od samog đavola. Ako se uhvatite za zrno smisla u nečijem javnom postupku, u najkraćem roku odabrani pulen žestoko će vas demantovati nekom jezivom izjavom ili će biti povezan sa kojekakvim kriminalnim radnjama! Mislite da ste shvatili ko je sa kim u kombinaciji, a ko se mrzi? Vaša teorija pije vodu sve do prvog susreta sa poznanikom koji pouzdano zna da stvari stoje potpuno suprotno, i da je čitava priča parada za javnost…

Krene li bilo kakvo razotkrivanje nepravilnosti u društvu, zagrebe li ko po površini arheoloških naslaga korupcije svake vrste, odmah biva dočekan tim večnim pitanjem - Zašto Baš Sad? Ovaj omiljeni argument protiv pokretača afere ima dva oblika. Kada ga koristi neko ko nije umešan u događaj, tumačenje glasi 'sve se to znalo i ranije ali to je sada politički motivisano..' . Direktno osumnjičeni takođe koriste 'zašto baš sad' argument kao dokaz da je u pitanju lični obračun, ili štaviše atak na državni i nacionalni interes. Po pravilu, kada krene priča 'zašto baš sad', istovremeno pokulja prljavi veš o samom pokretaču afere.

Šta da zaključi naš građanin, već umoran i umoren od događaja u domovini? Ako je pristalica neke političke opcije, on je već sve zaključio i tumačiće događaje u prilog svog stanovišta. Preostali, više puta buđeni pa anestezirani biće uvereni da su to sve lopovi koji se bogate na račun 'poštenog čoveka' (čitaj: onog koji nije bio u prilici da se na vreme snađe, ili napuni ) .

Opisana atmosfera pruža banjske uslove za paranoike, koji u Srbiji mogu konačno da se opuste, stalno okrepljivani novim saznanjima koliko su sve vreme bili u pravu. U zemlji u kojoj su teorije zavere najtačnije, samo je paranoičnima sve jasno. Svima koji su uskraćeni za taj poremećaj ličnosti, preostaje da se pitaju i čude. Običan građanin sa pravom može da se oseti kao da je 'ovca', kako se u žargonu beogradske ulice naziva žrtva tradicionalne varajuće igre za pridošlice poznate kao šibicarenje.

Da se podsetimo: tri kutije šibica i kuglica od staniola neophodan su alat za igru pogadjanja ispod kog poklopca se nalazi loptica. Nezaobilazan je i ložač-saradnik. Njemu će poći za rukom da pogodi gde je kuglica i uzme pare, naočigled potencijalne žrtve, koja, poučena pozitivnim primerom, ulazi u igru. Tu njenoj sreći dolazi kraj, jer bez obzira koliko žrtva bila uverena da je videla kuglicu, ona se zasigurno neće nalaziti ispod odabranog poklopca, već među veštim prstima igrača.

Tako nekako stoji stvar sa događajima i životom uopšte u Srbiji.

Slobizam kao metod vladavine simulakruma imao je izrazito šibicarski karakter. To se može reči i za Miloševićev nacionalizam. Prvo je zajahao na talasima Gazimestana i raspalio zbunjene Srbe koje je napuštao komunizam, a zatim svojski doprineo srozavanju sopstvenog naroda. Ali nije tu kuglica: ona se kretala putevima novca u izolovanoj zemlji, gde su šverc i trgovina bez papira bili 'majka' za munjevita bogaćenja.

Slučaj piramidalne štednje je toliko očigledan primer šibicarske tehnike da čak nije ni zanimljiv: par ljudi iz državnog vrha su Igrači, Ložači su opskurni likovi poput Jezde i Dafine a žrtve su – pogađate ko? Lakoverni narod - naravno - koji stoji hipnotisan u kilometarskom redu ne bi li predao poslednju crkavicu i bacio je u vetar. Vladavina haosom uz korišćenje i stvaranje permanentnog vanrednog stanja dok kuglica (čitaj: pare) neopaženo izlazi iz vidnog polja žrtve (čitaj: naroda).

Vođa i prevaren narod – tu postoji neka vrsta simbiotske ljubavi. Narod voli da bude prevaren ako zauzvrat dobije iluziju uz koju će lakše da prihvati svoju propast. Sa druge strane, međunarodni političari i pregovarači nisu bili fascinirani šibicarskim nestašlucima vladara sukobljenih ex yu državica: dođu kod Vođe, sve se lepo dogovore, čim ljudi okrenu leđa, on radi po svom. Šeta kuglicu. Lord Oven, jedan od pregovarača u bosanskom sukobu, bio je iskreno ljut posle jednog od brojnih sastanka sa sukobljenim stranama i izjavio novinarima da nikad nije doživeo da ga neko tako uporno 'laže u oči!'. Nije čovek razumeo šeretski karakter naših naroda i narodnosti.

Isti 'šeretski' pristup još uvek je aktuelan na primeru slučaja Mladić. Po ovom scenariju general je kuglica (sad je ovamo, sad je onamo, možda spava), njegove pristalice su Ložači, Vlada je Igrač a Karla D.P. je Žrtva. Ovaj naivni pristup ispušta iz vida da se na šibicu nikad ne pozivaju ljudi iz kraja ili drugi šibicari, naročito ne oni krupnije građe.

Mnogi građani koji su od srca izašli na ulice petog oktobra dvehiljadite verujući da će svima, pa i njima biti konačno bolje, imaju osnova da se osećaju kao žrtve šibice. Dobili su divlji kapitalizam, a kuglicu šetaju Slobini tajkuni (koji su pak na kraju išibicarili samog SM.), njegova verna opozicija i svi oni koji su se, leteći u niskom letu, na vreme povezali u već neki Odbor. Sa druge strane, može se reći da je i srpska opozicija uletela u klasičnu šibicu. Kuglicom je mahala tzv međunarodna zajednica, dajući lažnu nadu da je rušenje Miloševića ulazak kroz vrata raja, gde lete šareni leptirovi i šetaju bambiji a novac raste na drveću.

Kao što je poznato, srpski život poslednjih šest godina je sve samo ne rajski. Ko bi se setio svih tih afera, kako se fensi naziva vaskoliko muljanje ispod žita u političkom životu, privredi, državnim ustanovama. Neki od slučajeva imali su prezimena: Perišić, Pavković, Gavrilović, Obradović, Kolesar, bilo je tu i natprirodnih pojava obrađenih u aferama Bodrum i Bora Solunac; misterija sastava plivačkog tima u Šilerovoj, prodefilovali su i Panciri, Koferi, Sateliti, Eriksoni, pa krađe mandata, muljanja oko blanko ostavki, slučajevi Nacionalne štedionice, Mobtela, RRA...

Ako bi se birao regionalni prvak šetanja kuglice u pojedinačnoj kategoriji, šampion bi bio svakako Milo. Pravi uzor svakom šibicaru: hiperinteligentan, harizmatičan i ubedljiv, sa izrazitim talentom za munjevito kameleonstvo (mlad, lijep i pametan komunista, nacionalista, kapitalista, gospodar brda, mora i duvana, demokrata, diktator, otac nacije). Sa druge strane, Vlade Divac - dobitnik tolikih zlatnih medalja - mogao bi da osvoji i crni trofej šibicarske žrtve od strane Otadžbine, zbog svoje, možda malo uvrnute želje da u domovini investira kapital zaradjen vrhunskim bavljenjem košarkom. Više bi mu se isplatilo da proda Holivudu svoju priču o tome kako je pokušao da kupi Knjaz Miloš i Novosti – mogao bi to da bude odličan triler, sa elementima Dosijea X (vladina zavera, paranormalni fenomeni), kao i Kuma 1, 2 i 3.

Kao što vidimo, tranziciona Srbija nultih godina nije se odrekla šibicarske logike. Taman poverujete u neku priču - eno istine na drugoj strani. Glasate za pametnog i umerenog čoveka širokih vidika – kako dođe na vlast, sve bi ukinuo i postreljao… Uzmete kredit na osnovu krupnih brojeva na bilbordima – posle plaćate dodatne stavke ispisane najsitnijim slovima. Ode kuglica…

Zna se ko je u srpskom životu nosilac prestižnog trofeja za najveću žrtvu šibicarenja – to je uvek i svakako narod. U srpskoj globalnoj šibicarskoj predstavi menjaju se, i to retko, samo Ložači. To su svi oni koji su ukapirali foru i tako se snašli i ugradili u sistem van sistema. Mnogi za koje se misli da su Igrači, zapravo su Ložači, a kuglica je zapravo negde daleko.

Ipak, kao narod nismo loše prošli. Ako nekom nešto nije jasno u društvenom životu, može uvek da potraži savet od znamenitog Dorćolca, pevača Džeja Ramadanovskog – on će na osnovu šibicarskog iskustva i prirodne inteligencije sigurno znati da objasni šta se u stvari dešava. Ko se oseća ponižen u ulozi šibicarske žrtve, neka ima u vidu da sama igra ipak daje učesniku iluziju da se on nešto pita i da ima mogućnost da bira. I neka ne zaboravi da postoji i igra 'prodavanja cigle', koja tek nije ni malo zabavna.