Saša Gajić

SVET I ZMEĐU DAVOSA I KARAKASA

Kao i krajem svakog januara, i ove   godine su se u elitnom zimskom centru u Davosu, u Švajcarskoj, sastali pripadnici svetske poslovne i političke elite da održe ovogodišnji,   36–ti po redu,   sastanak „ Svetskog ekonomskog foruma”. Na imponzantnom skupu zajedno se našlo preko 2.300 pripadnika globalne elite koje sačinjavaju poslovni i medijski magnati, šefovi humanitarnih organizacija i nadnacionalne birokaratije, religiozne vođe te istaknuti naučnici, inovatori i zvezde moderne industrije zabave poput Anđeline Džoli, Bono Voksa i Majkla Daglasa. Da glavna kongresna dvorana ne podseća na betonski bunker (poput podruma ispod nje koji to nesumnjivo jeste), da skup u ovom gradu zabave usred švajacarskih Alpa nije okružen krugovima bodljikave žice i više od pet hiljada teško naoružanih stražara, slučajni namernik bi se mogao opustiti i uživati u “diskretnom šarmu buržoazije” ćaskajući i razmenjujući pozdrave   sa Bilom Gejtsom, Angelom Merkel ili šefovima egzekutive Koka Kole i Intela. Međutim, kolovođe svetske globalizacije nisu imale puno vremena za ćaskanje - zgusnut dnevni raspored obaveza u četiri i po dana, koliko je trajao ovaj forum, diktirao je žestok   tempo od gotovo 250 planiranih javnih istupanja, što je značilo da su se u proseku paralelno morale odvijati osam do devet   sesija.

“Mondenski humanizam” i njegove prave namere

Zvaničan naziv ovogodišnjeg skupa u Davosu glasio je “Kreativni imperativ”, a istupi više od 735 učesnika (od ukupno 2.340 gostiju, među kojima je bilo 15 predsednika država odnosno vlada, i 30 šefova najistaknutijih nevladinih organizacija) ticali su se pet glavnih tematskih oblasti: ekonomskog jačanja Kine i Indije u svetskim okvirima, promeni ekonomskog pejsaža u procesima globalizacije, formiranja nove svesti i izmenjenih stavova, kreiranja novih poslova   i radnih mesta u budućnosti, kao i problema vezanih za regionalne identitete i sukobe koji iz njih proističu. I pored slavodobitnih izjava o prošlogodišnjem razvoju svetske ekonomije i svetlim perspektivama koje donosi budućnost, ono što je zajedničko svim pobrojanim glavnim   temama je zapravo zabrinutost globalnih elita svetskim ekonomskim procesima i nekim od neplaniranih pratećih efekata   koji su već sada lako uočljivi. Potenciranje priča o menadžmentu ekonomskih kriza i korporativnoj društvenoj odgovornosti u novom digitalnom dobu, koje su se mogle čuti ne samo od medijskih glasnogovornika i blagoglagoljivih “uterivača političko-korektnih donacija” poput Bono Voksa, govori nam da se, u okviru globalne neoliberalističke paradigme, zapravo postepeno gradi društveni konsenzus da se sa gorućim problemima rasta cene nafte, regionalnih osiromašenja i ekološke katastrofe, kao i propalih pokušaja da se pojedina područja bezbolno integrišu u globalne tokove (u decembru prošle godine su, ne zaboravimo, propali pregovori STO u Hong Kongu), nosi nekim novim oblicima globalne komandne ekonomije i strateškog planiranja, bilo na neformalnim skupovima, bilo u okviru pojedinih međunarodnih organizacija ili njihovim međusobnim koordinisanjem.

Razgovori na ove teme su, dakako,   još miljama daleko od toga da se ovi, kao i mnogi drugi problemi, reše. Za većinu šefova egzekutive koprporacijskog hijerarhijskog poretka, ovakvi skupovi su   više način da se istakne sopstvena vernost neoliberalnim mantrama i istovremeno nauči kako da se ova opšta ideološka mesta, pozivajući se pri tome na njih, u neophodnim slučajevima a pri rukovođenju sostvenim kompanijama, zaobiđu zarad   ostvarenja dugoročnih zajedničkih ciljeva. “Kreativni imperativ” znači i primoravanje drugih, manjih ili manje pouzdanih ekonomskih igrača u globalnoj areni da se pridruže zajedničkim naporima u ekonomskom planiranju, i što je još bitnije, podnesu zajednički teret njegovog finansiranja, a za šta su zaduženi prisutni pripadnici političke elite. Prave odluke sa dalekosežnim posledicama po svetsku ekonomiju uslediće kasnije tokom ove godine, po završetku “kreativnih radionica” u ovom pitomom švajcarskom skijaškom utočištu, ponajviše   na skupu Svetske trgovinske organizacije. I dok su na ovom skupu   načelno iskazali spremnost za društvenu solidarnost i zaštitu ljudska prava, šefovi najbogatijh država će na skupu STO u Ženevi odlučivati o načinima kako da za svoje kompanije širom sveta ugrabe nova i još nedovoljno zaposednuta tržišta, sve po starom i dobro oprobanom neoliberalnom principu koji primorava zemlje u razvoju da uklone zaštitne carine i trgovinske barijere za robe i usluge globalnih ekonomskih giganta.   Skup u Davosu predstavlja samo ideološku i medijsku pripremu budućih bitnih trgovinskih pregovora, pogotovo napora da Evropska Unija ukine subvencionisanje i zaštitu svoje poljoprivrede.

Južnjačka uteha

Iako je netrpeljivost, pa i otvorena mržnja prema učesnicima skupa u Davosu i globalno i lokalno   široko rasprostranjena, mogla se primetiti svega šačica antiglobalističkih demonstranata na protestima u Švajcarskoj. Razlog je bio sledeći – većina antiglobalističke energije bila je usmerena na istovremeno održavanje alternativnog skupa koji se, sa suprotnim ideološkim predznakom, ove godine održavao u Karakasu, u Venecueli, koja je pod Čavezovim rukovodstvom tokom poslednjih godina preuzela glavnu ulogu antiliberalnog i antiglobalističkog grupisanja ne samo latinoameričkih država, već i mnogih drugih grupa i pokreta pogođenih tokovima globalizacije.

Osnovan 2001. godine u Porto Alegru u Brazilu, “Svetski socijalni forum” zamišljen je kao protivteža “Svetskom ekonomskom forumu” u Davosu, gde ugroženi i siromašni pokušavaju da   iznađu način da pariraju bogatim i moćnim, ili bar da se teše da su u tome pokušali. Alternativnu dimenziju ovog skupa, koji je na prvom okupljanju usvojio Povelju sa svojim principima sa namerom da postane periodični forum, pokazivao je i vodeći slogan: “Drugi svet je moguć”. Da je opstajanje ovoga foruma sasvim izvesno pokazala su i dva naredna, znatno brojnija okupljanja, tokom 2002. i 2003. godine, takođe u Porto Alegru,   mada su se ona   više pretvorila u centralno mesto protestvovanja zbog američke invazije na Irak nego što su pružile odgovore na ekonomske teme koje je otvorila galopirajuća neoliberalna globalizacija. 2004. godine Svetski socijalni forum preselio se na kratko na azijski kontinent, gde se u Mumbaiju (bivšem Bombaju) u Indiji okupilo rekordnih 75.000 delegata, usmerivši se ponajviše na kritikovanje učinaka neoliberalizma na azijske regione.

U međuvremenu, po ugledu na “Svetski socijalni forum”, tokom poslednjih godina iznikao je niz regionalnih alternativnih foruma od kojih je najznačajniji bio “Evropski socijalni forum” (ESF) koji se 2002. godine okupio u Firenci, da bi se narednih godina preselio u Pariz i London, a koji je poruke antiglobalizma prilagodio humanističkoj populaciji razvijenih zapadnih zemalja.

“Svetski socijalni forum”, “karneval potlačenih”, kako ga   najčešće nazivaju, i na ovogodišnejm okupljanju u epicentru latinoameričkog skretanja ulevo, u Karakasu, potvrdio je svoje čvrsto oponiranje procesima korporacijske globalizacije i namere da se bori protiv siromaštva, bolesti i uništenja životne sredine svim raspoloživim sredstvima, tvrdeći, za razliku od skupa u Davosu, da liberalizam ne može biti lek za rastuće globalne probleme, jer je on, ustvari, ponajčešći uzrok   ili pospešitelj većine društvenih bolesti. Zalažući se za pošteniju i socijalno solidarniju verziju svetske trgovine, uz nužni protekcionizam slabih država   i bilateralne sporazume kojim bi se nadomestili unutrašnji nedostaci nacionalnih tržišta i pospešio njihov privredni razvoj bez odlivanja kapitala i dobara u   centre gobalne moći, predstavnici zemalja u razvoju tražili su od golobalnih ekonomskih institucija momentalan otpis po njihovim rečima “kriminalnih dugova”, što je naravno više izraz političkog vrednovanja nego realni zahtev spram poverilaca.

Samo poređenje učesnika skupova u Davosu i Karakasu pokazuje njihovu međusobnu suštinsku razliku. Za razliku od Anđeline Džoli, Bona i Pitera Gebrijela koji svoj status u korporativnoj industriji zabave koriste za besomučno lobiranje, u Karakasu nema ni jedne globalne zvezde, a mesto logoa i najpopularnijih svetskih brendova   tu su samo ponegde slike Bolivara i Če Gevare. I sami učesnici skupa u Venecueli pokazuju da je ovaj skup samonikao i spontan – među 70.000 pristiglih aktivista (od kojih je preko 10 hiljada sa prostora van Latinske Amerike) gotovo da i nema poznatih imena, ako izuzmemo nobelovca Eskivela, bivšu prvu damu Francuske Danijelu Miteran i urugvajskog pisaca Galeana. Brojčano i po imenima skromniji nego prethodnih godina, “Svetski socijalni forum” je bio rukovođen Čavezovim sugestijama da se ne gubi vreme na debate i (samo) reklamiranje poznatih ličnosti, već da se usvoje planovi za konkretne planove i aktivnosti. Naime, osim ovog skupa, već tokom proleća planirano je novo okupljanje antiglobalista u Pakistanu, a do koga je potrebno postići i neke konkretne rezultate. To se pre svega odnosi za zajedničke osude spoljne politike Bušove administracije i pojačavanja pritiska na javno mnjenje povodom događanja na Bliskom Istoku, kao i američkog “Plana Kolumbija” (tj. “Plana patriot”) kojim bi se, pod obrazloženjem rata protiv narkotika, vodila borba protiv samoniklih ustaničkih pokreta na tlu Kolumbije. Takođe, usvojeni dokumenti “Svetskog socijalnog foruma” oponiraju sveopštoj privatizaciji, i obavezuju učesnike da se na nacionalnom polju zalažu za sprečavanje privatizacije javnih dobra i zaštitu zemlje, vode i energenata kao resursa koji ne smeju da se podvrgnu rasprodaji u bescenje i tako unište prespektive budućih pokolenja.

Karnevalska atmosfera na ulicama Karakasa ne samo da nije omela učesnike skupa da operacionalizuju zajedničko nastupanje na ekonomskom polju, već je postala svojevsna proslava južnoameričkog društvenog pokreta koji je, nakon pobede predsednika Eva Moralesa na izborima u Boliviji, ukazala na radikalne promene kroz koje prolazi ceo kontinet udružujući se u oponiranju neoliberalnoj hegemoniji. Pozivajući na totalno odbacivanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa industrijalizovanim Severom, međusobno povezivanje zemalja u razvoju i solidarnost (naročito na polju obrazovanja i zdravstvene zaštite), skup je frenetičnim govorom u kome je pozivao na rušenje američke imperije završio Ugo Čavez. Tako je Čavez, praćen američkim antiratnim aktivistima koje je predvodila Sindi Šihen, majka vojnika SAD poginulog u Iraku, još jednom pretvorio   “Svetski socijalni forum”   u mesto najžešćih osuda Bušove administracije.

A svet se i dalje kreće i okreće …..

Sa početkom februara, supotstavljeni forumi su završeni, svi njihovi učesnici su se razišli širom planete “na svoje radne obaveze”, a međusobne razlike su samo produbljene i   dodatno ušančene u nepomirljivim ideološkim paradigmama, od kojih ni jedna zapravo nema nikakvo, ni privremeno ni pojedinačno rešenje za obuzdavanje opasnih globalnih ekonomskih tendencija i njihovih društvenih, političkih i ekoloških efekata koje će u narednim godinama i decenijama nesumnivo dovesti do gobalnih potresa sa nesagledivim posledicama.

Dovoljno je samo baciti letimičan pogled na “isfriziran”, “politički-korektno” upakovan izveštaj UN o svetskoj ekonomskoj situaciji i prespektivama za 2006. godinu koji jasno ukazuje na rastuće turbulencije u globalnoj ekonomiji, kako između bogatog centra i siromašne periferije tako i unutar njih, a koje su, malo je reći, zabrinjavajuće.

Svetska ekonomija,   prema izveštaju UN, neće doživeti značajniji rast tokom 2006. godine, već će se on smanjiti u odnosu na prethodne godine (2004. godine on je iznosio oko 4%, 2005. svega 3.2% dok će ove godine rast biti još manji). Sa izuzetkom Kine i Indije, smanjivanje stope ekonomskog rasta već je dominantno među zemljama u razvoju, a kako izveštaj prognozira, globalizacija i potencijalni politički potresi staviće njihove privrede tokom godine na dodatna iskušenja, tako da rast dohotka po glavi stanovništva, planiran da do 2015. godine   prepolivi ekstremno siromaštvo, neće biti moguć, u prvom redu zbog porasta cena nafte i hrane koju većina siromašnih zemalja uvozi. Situacija na području zaposlenosti još je crnja: pad zasposlenosti i smanivanje otvaranja novih radnih mesta sve je veći od trenutka kada je ova tendencija počela da se zahuktava tokom 2000-01 godine. Ovo je uzrokovano kako propadanjem tekstilne industrije u ekvatorijalnim prostorima, tako i činjenicom da čak ni ekonomije Dalekog Istoka koje imaju značajne ekonomske rezultate, ne mogu da prate rast sopstvene populacije i udome novu radnu snagu iz mlađih naraštaja, već su, ionako maksimalno napregnute, došle u fazu prezasićenja   ponudom jeftine radne snage.

Transfer ekonomskih ulaganja novaca i sredstava iz razvijenih u nerazvijena područja se obrnuo i pokazuje supotne tendencije u odnosu na prethodnu deceniju. Sada se sredstva i bogatstva ponovo vraćaju na prostore bogatih zemalja, u prvom redu SAD, pa tek onda EU i Japana, dok se vrše sve manja ulaganja na prostore zemalja u razvoju, iz kojih je tokom perioda 1997-2005 izvučena dobit od blizu 2000 milijardi dolara. Naime, i tokom   godina ulaganja u područja trećeg sveta sa jeftinom radnom snagom, a u cilju proklamnovane ekonomske konurentnosti, uvek je izvučena dobit bila neuporedivo veća od ulaganja. Međutim, sada se sa “rabljenih” prostora kapital postepeno povlači, a nove investicije ili su smanjene ili obustavljene. Izveštaj UN eksplicitno navodi da je MMF izvukao neuporedivo više sredstava iz zemalja u razvoju nego što im je preneo – tako je   u prethodne tri godine MMF pozajmio 4.6 milijarde dolara zemljama u razvoju, a samo u 2004. godini po osnovu kamata na svoje kredite povukao 7.6 milijardi dolara sa ovih prostora, sa tendencijom da smanjuje svoja dotiranja zemljama u razvoju iz godine u godinu, u prvom redu zbog toga što su one insolventne i bez mogućnosti da vrate svoja dosadašnja dugovanja.

Krokodilske suze nad zemljama u razvoju, sve dok donose makar i umanjenu dobit, danas se još ponegde u međunarodnim ekonomskim intitucijama   mogu i nazreti. Za deceniju – dve, kako stvari stoje, ova iscrpljena i prezadužena područja   će, i pored proklamovane solidarnosti, po svemu sudeći biti prepuštena svojoj tragičnoj sudbini. Za njih ni globalisti ni antiglobalisti, osim ideoloških fraza, nemaju nikakva ozbiljna rešenja. A krokodili će se, ako ne iznađu način za planetarnu ekonomsku kohabitaciju, ustremiti zarad preraspodele preostalih resursa jedni na druge, ne obazirući se više na ideološka merila i svetonazore. Sve do tada, bogati će ići u eksluzivna zimovališta, a siromašni će imati svoje ulične fešte u toplim i egzotičnim predelima. Što bi naš narod rekao: i vukovi siti, i ovce na broju …