Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

BiH - deset godina posle Dejtona / Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

   

 

Slobodan Durmanović

Prvostepena presuda Naseru Oriću

Naser Orić je od petka 30. juna, prema prvostepenoj presudi u Haškom tribunalu, oslobođeni ratni zločinac. Dve godine zatvora, na koliko je osuđen, Orić je odležao s „viškom“ od godinu i kusur dana u pritvorkoj jedinici u Sheveningenu. Ukoliko Apelaciono veće potvrdi odluku Pretresnog veća, tako će i ostati. Druga varijanta je da Apelaciono veće „produži“ zatvorsku kaznu na veći broj godina od Orićevog staža u pritvoru, ili, pak, da je smanji ili, čak, da Orića načisto oslobodi po žalbi koju je već najavila njegov branilac Vasvija Vidović. Iako su u Tužilaštvu bili iznenađeni sudijskim odmeravanjem kazne Oriću, još nisu odlučili hoće li se i oni žaliti.

Orićevo (ne)znanje

Dvadesetpetogodišnji mladić bez skoro ikakvog vojnog iskustva“, kako su Orića s uočljivom notom samilosti nazvale sudije u svojoj presudi, ili „planinski lav“, kako ga je pre nekih pola godine nazvao jedan od svedoka Orićeve odbrane, za Srbe je, međutim, bio i ostao samo okoreli ratni zločinac. I tako će to, kako sada stvari stoje, ostati na svakoj od strana zanavek.

Elem, Orić je proglašen krivim jedino što nije preduzeo, kao nadređeni, “nužne i razumne mere“ da spreči ubistvo i okrutno postupanje svojih potčinjenih sa srpskim zarobljenicima koji su od 27.12. 1992. do 20.3.1993.godine bili zatočeni i mučeni u policijskoj stanici u Srebrenici. Sudije su, prema sažetku presude, zaključile da je u tom periodu Orić imao „efektivnu kontrolu“ nad vojnom policijom u Srebrenici, mada je utvrđeno da je još u septembru i oktobru 1992. posećivao stanicu policije i već tada saznao za okrutno postupanje prema srpskim zatočenicima, kao i za ubistvo Dragutina Kukića u septembru iste godine. No, za to se Orić u presudi uopšte ne tereti, pošto, je li, tada „nije imao efektivnu kontrolu“. A upravo su iz tih saznanja sudije izvukle uverenje da je Orić kriv za nesprečavanje zlostavljanja srpskih zatočenika početkom 1993. godine, iako, kako su naglasile sudije, “nema dokaza da je Orić tada posetio zatočeničke objekte, niti da ga je bilo ko obaveštavao o njihovom stanju“. Drugim rečima, da nije bilo dokaza da je Orić posećivao zloglasnu stanicu policije pre nego što je nad njom imao „efektivnu kontrolu“, sudije, izgleda, ne bi zaključile da je Orić odgovoran za zlostavljanje u zatvoru kad je, je li, kontrolisao ovo mučilište?! Zato sudije Orića i ne smatraju, kako objašnjavaju, odgovornim za propuste što niko od mučitelja nije kažnjen.

Sudije su, naime, “samo konstatovale“ da je Orić u inkriminisanom periodu tek „imao razloga da zna za zločine“ u stanici policije, i to na osnovu ranijih neposrednih saznanja, pošto je kasnije bio „neobavešten“!?

Obzirno“ razaranje

Zamalo je Orić ispao sasvim nevin, jer po onome što su sudije zaključile nakon izvođenja svedoka i dokaza po tačkama optužnice za bezobzirno razaranje gradova, naselja i sela koje nije opravdano vojnom nuždom, - ispalo je ne samo da Orić u tome nije učestvovao, već ni da nije ama baš ništa mogao da učini da to spreči!?

Sudije su, najpre, zaključile da u sedam srpskih sela, Dučićima, Fakovići- ma, Divovićima, Bjelovcu, Sikirićima, Šiljkovićima i Kravici - „uništavanje imovine nije bilo širokih razmera“. U ovim mestima je, prema nalazu sudija, bilo „relativno dobro naoružanih seoskih straža“, koje su pružale otpor Orićevim snagama. Tako su sudije zaključile da „nema dovoljno dokaza da bi se utvrdilo da li je u Dučićima 21.6.1992. uništavanje bilo širokih razmera“, odnosno da prilikom napada na Fakoviće i Divoviće 5.oktobra 1992. „nije bilo bezobzirnog razaranja imovine“. Šta više, sudije su konstatovale da „premda su kuće bile oštećene, nijedan svedok nije mogao da potvrdi da su bosanski Muslimani bili ti koji su zapalili kuće u Fakovićima“, pa su zaključile da je do paljevine „verovatno“ došlo tokom međusobne borbe!?

Dalje, u napadima Orićevih snaga na Bjelovac i Sikiriće između 14. i 19.10. iste godine, opet su „relativno dobro naoružane seoske straže“ Srba pružile otpor, pa sudije nisu bile „u poziciji da znaju koliko su kuća uništili

bosanski Muslimani, a koliko ih je uništeno iz drugih razloga“. Istina, odmah iza tog stava, sudije su dodale da „postoji sumnja u to da broj kuća koje su uništili bosanski Muslimani ispunjava uslov da uništavanje mora biti širokih razmera kako bi se proglasilo krivičnim delom bezobzirnog razaranja“. Što će, izgleda, morati da dokazuju drugi sudovi...

Naposletku, Orićevim snagama 7. i 8.1.1993. u napadu na Kravicu, Šiljkoviće i Ježesticu, opet se suprostavila „relativno dobro naoružana seoska straža“, koja je, pišu sudije, pucala i iz artiljerije na napadače bosanske Muslimane, ali... „U Kravici je imovina uništena u širokim razmerama, ali dokazi nisu jasni u pogledu broja kuća koje su bezobzirno uništili bosanski Muslimani u odnosu na one koje su uništene iz drugih razloga. Kad je reč o Šiljkovićima, nema dovoljno dokaza da bi se utvrdilo da je uništavanje imovine bilo širokih razmera“, zaključile su jednoglasno sudije.

„Kućepazitelj“ u razorenim selima

Jedino je, po mišljenju sudija, Ježestica u ovom Orićevom napadu na pravoslavni Božić 1993., kao i jednom prilikom ranije, 8.8.1992. - bezobzirno razorena. Sem u Ježestici, bezobzirno razaranje muslimanske vojne snage iz okolnih sela primenile su još i u Ratkovićima i Dojim Ratkovićima 21.6.1992. i u Brađevini 27.juna iste godine, zaključile su sudije. Onda su prešli na ispitivanje odgovornosti Nasera Orića za ove zločine koji se podvode pod kršenje zakona i običaja ratovanja, ali je - nigde nisu našli, uprkos tome što je prethodno utvrđeno da je Orić 20.maja 1992. godine izabran za komandanta Štaba TO Srebrenica. Sudije su konstatovale da je Orić bio na tom položaju prilikom svih ovih napada, izuzev u ponovljenom napadu na Ježesticu kada je „već bio imenovan za komandanta podregije koja je proglašena 4.11.1992.“. “Prema tome, na de jure osnovi, optuženi se smatrao nadređenim svim oružanim grupama bosanskih Muslimana koje su delovale na području Srebrenice u vremenskom periodu relevatnom za tačku 3. optužnice (od početka druge polovine 1992.godine i tokom 1993.godine). Međutim, dok Pretresno veće konstatuje da je optuženi imao efektivnu kontrolu nad vlastitom borbenom grupom iz Potočara, nema dovoljno dokaza da se utvrdi da je on imao de facto efektivnu kontrolu nad različitim grupama boraca koje su učestvovale u tim napadima, a da ne govorimo o civilima koji su sledili borce. Slika koja se pojavljuje na osnovu dokaza nije slika organizovane vojske s komandnom strukturom koja u celosti funkcioniše, već lokalnih grupa koje su ostale relativno nezavisne i dobrovoljačke i mase civila prisutnih u svakom napadu koje nije bilo moguće kontrolisati “, zaključile su sudije, navodeći da se iz tih „razloga“ Orić ne može smatrati krivično odgovornim za bezobzirno razaranje Ratkovića, Gornjih Ratkovića, Brađevine i Ježestice. Kao da ga nigde nije ni bilo: ni na tim, ni na mnogim drugim mestima zločina nad Srbima na području Srebrenice i Bratunca. Šta više, mogao bi se nazvati kućepaziteljem koji je, je li, kontrolisao svoje „dobrovoljce“ u rušilačkom pohodu. Pretresno veće uzelo je Oriću za olakšavajuće okolnosti sve što se moglo uzeti, a presudile su „opšte okolnosti koje su krajem 1992. i 1993. godine vladale u Srebrenici“, koje su, dakako, bile izuzetno teške za tamošnje stanovništvo, među kojima je bio veliki broj bošnjačkih izbeglica sa područja pod kontrolom Vojske RS. No, izgleda da sudije nisu na isti način tretirale i muke srpskih stradalnika. Istina, za jedinu otežavajuću okolnost pri izricanju presude Oriću uzeli su „ranjivost žrtava“, ali to, prosto, nijedan sudija do sada nije ni pokušao da izbegne.

Nekažnjeni zločini

Moglo bi se reći da je u presudi Oriću ova okolnost minimizirana. Najpre zbog toga što se u sažetku presude baš ni na jednom mestu ne pominje niti jedna žrtva postradala u napadima muslimanskih snaga iz Srebrenice na srpska sela. A, primera radi, samo u Ratkovićima bilo je, prema svedočenjima preživelih, užasnih ubijanja civila i zarobljenika. Zariji Prodanoviću iz ovog sela napadači su ubili sina, zaklali suprugu Zoru, a bratancu Živanu odsekli glavu na kućnom pragu. “Najmlađi među žrtvama bio je Ljubiša Josipović (15), a najstariji Stanko Milošević (92) za čijim posmrtnim ostacima se i danas traga. U svojoj kući mučena je, a zatim spaljena Dostana Lazić i njena gluvonema ćerka Kristina. Vidoja Lazića su razapeli na krst, a potom je spaljen, kao i Milivoje Stanojević sa sinom Stanojem“, navodi Zarija Prodanović.

U napadu na Bjelovac, primera radi, muslimanske snage ubile su Snežanu i Gordanu Matić i njihovog oca Radivoja, a pored njih još 106 osoba u jednom napadu. A u napadu na Ježesticu Anđelku Miladinoviću odsečena je glava, a potom su zločinci zaklali njegovu majku.

To su neki od najupečatljivijih zločina muslimanskih snaga iz Srebrenice.

„Presuda Naseru Oriću je kao da se radi o kafanskoj tuči. Dve godine za 136 opljačkanih i spaljenih sela, 1213 ubijenih ljudi u bratunačkoj i srebreničkoj opštini, 200 u zvorničkoj i oko 500 u Vlasenici i Milićima“, kaže Perica Vasović, sekretar u lokalnoj Boračkoj organizaciji u Bratuncu.

Porodice žrtava su šokirane. “Eno, muž sluša vesti i trese se od muke i bola“, kaže Zagorka Jokić iz Srebrenice, kojoj su muslimanske snage ubile sina. “To je sramota i nemam reči“, odgovara Mile Stanojević iz srebreničkog sela Sase, kojem su, kako objašnjava, ubijena dva brata i desetak članova šire porodice, uglavnom civila. Milan Rakić iz sela Zalazje preživeo je napad Orićevih snaga na ovo selo 12. jula 1992. godine. “Tad mi je nestao brat Svetozar i još dvadeset dvoje Srba, koji još nisu pronađeni, a živi su zarobljeni. Slušao sam kako Orić lično naređuje da niko od Srba ne sme ostati živ u Zalazju“, priseća se Rakić.

Ironija sudbine srpskih žrtava nalazi se i u činjenici da je baš na dan izricanja presude Oriću u srebreničkom selu Brežani služen parastos za 32 civila i vojnika ubijena 30.6.1992. godine u napadu muslimanskih snaga iz Srebrenice.

Ali, ime ovog sela, kao ni imena mnogih drugih sela i ljudskih žrtava ne nalaze se u presudi Naseru Oriću. Zašto? Na to pitanje više nije moguće tražiti odgovor u Haškom tribunalu, a za to i nema previše potrebe nakon presude Oriću. Naime, ako se prihvati i da je među više od 2000 Srba ubijenih u napadima bosanskih muslimana iz Srebrenice, bilo jednim delom i vojnika koji su stradali u borbama, opet ostaje pitanje: ko je pobio sve ostale ljude, bez obzira o kom broju je reč?! Ako Naser Orić nije odgovoran za ta ubistva, ko je onda?! Jesu li to njegovi saborci Safet Omerović „Miš“ i ostali „miševi“,“manže“ i slične vrste „sitnih“ životinja koje „planinski lav“ Orić navodno nije kontrolisao, a koji su danas slobodni građani BiH?!

Odgovori na ta pitanja moraju se dati, pre svih, porodicama žrtava - u Sudu BiH. Mnoga svedočenja biće ispričana ponovo, a za sada ostaje samo maglovita nada da ih u Sudu BiH neće tretirati kao što su ih tretirali u Hagu.

Na kraju, bilo bi nekorektno ne pomenuti da ni istražni organi RS svoj posao na prikupljanju dokaza za ove zločine nisu odradili temeljno. Sada im se pruža prilika. U suprotnom, delom i zbog njihovog (ne)rada, i dalje će ostati nekažnjeni zločinci nad Srbima na području Srebrenice i Bratunca. I sve će prekriti zaborav. Da nije jadno, bilo bi smešno. Ali, tako to biva.

(Tekst je objavljen u poslednjem broju magazina Novi Reporter iz Banjaluke)

 

 
 
Copyright by NSPM