Slobodan Durmanović

Bosna i Hercegovina posle Pedija Ešdauna

Trideset prvog januara 2006. godine BiH je ispratila jednog, a dobila novog “zaštitnika”: od svog carskog trona oprostio se Džeremi Džon Duram Ešdaun, zvani Pedi, a u njegovu stolicu zaseo je prestolonaslednik, nemački diplomata Kristijan Švarc Šiling, uz obećanje da će svoje carske nadležnosti u dogledno vreme tranformisati u “savetodavne”. No, kako su novi bosanski carevi, zvanično nazvani “visoki predstavnici UN u BiH” u poslednjih deset i kusur godina uvek dolazili sa grandioznim obećanjima, a redovno bivali ispraćeni nezadovoljstvom podanika, ni sada ne treba očekivati veće promene opšteg raspoloženja stanovništva u poslednjoj evropskoj carskoj koloniji…

Carevanje Pedija Ešdauna: duplo golo

           “Pedi, vrati se kući!”, postala je još pre više od godinu dana parola pod kojom su se ujedinili svi njegovi (ne)prijatelji. Najveće opozicione partije socijademokratske orijentacije u njemu su videle samo čoveka koji je “revitalizovao nacionalističke partije” (SDS, HDZ i SDA), dok u pomenutim partijama nisu bili zadovoljni što Ešdaun nikada nije bio u celosti zadovoljan njima. Na oproštaju, iz SDS-a su Ešdaunu najviše zamerali što je bahato donosio odluke o smenama njihovih funkcionera, u HDZ-u su mu zamerili i smene njihovih ljudi i Ešdaunovo “nerazumevanje” njihovih pokušaja da uspostave hrvatski entitet, a u SDA su ostali kivni što srpske i hrvatske političare nije još i više pritisnuo, pa, ako treba, i ukinuo “bratske” SDS i HDZ.

         Sveprisutno nezadovoljstvo stanovništva, koje je raslo iz godine u godinu Ešdaunovog carevanja, za Ešdauna je, međutim, bilo samo “znak” da je on objektivan i nepristrasan imperator. Za takav rezon Ešdaun i poštovaoci njegovog lika i dela imaju logičko objašnjenje: RS nije sasvim urušio, kako su želeli Bošnjaci, nego je čak od srpske političke elite stvorio sebi asistente u izgradnji većeg broja jedinstvenih institucija BiH nauštrb entitetskih nadležnosti, nametanjem odluka i zakona izrađenih u kabinetima svojih saradnika. Stvaranje jedinstvene obaveštajne službe, jedinstvene vojske, pravosuđa - samo su neki od “najvećih uspeha” kojima se podičio Ešdaun, lukavo stavljajući naglasak na pomoći svojih asistenata u tim potemkinovskim eksperimentima (1).

       Sve ove institucije tek treba da pokažu da li su u stanju da svojim profesionalnim radom zasluže podjednako poverenje građana svih nacionalnosti u BiH. U ambijentu kojim dominira međuetničko nepoverenje, a nije sigurno da će doći do “miroljubive aktivne koegzistencije” u BiH ni u narednih nekoliko decenija, jedinstvena vojska bi se, pri malo snažnijoj političkoj krizi u zemlji, za čas raspala po nacionalnim šavovima poput nekadašnje JNA.(2). Klica raspada postoji, uostalom, već i u samoj instituciji koja nosi naziv “Oružane snage BiH” jer njihovu kičmu čine, zapravo, tri nacionalna puka - srpski, hrvatski i bošnjački. Dalje, u jedinstvenoj obaveštajnoj službi nekadašnjim srpskim, bošnjačkim i hrvatskim obaveštajcima nije baš najjasnije šta sada treba zajedno da rade “profesionalno”, a da to nije špijuniranje kolega iz reda “drugog” naroda. Zvanično, oni se sada zajedno najviše bave praćenjem organizacija i osoba koje se sumnjiče za održavanje veza sa globalnim i lokalnim terorističkim mrežama. Ali, u domete takvog posla može se posumnjati već čim se primeti da se na nekim visokim funkcijama u novoj tajnoj službi nalaze ljudi koji su radeći u staroj bošnjačkoj tajnoj službi bili odgovorni što su omogućili sticanje državljanstva BiH i bezbedno kretanje u ovoj zemlji nizu likova koji su se proteklih godina dovodili u vezu sa najvećim terorističkim napadima u svetu. I, naposletku, ni samo uspostavljanje jedinstvenog pravosuđa ne može se nikako tretirati kao uspeh. Strane sudije i strani tužioci u novoosnovanom Sudu i Tužilaštvu BiH nisu uspeli ni da dotaknu legla organizovanog kriminala u zemlji, a nekoliko manjih uspeha zabeležili su domaći tužioci. Njihove strane kolege na privremenom radu u Sarajevu proslavili su se sastavljanjem klimavih, na brzinu sklepanih optužnica protiv “krupnih riba”, ali su te optužnice ili padale ili dosadašnja suđenja po tim optužnicama ne obećavaju da će biti visokih kazni optuženima. Ni Odeljenje Tužilaštva za ratne zločine, promovisano kao jedna od „vrhovnih institucija pravde u BiH“, nije se proslavilo prilikom podizanja svoje prve optužnice: prvostepena presuda nekadašnjem mudžahedinu Abduladhimu Maktoufu, optuženom za saučesništvo u zločinu nad Hrvatima i Srbima, oborena je, pa se suđenje vratilo na početak.

Novim jedinstvenim pravosudnim institucijama koje se bave istraživanjem i sankcionisanjem ratnih zločina biće potrebno, izgleda, mnogo više i vremena i truda da zadobiju poverenje velike većine stanovništva jer su Srbi, Hrvati i Bošnjaci podjednako osetljivi prema zločinima koji su nad njima činjeni. To Ešdaun nikada nije shvatio: poslednjih dana svog mandata naredio je vlastima RS da formiraju komisiju za istraživanje okolnosti pod kojima je jula 1995. nestao zarobljeni ratni komandant muslimanske enklave Žepa, pukovnik Avdo Palić, a do poslednjeg dana mandata on je uporno odbijao da vlastima Federacije BiH naloži formiranje komisije za ispitivanje okolnosti pod kojima su stradali srpski civili u Sarajevu tokom rata. U oba slučaja Ustavni sud BiH davno je naložio entitetskim vladama da daju odgovore stotinama porodica nestalih u roku od mesec dana, ali Ešdaun se, iz neobjašnjivih razloga, bavio samo opstrukcijom Vlade RS, dok opstrukciju Vlade FBiH gotovo da nije ni pomenuo. Ljudski gledano, Ešdaunov krajnje selektivan pristup problemu nestalih osoba tokom rata u BiH je njegova najveća greška i greh. Dok je, sasvim opravdano, porodicama bošnjačkih stradalnika pomagao svim političkim sredstvima da dođu do istine o svojim najbližima, porodicama stradalnika sa srpskim imenima i prezimenima Ešdaun nije ponudio čak ni reč utehe, a ni ljudski razumljivo objašnjenje. Poslednjih dana mandata Ešdaun se, ipak, u nečemu pokajao: rekao je kako mu je žao što nije prisustvovao 60-godišnjici obeležavanja oslobađanja logora Jasenovac, koju su organizovale vlasti RS prošle godine u Memorijalnom kompleksu Donja Gradina. Svoj nedolazak tada je „pravdao“ rečima „nisam dobio pozivnicu“, a kad je stigao demanti, odgovorio je da je „pozivnicu izgubio“, da bi na kraju mandata priznao da u Donju Gradinu nije došao jer su mu „savetnici savetovali da bi njegov dolazak mogli iskoristiti srpski nacionalisti“!? Ešdaun se, dakle, sada pokajao što je poslušao savetnike, ali je to njegovo pokajanje zgadilo udruženja jasenovačkih logoraša i njihovih porodica...

    Kako se bestidno znao poneti prema mrtvima, na sličan način Ešdaun je tretirao i žive stanovnike BiH. Na oproštaju od svojih podanika, carski se pohvalio svojim “ekonomskim uspesima”. Posebno se hvalio “najnižom stopom inflacije na Balkanu”, što ni za jednog ozbiljnog ekonomistu nije, sâm po sebi, ozbiljan pokazatelj ekonomske stabilnosti u jednoj državi, a kamoli u zemlji kao što je BiH. Šta više, u isto vreme Svetska banka upozorila je da će inflacija u BiH uskoro početi da raste, po prvi put posle 1996. godine. No, imperator je ostao pri svom uverenju da je za njegovog mandata ekonomija u BiH bila “brzorastuća”?! Podanici, naravno, nisu ni blizu mišljenja da bi bez njegovih ekonomskih “uspeha” ostali i gladni i žedni posla i pravde: u poslednjim sedmicama Ešdaunovog carevanja više od dve trećine Srba i Hrvata ocenilo je njegov mandat negativnim, a po prvi put više od polovine Bošnjaka nije imalo razumevanja za Ešdaunove “uspehe”. ”Na to je imperator odgovorio da mu je silno “žao što građani ove zemlje nisu prepoznali korake koji će im osigurati bolju budućnost”. Kakva nezahvalnost, mora da je u sebi pomislio…

         Ali, upravo je on sam najviše doprineo konstantnom rastu nepoverenja stanovništva prema “ekonomskim koracima” koje je preduzimao. Na carski tron zaseo je s planom zvučnog naziva “posao i pravda”, a ne bi li podanike uverio kako se tog plana čvrsto drži, ispočetka je, s vremena na vreme, carsku krunu zamenjivao radničkom kacigom, slikajući se na bageru i tako promovišući – “Buldožer komisiju”. Ta mašina je, po njegovoj zamisli, bila simbol njegove spremnosti da, preko pomenute komisije, ukloni birokratske barijere u rascepkanom ekonomskom prostoru u svom carstvu i stvori, kako je imperator vozač sâm voleo da kaže - više radnih mesta i bolji standard građana. U činjenici da bager ne može biti buldožer, čak ni kad to smisli jedan imperator, njegovi obožavaoci nisu videli ništa neobično. Cinici su ubeđivali da on ponekad voli da se odene i ponaša kao dvorska luda, dok su samo retki od početka upozoravali da je car, zapravo –   go. Carevo novo (o)delo sâm car je na oproštaju od podanika izložio kao neponovljivu kreaciju. Gole činjenice o galopirajućoj nezaposlenosti i siromaštvu više od polovine podanika car je ogrnuo novim velom statistike, u kojoj stoji “da je rast bosanskohercegovačke ekonomije 5,6 odsto, da povećanje direktnih stranih investicija iznosi 25 odsto u poslednjoj godini, da je industrijska proizvodnja povećana za 23 odsto u Federaciji BiH, a u RS za 12 odsto, da je izvoz porastao za 25 odsto” itd. Ispod carevog vela/odela jasno se, međutim, ocrtava linija rasta spoljnotrgovinskog deficita, koji je u 2005. dostigao ogromnih sedam milijardi konvertibilnih maraka, postavši najveći u istoriji BiH.

           Dok je u Ešdaunovoj carevini iz godine u godinu uvoz bivao sve veći od izvoza, u industrijskom sektoru nekoliko privatizovanih preduzeća jeste beležilo rast, ali se gomila mašina u većini (polu)mrtvih (ne)privatizovanih firmi pretvarala u staro gvožđe. Imperator se, zapravo, nije previše bavio ovim trivijalnostima, već je iz dana u dan iznosio carska obećanja da će nove centralne institucije doneti uštede u administrativnom aparatu ove neobične carevine, a podanicima više novca. Smišljao je mantru za mantrom: napravljena je Uprava za indirektno oporezivanje BiH, uz obećanje da će podanicima doneti novih 500 miliona KM od sprečavanja šverca, ali med i mleko nisu potekli; da će sa jedinstvenom vojskom ostati više novca za obrazovanje mladih ljudi, ali troškovi takve vojske veći su od predviđenih; a jedinstvena stopa PDV-a od 17 odsto, koju je imperator promovisao kao jedinu korisnu za siromašne, siromašnima je donela nova poskupljenja, a tankom sloju bogatih pojeftinjenje artikala poput kavijara, zlata, viskija (3). Bilans Ešdaunovog carevanja katastrofalan je za obične smrtnike: rastuća stopa nezaposlenosti dostigla je brojku od 510.000 osoba, što je veoma veliki broj za zemlju u kojoj živi ukupno oko četiri miliona ljudi. Teško da je i većina među 640.000 “srećnika” koji imaju posao u BiH ispratila Ešdauna aplaudirajući njegovim “uspesima”. To je, najverovatnije, učinilo svega nekoliko hiljada stanovnika koji pripadaju tankom sloju (novo)bogatih: njihovo bogatstvo se u Ešdaunovoj carevini nije topilo, ako se već nije kod svih uvećalo…

        Švarc Šiling: izazovi Carstva Škorpije

        Dakle, u tako „uređenoj“ carevini na tron je 1. februara ove godine seo Kristijan Švarc Šiling. Sedamdesetpetogodišnji nemački diplomata se posle godinu dana pauze vratio u BiH: skoro deset prethodnih godina bio je međunarodni medijator za pitanja povratka izbeglica. Za mesto Ešdaunovog prestolonaslednika ispočetka se borio sam, kako je nedavno priznao, a zvezde su mu se poklopile kad je na čelo nemačke vlade izabrana Angela Merkel, odlučivši da vodi aktivniju spoljnu politiku na Balkanu od svog prethodnika. Kao Merkelova, Šiling je zenit političke karijere doživeo u Hrišćansko-demokratskoj uniji, da bi 1992. sam istupio iz vlade Helmuta Kola “u znak protesta zbog neuspeha da se zaustavi rat, etničko čišćenje i genocid u BiH”. To je istakao i u svom inauguralnom obraćanju građanima, ali novi imperator nije čak ni pomenuo hoće li pomoći porodicama žrtava rata i ratnim stradalnicima na svim stranama u BiH da budu bliže pravdi nego u vreme Ešdaunovog carevanja.”Ne mogu nametati pomirenje i prosperitet. Tu ulogu prepuštam izabranim liderima”, rekao je Šiling. Da li to znači da se Šiling već unapred ogradio od neuspeha ili, pak, očekuje da domaći lideri “nametnu” pomirenje i prosperitet građanima –   to su pitanja na koja ćemo, izgleda, morati da čekamo odgovor bar godinu dana pošto BiH dobije novu vlast, nakon izbora u oktobru ove godine.

      Novi vladar je poručio da će mu osnovni prioritet biti da BiH potpiše do kraja godine Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU, a da se do kraja njegovog mandata priključi “Partnerstvu za mir”. ”Koraci do tih ciljeva će predstavljati plan mojih aktivnosti, ali će izabrani lideri, a ne ja, biti odgovorni za pregovore o uslovima i brzini kojom će BiH ući u Evropu”, zaključio je Šiling u svom prvom “obraćanju naciji”.

      Drugim rečima, podela (ne)odgovornosti za buduće (ne)uspehe BiH ostaje potpuno ista kao i do sada, a ista su i ovlašćenja da car smeni one koji mu se učine kao “opstrukcionisti”. Treba samo da sačekamo da čujemo pod kojim će “pravnim obrazloženjem” novi car smenjivati neposlušne dvorane. Novi vladar je pomenuo da će za smenama posezati “samo u krajnjim slučajevima”, a kao primer naveo je “one koji pokušaju da ugroze mir”. To nam govori da Šiling ili ne veruje da domaće institucije mogu prepoznati “one koji pokušavaju da ugroze mir”, ili, pak, priprema prostor za opstanak na političkoj sceni samo za političke klonove stvorene po sopstvenoj zamisli. Nijedna od te dve mogućnosti nije dobra za dugoročnu stabilnost BiH, ali ni Ešdaun, kao ni prethodna tri cara, nije na tu temu previše lupao glavu. Pa što bi to onda, je li, činio i Šiling.

         No, u odnosu na prethodnike, Šiling je izgleda daleko uvereniji da će uraditi “pravu stvar” u BiH, a snagu tog uverenja crpi iz stava da mnogo bolje od prethodnika poznaje stanovništvo u BiH. On je, zaista, imao priliku da skoro deset godina, slušajući i rešavajući probleme “malih ljudi”, uvidi kako “diše” stanovništvo, a iz nekih njegovih izjava iz vremena čim je imenovan za Ešdaunovog prestolonaslednika proističe da je shvatio da je sve lošija ekonomsko-socijalna situacija u BiH najveća prepreka demokratskom razvoju te države. “Moj prioritet u BiH biće najpre razvoj privrede, jer ako ljudi ne žive u dobrim uslovima, demokratija ne može da bude ubedljiva”, rekao je Šiling za bečki dnevnik “Prese” pre nepuna dva meseca. Samo dan nakon ovog intervjua objasnio je da razvoj privrede u BiH znači “fokusirati se na mala i srednja preduzeća i poljoprivredu”. No, ništa ozbiljnije do sada nismo čuli iz Šilingovog “ekonomskog plana”, ako ga uopšte ima, a sam Šiling se u svojoj retorici proteklih sedmica sve češće fokusirao “na izgradnji normalne i stabilne BiH”. Ključna prepreka ka tome za Šilinga je ogromna javna potrošnja “u državi koja ima čak 180 ministara”. ”To dugoročno ne mogu da plaćaju ni poreski obveznici ni međunarodna zajednica”, poručio je Šiling. Ali, dugoročno rešenje za ovaj problem novi vladar vidi tamo gde ga je video i njegov prethodnik: “Država mora da dobije veće nadležnosti, ali i opštine”, poručio je između redova Šiling u intervjuu “Frankfurter rundšau”, nekoliko dana pred imenovanje za novog vladara BiH .

      Dakle, sa Šilingom BiH ne dobija ništa novo: u priči o prevelikoj javnoj potrošnji novi imperator, ba š kao i ostali međunarodni zvaničnici i bošnjački političari, namerno previđa golu činjenicu da se 160 ministarstava, sa isto toliko ministara, zamenika, pomoćnika itd., nalazi u 10 kantona u Federaciji BiH. I to je, iz dosadašnjeg iskustva, Šilingu možda mnogo jasnije nego bilo kome drugom u međunarodnoj zajednici. Ali, to je problem u koji on, kao ni svi ostali pre njega, neće i ne sme da dira dok ne dobije podršku iz svetskih centara moći. Tako će i dalje izostajati redukcija administrativnog aparata u Federaciji BiH na dva entitetska sistema, sa hrvatskom i bošnjačkom većinom ili, pak, na manji broj kantonalnih jer bošnjačka politička i intelektualna elita smatra da se do jeftinije administracije u BiH može doći isključivo “zamenom” sadašnjih entitetskih sistema regionalnim i jačanjem državnih institucija. Većina Hrvata sklonija je redukciji FBiH na dva entiteta, dok su Srbi spremni na dodatnu redukciju entitetskih nadležnosti i proširenje nadležnosti BiH potrebnih u pregovorima sa EU, ali samo ako to ne znači redukciju cele RS.

     Znači,problem javne potrošnje u narednom periodu samo će se uvećavati kroz stvaranje novih ministarstava i popunjavanje državnih agencija i proširenjem parlamenta BiH u Sarajevu, pa će se sve češće postavljati pitanje vremena kada će država BiH pojesti samu sebe. Drugim rečima, “potreba za reformom Ustava BiH” sve češće će se opravdavati porastom javne potrošnje i onda će se postaviti pitanje kolika je cena zajedničke države koja bi bila dovoljno široka za svakog poreskog obveznika?!

       No, presudno pitanje je kako Šiling misli da ostvari svoj cilj koji je označio kao “izgradnju BiH kao normalne evropske države”, uzimajući u obzir da je BiH, zapravo, jedna specifična evropska država: ne samo što ima cara već pre svega što nije “normalna” država u smislu u kojem je to svaka država nacija. Na to u poslednje vreme posebno ukazuju pojedini liberalni intelektualci. Sarajevski filozof Ugo Vlaisavljević kaže da “BiH nikada neće biti toliko ‘normalna' država koliko, recimo, Slovenija ili Hrvatska”. ”Postoji suštinska razlika između nacije države u kojoj je država pre svega država većinske nacije, i višenacionalne države u kojoj imate nekoliko ravnopravnih, 'ni većinskih, ni manjinskih' nacija… Nipošto nije dobro primenjivati koncept ‘normalnog uređenja' koje dolazi iz sasvim homogenih nacija država na BiH. Istina je da će zato naša državna organizacija, makar u najvećoj mogućoj meri uspeli da je pojednostavimo, biti skuplja, komplikovanija i trapavija od ovih ‘uzornih' zemalja”, upozorava Vlaisavljević, uz napomenu da je upravo to cena “etnokulturne pravednosti” u BiH (4). Vlaisavljević smatra da složena država poput BiH može opstati samo kao neutralna država (5).

         Kristijan Švarc Šiling za sada samo uverava da će biti car koji će držati do neutralnosti prema svim podanicima, ali dodaje da drži i do horoskopa.”Ja sam Škorpija i znam i da ubodem”, rekao je pred dolazak u Sarajevo.

          Po dolasku, Carska Škorpija je najavila da od 2007. godine više neće biti ubadanja, već da će se njena uloga svesti na „savetodavnu“. No, poslednju reč o roku u kome će se kancelarija visokog predstavnika transformisati u instituciju specijalnog predstavnika EU u BiH daće Brisel. Tada ćemo, otprililike, moći nazreti kakva „normalna država“ BiH treba da bude. Ili, kako misli Jozef Janing iz fondacije „Bertelsman“ (6), biće povučena izvesna paralela sa problemima Kosova i Crne Gore, pa će se BiH na nekom tamo referendumu opet pocepati po nacionalnim šavovima. Te stvari su u BiH odavno više nego jasne: Srbi bi najradije priključili RS Srbiji, a Hrvati svoje kantone Hrvatskoj. A tu ni Kristijan Švarc Šiling ne može mnogo šta promeniti.

  Fusnote

1. ”Kao u starim vesternima - zgrade, šerifova kancelarija, salun i prodavnice su tu, sa vidljivim zidovima i vratima. Ali kad kucnete neki od ovih zidova, oni šuplje odzvanjaju. Iza vrata koja otvarate nema ničega”, primećuje se u analizi Balkanske istraživačke mreže (BIRN) u Sarajevu od 21.12.2005.

2. Jozef Janing iz nemačke fondacije “Bertelsman” primećuje da “međunarodna zajednica nastoji da održi multietničku BiH na temeljima nekadašnjeg života nacionalnih zajednica u toj zemlji”. ”U ovom trenutku ne možemo biti sigurni da li će takav model uopšte biti moguć. U ovom trenutku on se održava činjenicom da ipak postoji ograničen suverenitet određen Dejtonom i da to održava ‘status quo', jednu vrstu tolerancije. No, to se ne sme precenjivati. Pitanje je da li će se ta zemlja, kada bude prepuštena sama sebi, raspasti u samo nekoliko godina”, kaže Janing. (Radio “Slobodna Evropa”, 29.1.2006.)

3. Jedan od najuglednijih ekonomista u BiH, profesor Ekonomskog fakulteta u Sarajevu dr Dragoljub Stojanov ubraja se među vodeće skeptike u pogledu koristi od uvođenja sistema PDV-a u BiH. ”U sadašnjoj situaciji to je poput pokušaja da naučite da trčite pre nego što prohodate. Nemamo razvojnu banku, nemamo monetarnu politiku, devizno-kursnu politiku. Ne štitimo domaću proizvodnju… Jedino što imamo je fiskalna politika i PDV”, kaže Stojanov.

4. ”Sa tri ‘konstitutivna naroda' ne može se graditi država u kojoj njene institucije ne bi bile zajedničke u naglašenom smislu predstavljanja udruženih i koegzistirajućih naroda, koji u politici posebno vode računa o svojim nacionalnim interesima. Takvo stanje nacionalnog pluralizma će državnim institucijama nametati konsocijativna rešenja: institucije će morati biti zajedničke, a to znači složenije pre nego jedinstvene”, primećuje Vlaisavljević. (“Nezavisne novine”,Banjaluka,17.12.2005.)

5. ”Koliki je otpor prema prihvatanju uistinu složene države, a to znači nekog oblika konsocijacije ili federalnog uređenja, najbolje se vidi kod onih političara i analitičara koji su za jedinstvenu i nepodeljenu BiH. Po uzoru na političku matricu prethodnog režima, i oni osporavaju svaki razvijeniji oblik nacionalnog pluralizma jer samorazumljivo pretpostavljaju da to neminovno vodi stvaranju više suverenih država. Uhvaćeni u mrežu svoje državotvorne politike, oni se onda opredeljuju ili za model nacije države i većinskog bošnjačkog naroda kao ‘temeljnog naroda', ili za osporavanje navodno neverodostojnog nacionalnog pluralizma, u ime istorijski još osakaćenog i nedovoljno prepoznatog zajedničkog bosanskog identiteta”, navodi Vlaisavljević. (“Nezavisne novine”, Banjaluka, 28.1.2006.)

6 .”Ako pogledate problem Kosova ili Srbije i Crne Gore, jedina alternativa je omogućiti građanima da sami odluče šta žele. To bi moglo značiti da bi u jednom trenutku građani BiH mogli odlučiti da ne žive zajedno, a to ćemo onda morati poštovati”, kaže Janing. (Radio “Slobodna Evropa”, 29.1.2006.)