Slobodan Durmanović

PREDIZBORNO POLITIČKO PRESTROJAVANJE U RS

Posle pet godina provedenih u opoziciji, Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorad Dodika se slavodobitno vratio na vlast u RS, a Dodik je drugi put (prvi mandat 1998-2000.godine, op.a.) postao premijer RS. Sedam meseci pred opšte izbore u RS i BiH, Dodik se vratio na vlast prevashodno zahvaljujući podršci Partije demokratskog progresa (PDP) Mladena Ivanića, nakon što je PDP naprasno raskinuo koaliciju sa Srpskom demokratskom strankom (SDS), s kojom je punih pet prethodnih godina vedrio i oblačio u RS.

             Pripremanje političkog terena

       Šta je rukovodilo Dodika da preuzme vlast u RS sedam meseci pred opšte izbore u RS i BiH, s obzirom da su sva relevatna istraživanja u poslednje vreme pokazivala da rejting SNSD-a prelazi 40 odsto i da do izbora samo može da raste? Na to pitanje Dodik je spremno odgovarao da je vreme do izbora „mogao lagodno da provede u opoziciji, ali je iz odgovornosti prema RS preuzeo vladu“. No, ovaj odgovor je samo delimično tačan.

     Raskidom koalicije sa SDS-om, PDP je, zapravo, isterao na čistac Dodika, upućujući mu poruku koja bi se mogla prevesti ovako: „ti tvrdiš da znaš bolje da vladaš, pa evo ti prilika, a mi ćemo te podržati“. Svesni da im pomenuta istraživanja prognoziraju lagani, ali siguran pad rejtinga kako se izbori budu približavali, u PDP-u su bili uvereni da tim potezom mogu možda nešto i povratiti od poljuljanog rejtinga,odnosno da neće izgubiti više nego da su ostali u koaliciji sa SDS-om. Sličan problem sa rejtingom, ali mnogo manji od PDP-a ima i SDS. Zato je predsednik RS i SDS-a Dragan Čavić procenio da će birači upamtiti kao odgovoran potez to što mandat za sastav nove vlade odmah daje Dodiku, nego da pošto-poto čuva svoju vladu u tehničkom mandatu, a da to vreme „premosti“ predlažući za mandatare političare iz malih partija lojalnih SDS-u koji bi u parlamentu listom padali. Za ovu drugu varijantu u SDS-u nije manjkalo raspoloženja, ali Čavić je presekao, a u tome mu je, istina, Dodik „pomogao“ brzo sakupljajući većinu poslanika za podršku svojoj vladi.

     Sa jako izraženom namerom da se pokaže kao ozbiljan, odgovoran i odlučan političar, s bremenom najveće popularnosti u RS, Dodik, dakle, nije ni imao izbora između „lagodnosti opozicionog delovanja“ i „preuzimanja   odgovornosti“, pa je procenio da i preuzimanje vlasti na nekoliko meseci pred izbore ima svojih pogodnosti. Dodik će, zapravo, u narednih sedam meseci uraditi sve kako bi ubedio birače da ga samo „manjak vremena“ sprečava da reši sve što drugi na njegovom mestu do sada nisu uspeli, kako bi od birača na predstojećim izborima zatražio da mu omoguće četvorogodišnji produžetak. Ako bude imao dobrih rezultata makar samo u borbi protiv kriminala i korupcije, birače neće biti teško ubeđivati, tim pre što je Dodik do sada bio ponajmanje odgovoran za opštu situaciju u kojoj se RS nalazi. Sve uža autonomija RS, loša socijalno-ekonomska situacija u kojoj se nalazi većina stanovništva, nesmanjena korupcija, kriminalne afere u privatizaciji i van nje - sve je to ostalo iza petogodišnje vladavine koalicije PDP-SDS...

Dodik između „ekonomskog patriotizma“ i političke kalkulacije

     Novi premijer RS je, dakle, sada procenio da će, ako u preostalih nekoliko meseci krene silovito u borbu protiv organizovanog kriminala, te ponudi značajnije podsticaje za ekonomski oporavak, u oktobru moći računati na još snažniju podršku birača, posebno na glasove povelikog broja gubitnika trazicije, razočaranih i umornih od obećanja i domaćih i stranih političara o „reformama koje im donose bolju budućnost“. „Ekonomski razvoj je najviši nacionalni interes u svakoj državi i zato ćemo tom cilju podrediti ostale“, glasi jedna od glavnih poruka iz Dodikovog ekspozea. Novi premijer nudi neku vrstu „ekonomskog patriotizma“ kao primerenu, mirnodopsku zamenu za „patriotizam pokazan u ratu“, a kao „patriotske obaveze“ posebno ističe redovno plaćanje poreza i ispitivanje porekla imovine stečene u poslednjih petnaestak godina, što će reći češljanje svih finansijskih transakcija tankog sloja „kontroverznih biznismena“ koji su se obogatili u tom periodu. Dodik obećava i povećanje malih plata budžetskim korisnicima, osnivanje investicione banke RS i što šta još. „Omakne“ mu se i pokoji gaf: svestan da će mu na putu povećanja plata prosvetnim radnicima i policiji stajati MMF, Dodik se „nada razumevanju“; on priznaje da mu za finansiranje raznoraznih   podsticaja neće biti suviše teško, jer će u budžetu za ovu godinu biti više para od sveže uvedenog   PDV-a, ali u planu Dodikovog budžeta to se ne vidi, što Dodika, opet, ne sprečava da odgovori da će to biti „ispravljeno“ u rebalansu budžeta.

     Novi premijer tvrdi da ima „lek“ i za povratak poverenja građana u institucije RS, degradirane korupcijom i zapošljavanjem po partijskim i rođačkim linijama: najavljuje osnivanje specijalnog tužilaštva za borbu protiv organizovanog kriminala u Banjaluci, koje će moći, kako tvrdi, da počne sa radom kroz dva meseca. “Za pljačkašku privatizaciju nakon donošenja zakona o reviziji privatizacije neće biti odbrane. Specijalizovane institucije proveriće sve - imena i prezimena, navodne ratne zasluge, partijske relacije, porodična stabla“, najavljuje novi premijer RS. Revizije će biti i u policiji i tužilaštvima i sudovima: u policiji Dodik najavljuje otpuštanja policajaca „dokazano povezanih s kriminalcima“, a sudijama i tužiocima „za nerad“ obećava višestruko smanjenje plata, pošto ih ne može smenjivati, jer u BiH tužioce i sudije bira nezavisni Visoki i sudski tužilački savet BiH.

       E sad, teško je predvideti šta će sve događati kada se ove lepe želje i obećanja novog premijera sudare sa političkom stvarnošću, ali neke prepreke premijerovim obećanjima već sada se mogu lako naslutiti. Tanka većina koju čine 45 od 83 poslanika u parlamentu RS ne obećava ni po veličini, a još manje po strukturi, da će suočavanje sa negativnim nasleđem ići kao po loju.

       Novu skupštinsku većinu sem Dodikovog SNSD-a čine još nekoliko malih partija koje poslednjih godina nisu učestvovale u vlasti u RS, a imaju od jednog do tri poslanika: Demokratski narodni savez, Demokratska stranka Srpske, Penzionerska stranka RS, Nova hrvatska inicijativa, te dve tzv.probosanske stranke, SDA i Stranka za BiH, kao i dva nezavisna poslanika. Podela ministarskih mesta za Dodika nije predstavljala veći problem, jer je većinu imenovao iz svoje partije, kako, je li, ne bi imao zastoja u donošenju odluka. Mali saveznici nisu se ni otimali za ministarske funkcije, ali to nikako ne znači da „mali“ neće cepidlačiti na podeli tzv. funkcija po dubini u administraciji, upravnim odborima itd. Sa svojih šest poslanika, najveća među pomenutim partijama SDA je, posle tri godine u opoziciji u RS, sada ušla u Dodikovu vladu popunjavajući ustavnu kvotu od pet ministara Bošnjaka sa svoja tri ministra. Ne želeći da ima problema sa   većinom, Dodik je, međutim, napravio principijelni „prekršaj“ tako što je, ulazeći   u pakt sa SDA, zaobišao do sada proklamovani princip - da „ne ide u koaliciju sa SDS, HDZ i SDA“!? S druge strane, izvan Dodikove široke koalicije ostao je „prirodni saveznik“ Socijaldemokratska partija BiH (SDP) Zlatka Lagumdžije, čija su tri poslanika u parlamentu Srpske bila dovoljna Dodiku da i bez SDA ima skupštinsku većinu, istina sasvim minimalnu od 42 poslanika. SDP je, međutim, odbila da da podršku Dodiku zato što on nije pristajao da u ustavnoj kvoti od osam ministara za Srbe bude i jedan SDP-ov Srbin. SDP je time hteo da „demonstrira svoju multietničnost“, ali im je Dodik, popunjavajući srpsku ustavnu kvotu svojim   ljudima i kadrovima srpskih partija, ponudio da „princip multietničnosti“ demonstriraju tako što će dati po jednog ministra Bošnjaka i Hrvata, što su ovi odbili. Dakle, bili su ovo neki od najupečatljivijih primera odstupanja od političkih principa, istina u specifičnim okolnostima kakve vladaju u RS i BiH.           

        Zbog tih specifičnosti i vanredne situacije u kakvoj je formirana vlada, Dodik i ostale srpske partije u vlasti neće izgubiti skoro ništa u srpskom biračkom telu, već naviknutom na kršenje i mnogo većih principa do kojih su srpski političari „držali“ proteklih godina, pa onda preko noći od njih odustajali.

         Dodik bi, ovoga puta, mogao da ima daleko više problema kada se principi iz njegovog ekspozea sudare sa novim koalicionim prijateljima iz PDP-a, uzimajući u obzir da su upravo Dodikovi novi drugovi koliko do juče bili na udaru najžešćih kritika iz SNSD-a. Elem, kadrovi PDP-a u proteklih skoro pet godina kontrolisali su većinu finansijskih tokova i privatizaciju u RS, a privatizaciju nekih banaka upravo je Milorad Dodik godinama nazivao isto kao i sada u svom ekspozeu - pljačkaškom. Za primer je Dodik najčešće uzimao privatizaciju   banjalučke „Kristal banke“ koja je prodata za jedan evro, navodeći kako je kupac banke uspeo kasnije da naplati milione potraživanja koja je vlada Mladena Ivanića prethodno proglasila „nenaplativim“. Ivanić i dan danas ponavlja da je ova privatizacija bila   „uspešan posao“ koji je lično sam izneo kao tadašnji premijer, pa sad ostaje otvoreno pitanje hoće li do izbora Dodik smeti i hteti da ovaj „uspešan posao“ istraži do kraja, ili ćemo, zarad mira u koalicionoj kući, do izbora slušati klasično policijsko objašnjenje koje glasi „istraga je još u toku“. Prvi potez koji je Dodik povukao upućuje na drugu varijantu, jer je drugog dana svog mandata lično podneo krivičnu prijavu za malverzacije u privatizaciji „Kristal banke“, ali ne protiv Ivanića, već protiv NN lica !? Ako se tome dodaju i druge brojne manje ili veće afere koje su se najčešće vezivale za Ivanićeve ljude, jasno je da će posla za Dodikove „specijalizovane službe“ biti na pretek, samo, dakle, ostaje da vidimo hoće li se Dodik s Ivanićem i njegovom ekipom obračunavati tek tamo negde pred izbore, sve s objašnjenjem da prvo mora da raščisti kriminalne afere koje se vezuju za SDS-ove kadrove, kojih, takođe, nije manjkalo. No, i ovde se neće moći zaobići PDP. Afere u kojima su do sada pominjani veliki SDS-ovi funkcioneri ili finansijeri, poput Mirka Šarovića i Momčila Mandića, već procesuira „savezni“ Sud BiH u Sarajevu, pa Dodik tu neće imati mnogo šta da radi. A ako krene na nižerangirane SDS-ovce, kad-tad će morati da naiđe na PDP-ovce bez kojih se retko šta moglo dogoditi, pogotovo od 2000. do kraja 2004. godine, kada su Ivanić i njegovi držali sve konce u svojim rukama...

Kuvanje u loncu s tri poklopca

           SDS, sada vodeća opoziciona partija u RS, suočava se i sa previranji- ma unutar same stranke. Nije tajna da stavovi njihovog vođe Dragana Čavića nisu samo jednom bili bliži Miloradu Dodiku nego stavovima SDS-ove vlade, a broj SDS-ovih nezadovoljnika Čavićevom „politikom popuštanja“ postepeno raste. I sam Čavić daje dovoljno povoda                              

unutarstranačkim suparnicima da budu još nezadovoljniji. “Neka se postroji svih stotinu, ja ostavku neću podneti“, doslovce je pre nekoliko dana izjavio Čavić novinarima, kad su ga pitali za reakciju povodom prvih, tihih glasova nezadovoljstva u SDS-u u Banjaluci. Čavić je za sada siguran na čelu stranke, jer nezadovoljnici nisu spremni ni da se „postroje“ ispred Čavića, a ni da se javno distanciraju i, nezadovoljni za njih previše liberalnim vođom, formiraju novu konzervativnu partiju. No, ukoliko u SDS-u nastave do izbora da se prevashodno bave sobom, ni boravak u „lagodnoj opoziciji“ neće im pomoći da u RS nakon izbora ostanu respektabilna nacionalna partija. Možda im pomogne to što su doneli odluku da pređu u opoziciju i u parlamentu BiH, pozivajući svoje kadrove u Savetu ministara BiH da podnesu ostavke. Za sada se, međutim, SDS-ovci ne povlače, a vremenu pred nama treba ostaviti da vidimo hoće li se SDS u parlamentu i zaista ponašati kao opozicija „vladi“ Adnana Terzića, koju je, usput, jedino Pedi Ešdaun doživljavao kao najbolju „vladu“ do sada.  

        Interesantno je da je do sada i pored preobražaja SDS-a iz nacionalno-demokratske u demokratsko-nacionalnu partiju, SDS ostajao ubedljivo najmoćniji na desnom polu srpske političke scene, gde su obitavale još samo dve radikalne frakcije sa po kojim procentom podrške biračkog tela. Kad to kažemo imamo u vidu nestalnost PDP koji se klatio čas desno, čas levo, tako da sve neubedljivije zvuče njihova uveravanja da predstavljaju partiju desnog centra.

           Takve pozicije PDP-a i SDS-a preti da ubuduće ozbiljno ugrozi Srpska radikalna stranka „Vojislav Šešelj“, koja ima podršku radikala u Srbiji, ali sada ima tek po jednog poslanika u parlamentima RS i BiH. Sa skromnim kadrovskim potencijalom, ali uz pomoć centrale u Beogradu, radikali bi, bez mnogo predizborne muke i, poslovično, sa malo više nacionalne buke, na nivou RS mogli da stignu do najmanje 10 odsto glasova. Uz malu pomoć Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, njihova filijala u RS na jesen bi mogla da bez većih problema usisa suparničku frakciju koja nosi naziv SRS RS, a da istovremeno uzme deo glasača SDS-a i PDP-a u njihovim bastionima na istoku RS. Ove dve partije već su počele da se međusobno optužuju za „kvazipatriotizam“, otvoreno optužujući jedna drugu „za prodaju Vojske RS“ i druge ustupke u procesu prenošenja nadležnosti RS na nivo BiH, iako su, najkraće rečeno, Dragan Čavić i Mladen Ivanić podjednako odgovorni za ceo taj paket. Sa takvim autogolovima na početku predizborne utakmice, radikali nisu mogli ni zamisliti bolje protivnike na desnom polu srpske političke scene. A kako tek sledi novo prenošenje entitetskih nadležnosti na nivo BiH u tekućim ustavnim promenama, u kojima RS zastupaju upravo Čavić, Ivanić i novopečeni premijer Milorad Dodik, onda radikalima neće nedostajati materijala za baražnu nacionalnu paljbu po trojici srpskih igrača ni u drugom poluvremenu predizborne utakmice. No, radikali i Dodik najmanje će jedni drugima smetati: dok će radikali juriti za glasovima SDS-a i PDP-a, Dodik će nastojati da svom SNSD-u „pripoji“ sve što mu se od manjih partija nađe pod rukom, bilo u vlasti, bilo van nje. Tako je, na primer, novo cepanje Socijalističke partije usledilo još prilikom izbora Dodika za mandatara. Zarad bezrezervne podrške Dodikovoj vladi vrh ove partije čak se odrekao svoja dva preostala poslanika u parlamentu RS (mandati u parlamentu RS pripadaju poslanicima, op.a.), jer su posle glasanja za opoziv SDS-ove vlade, odbili da podrže Dodikovu vladu.

       No, proces ukrupnjavanja na srpskoj političkoj sceni predstavlja neminovnost, nakon što je novim izbornim zakonom cenzus za ulazak u parlament povećan sa 3 na 4 odsto. Bez obzira što je RS podeljena na 6 izbornih jedinica, za mnoge partije koje se ne zovu SNSD, SDS, PDP, DNS i Šešeljevi radikali, taj jedan dodatni procenat predstavljaće nepremostivu prepreku do sticanja parlamentarnog statusa. U tom smislu u narednom periodu možemo očekivati nove političke dogovore, ali ti dogovori nikako neće uticati na opstanak Dodikove vlade, jer se niko, zbog blizine izbora, neće usuđivati da pokrene pitanje poverenja toj vladi, pa makar se zvao i PDP.

      Biće veselo do izbora, rekao je Dragan Čavić na zajedničkoj konferenciji sa Miloradom Dodikom i Mladenom Ivanićem posle jedne od poslednjih rundi pregovora o ustavnim promenama. Kad su se, istom prilikom, tri pregovarača slatko ismejali pred novinarima, sve u glas objavljujući „našu pobedu“, objavili su i da je to njihova poslednja zajednička pres konferencija

do izbora. Prosto rečeno, „pobednici“ su svoj pregovarački pos'o obavili, pa sad mogu da se raziđu u svoje dnevno-političke rovove. Istina, ostalo je još samo da Venecijanska komisija donese preporuku o načinu izbora Predsedništva BiH, pa da posle pregovarači još malo guslaju, kako to kaže Dodik, a da onda do kraja marta njihovi poslanici „pobednički“ usvoje ustavne amandmane. Nije još jasno samo u čemu se sve sastoji „pobeda“, ali o tome drugi put.