Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari povodom crnogorskog referenduma - Prenosimo Politiku

   

CRNOGORSKI REFERENDUM I POLITIČKA SCENA SRBIJE

Dušan Pavlović

Učinak procedure

Iracionalnost je majka nerealnih političkih ciljeva, a nerealni ciljevi su majka nezadovoljstva. Devedesete godine prošlog veka u Srbiji pune su takvih primera

Kada je 2000. godine pao režim Slobodana Miloševića, on je za sobom ostavio najmanje tri pitanja kojima je morala da se bavi nova vlast: Hag, Kosovo i odnosi sa Crnom Gorom. Budući da su ova pitanja simbolička po prirodi, te da sva imaju male šanse da budu razrešena u korist Srbije, ona su od 2000. godine stvarala frustraciju u većem delu javnosti i političke elite koja smatra da su Crnogorci Srbi, da je Ratko Mladić heroj, Hag antisrpski sud, a Kosovo kolevka srpstva.

Simbolička pitanja su po definiciji iracionalna, što utiče na percepciju političke elite Srbije u pokušaju da nađe povoljna rešenja za ta pitanja. Da je politička elita Srbije makar od 2000. godine zauzela racionalniji i liberalniji pristup ovim pitanjima, te da je bila nešto hrabrija u pokušaju da ih razreši, danas se na otcepljenje Crne Gore ne bi gledalo kao na „propast srpske države”, za Kosovo bi možda već bilo nađeno kompromisno rešenje, a Ratko Mladić bi verovatno već bio u Hagu. No, reći da bi sve bilo drugačije samo kada bi neko ko je iracionalan postao racionalniji isto je što i reći da čovek ne bi bio bolestan samo kada bi bio zdrav.

Iracionalnost je majka nerealnih političkih ciljeva, a nerealni ciljevi su majka nezadovoljstva. Devedesete godine prošlog veka u Srbiji pune su takvih primera. Nerealni politički ciljevi su posledica jedne nerealne samoevalvacije naše političke elite. Dok su Srbi „hrabri”, „odvažni”, i „uvek u pravu”, i dok je njihov „identitet nesporan”, Albanci su „nesposobni za državu”, Slovenci „austrijski konjušari”, Bošnjaci „poturčeni Srbi”, a Crnogorci koji žele da se otcepe „naša zabludela braća”. Iako već 20 godina takva mišljenja dominiraju u većem delu srpske političke elite, „najhrabrijima, najpametnijima i superiornijima” nije pošlo za rukom da proizvedu stanja koja bi bila posledica takvog načina razmišljanja. Kontinuirano nezadovoljstvo je logična posledica neuspeha u ostvarenju nerealnih ciljeva.

Tri nasleđena simbolička pitanja od Miloševića dominirala su i posle 2000. godine političkom scenom Srbije i bacala u zasenak distributivna pitanja kao što su inflacija, privatizacija, javna potrošnja, restrukturiranje javnog sektora itd. Referendumskom odlukom od 21. maja, jedno od tih pitanja skinuto je s dnevnog reda. To bi trebalo da znači da će sada, pošto prođe neko vreme u kome će nacionalističke političke snage da se pomire s činjenicom da se Crna Gora odlučila za nezavisnost, biti jedan razlog manje za frustraciju.

Osamostaljenje Crne Gore ima još jednu važnu posledicu za demokratski proces u Srbiji kojim će izvesno vreme dominirati preostala pitanja nasleđena iz Miloševićevog perioda – Kosovo i Hag. Za razliku od 1991. godine, pokazalo se da je secesija moguća bez oružanih sukoba. Za to postoji nekoliko razloga, ali možda je najvažniji od svih to što je referendum o suverenosti Crne Gore protekao na miran način, te što je ishod referenduma posledica procedure kojoj se ne mogu uputiti ozbiljne primedbe. Referendum je protekao po demokratskim standardima, a to je za definiciju demokratije koja demokratiju izjednačava s procedurom važnije od ishoda demokratskog procesa.

Ovo je važan zaključak, jer upućuje na to kako će nacionalisti reagovati u slučaju razrešavanja finalnog statusa Kosova i Haga. Ako ishodi ovih procesa, tj. njihova rešenja budu isto onoliko pravedna koliko i odluka Crne Gore da se osamostali, onda vlada Srbije neće imati razuman prigovor protiv prihvatanja odluke koja nije u skladu s njenom politikom. Frustraciju koja bi time bila izazvana neutralisala bi pravična procedura. Ali ako, nasuprot tome, pitanje finalnog statusa Kosova bude nametnuto, ili ne bude posledica dogovora, onda će snaga nepravednog rešenja još više raspaliti emocije i podići nivo nezadovoljstva u društvu.

Frustracija je ključna osobina srpske političke elite od kada je 1986. godine napisan Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti. Iako nije htela suverenost, Srbija je postala suverena država zahvaljujući tome što je tu odluku doneo neko drugi. Isto tako bi moglo biti sa kontinuiranim nezadovoljstvom: iako najveći deo naše političke elite uspeva da svoju politiku gradi na principu gubitnika („Srbi gubitnici u miru”) i osećanju ozlojeđenosti, možda će proceduralno-pravedne odluke koje bude doneo neko drugi smanjiti nivo frustracije među našom elitom i u javnosti, i time je primorati da razume kako je politika pitanje racionalnog kompromisa, a ne stava „mi smo u pravu i znamo najbolje, a vi to samo treba da prihvatite”.

 

 
 
Copyright by NSPM