Dragan Milosavljević

Upokojenje Miloševića

Da je kojim slučajem Koštunica, uz odgovarajuće počasti a u prisustvu porodice, predao zagrobnom životu i konačnom sudu istorije zemne ostatke, a sa njima i sogrešenije i   sočinjenije Slobodana Milo š evića, danas bi bio nesumnjivi premijer svih Srba. Otporan na ucene, kako partnera u neiskrenoj koaliciji, tako i konkurentskih “demokrata” i iščekujućih radikala. Jer Srbiji, u nedostatku predsednika ujedinitelja, a u času sudnjem ne samo Kosova i Republike Srpske već i matice i svih njenih žitelja, upravo takav čovek treba. Skoro dvesta burnih godina ona čeka državnika istorijskog formata koji bi skovao u jedno smelost Karađorđa i pragmu Miloša.

Nažalost, obično smireni i razložni Koštunica dozvolio je da, neukusnim širenjem medija   i prisustvom svog istaknutog funkcionera stranke na “gej” placu gde je grupa lunatika slavila smrt kao početak proleća, postane žrtva nameštaljke. Koja je bila namenjena više njemu nego pokojniku.

Ovakav ukop Miloševića i sramni medijski tretman ovog događaja, koji je privukao stotine stranih novinara i desetine televizijskih ekipa, a kome su najmračniju anacionalnu boju dali domaći poslenici sedme sile pod patronatom mondijale, preti da bude politička raka Vladi koja je na hepening pristala. Jer krčag ide na vodu… Učesnike “kritične mase” možete godinama posle “ružičaste” revolucije tretirati kao naivčine i budale, ali im to ne smete reći u lice. To je politički neinteligentno, a ne samo nevaspitano.

Poput tragova na prvom snegu daju se očitati profili osoba koje su odradile “kontramiting”, u maniru satanističkog slavlja između Konja i Meštrovićevog spomenika. Na mnogim zgradama u Beogradu, pored ostalog i na zidu jednog paviljona u Cvijićevoj ulici, pomoću šablona dužine ne manje od pet metara i velike količine boje, a pod naslovom “Ponos Beograda”, stoji oslikan Meštrovićev nagi muškarac. Sa pridodatim ogromnim penisom. Da li je moguće da su osobe iz redova užurbano pomodno dekadentne “dece komunizma“, NVO i dežurnih islednika srpske istorijske odgovornosti, portparoli i funkcioneri navodno demokratskih stranaka ta prva Srbija? Ako jesu, ona je vrlo malobrojna. U to će se premijer uveriti na izborima, koje od njega danas upravo zahtevaju oni koji su mu igru i smestili. Po nalozima svojih inostranih mentora.

Sveta Jelena je bila pravi sanatorijum u poređenju sa haškim kazamatom, koji bi, prema   povišenom tonu zahteva, trebalo da primi nove žrtve. Onih kojima je već presuđeno. Samo se ne zna na koji način će skončati, ako su danas uopšte i živi. Da li iko normalan i pošten misli da posle isporuke, na koju ga obavezuje “milosrdni anđeo”, Koštunica može opstati kao politička figura od formata. Tim pre što Angela Merkl poručuje da od ulaska u Evropu nema ništa i nudi “privilegovano partnerstvo zapadnom Balkanu“. Cilj je da se kompromituje i poslednji političar od kakvog-takvog integriteta i ugleda u Srbiji, koji uz pojam demokratije vezuje i nacionalni interes.

Ona druga Srbija, koju sam otišao da osmotrim izbliza ispred Skupštine, koja je u stvari bliža DSS-u nego bilo kojoj drugoj partiji, definitivno nije većinski miloševićevska. To je ogorčena i ponižena Srbija koja, u nedostatku bilo koje partije koja beskompromisno zastupa njen interes, u ispraćaju grešnog predsednika, koji se odbranom nacije u Hagu   bar delom iskupio, poručuje da više veruje mrtvim nego živim političarima.

Tim pre što procena Miloševića, izrečena posle prvog kruga izbora kada je već u sebi abdicirao i bio načisto da je pušten niz vodu i od vojske i policije, ali i bliskih partijskih   saradnika i tajkuna, pročitana okupljenoj masi na ispraćaju ledi krv u žilama. To predskazanje hirurški precizno ukazuje na sve aspekte tekućeg neoliberalnog   tranzicionog raspleta i velike neokolonijalne pljačke Srbije. Mrtav Milošević tako je odmogao ovoj vlasti “rogova u vreći”, koja funkcioniše na marži, ali pomogao je Lukašenku u Belorusiji da se održi. Jer Belorusi ne žele ni scenario iz Beograda i Kijeva i Tbilisija, a još manje prateće posledice. Kako reče jedna “matuška” - ne trebaju nam ovde stranci da bi nam određivali kako da živimo. Zvuči to anahrono u ovom veku   globalizacije, ali blisko razumu većine. Uostalom, britanski “Gardijan” komentariše: “Posle smrti Miloševića, Zapad nije morao dugo da traga za novom babarogom jer se suočen sa izborima našao pri ruci Lukašenko“.        

Oklopljena demokratija

Pažljivo sam zagledao lica tih ljudi i žena, uglavnom srednje i starije dobi. To nije bio lumpen proletarijat ni krvožedni nacionalisti, niti razulareni psovači ni partijski drekavci. To je bila nezaposlena Srbije, otpuštena Srbija, poniženi intelektualci i predstavnici bivšeg srednjeg sloja. Sa njima starci i starice, predodređeni za socijalni odstrel. Možda gospodin predsednik treba da donese ukaz, ako je to uopšte moguće, da se ovima iz “druge Srbije“ oduzime glasačko pravo. Neka glasa samo prva, malobrojna, tranziciona Srbija. Video sam na sajmu automobila njene najbolje sinove kako, kao lilihip, kupuju jahte od pola miliona i automobile od l50 hiljada evra. Ko će prvi na političkoj sceni, zagađenoj mržnjom, lažima i spletkama, izgovoriti “živeo aparthejd”? Mi smo u Srbiji manje-više iste boje, ali danas, nečijom (zlo)voljom, podeljeni smo s jedne strane na grupu koja servisira potrebe neokolonijalizma i parčanja države, a sa druge na balkanske crnce.

Ti ljudi okupljeni na ispraćaju, jer to je prva prilika da masovno izađu na ulice posle     “uspele revolucije“ kojoj su poslužili kao dekor, bili su okruženi (pre)jakim snagama do zuba oklopljene policije, koja je bukvalno zagušila sve ulice od JAT-a do ispod Skupštine. I formirala kordone kroz koje su propuštani građani, praćeni strogim pogledima. Nisam to video na TV snimcima, a ni na stupcima štampe. Mislim na tu “demokratsku“ policijsku blokadu. Koliko je među njima bilo onih koji su nemilosrdno,   krvavo mlatili govornike sa “Vukomobila” tokom zimskih protesta. . . Eh, ta istorija, ta sponzoruša moćnika.

Da je tako bilo 5. oktobra, ne bi gorela Skupština i u njoj glasački listići, a možda ne i TV Bastilja, koja je to ponovo, samo ne pod Mitevićem, već pod Tijanićem. Pošteno! Pre nego što sam tog istorijskog datuma među prvima kročio na stepenice parlamenta, ali ne i ušao u njega jer za to nisam bio biran, spomenuću jedan detalj koji zatvara luk između “one” i “ove” policije. I nagoni one koji to žele na razmišljanje. Naime, posle bacanja suzavca i našeg bekstva u okolne ulice ili do Doma sindikata, policija se ispred ulaza u parlament okrenula nalevo krug i udaljila sa poprišta. Otvorila ulazak u Skupštinu. Posle su to oni koji misle da “nije srpski ćutati” opisali kao juriš na zimski dvorac. Samo je, umesto krstarice Potemkin, u kadru bio buldožer.

Ova policija, na ispraćaju onog koga je nekad pendrecima branila, kao da je bila spremna da na najmanji incident i izazivanje provokacija nekolicine stasistih polupijanih, verovatno ubačenih spodoba pokaže drugoj Srbiji odlučnost kojom će braniti korisnike 5. oktobra. Ne čekajući buduće odluke birača. Srećom, tokom minuta ćutanja, koji kao da se odužio u večnost, čula su se samo zvona sa crkve Svetog Marka. Kome su zvonila: pokojniku, osvedočenom ateisti ili onima koji su, počev od lažnih prijatelja do opozicionara, “balkanskom kasapinu“ pognuti dolazili na kanabe po nafore - pokazaće vreme! I to blisko!

Gde je politička elita

Pogreb Miloševića oslikao je jasnije nego ikada da Srbija nema političku elitu, pogotovo ne onu odgovornu, koja je bar na nekoliko dana spremna da stavi potrebu nacionalnog pomirenja ispred uskostranačkih i ličnih interesa. Čak je i jedan ozloglašeni Franko pomirio u Španiji mrtve suparnike da bi spasao i ujedinio žive.

Umesto ukopa jednog partijskog tehnokrate, ali i predsednika sa velikom podrškom, koga je neslavno kidnapovanje na Vidovdan, sužanjstvo i gubitak porodice nadahnulo da uro đ enu tvrdoglavost pretvori u argumentovani odbrambeni nastup, vlast je pretvarajući taj čin u cirkus sebi pucala u nogu. To nije trebalo njoj već nekom drugom, koji će blam suda gubilišta prekriti lažnom slikom nekakve ponovo miloševićevske Srbije. Sa demokratskim ostrvcetom u tom karakazanu. Njih će možda od svetine morati da štite i NATO snage u “prolazu” jer policija neće biti dovoljna. Zato je spoljni ministar unutrašnjih poslova i potpisao one papire propusnice za nesmetani ulazak Alijanse.

Ovdašnja demontirana vojska trenutno traži svog komandanta jer je u senci sahrane izvršen pokušaj državnog udara iz Podgorice da se njen deo stavi pod komandu secesionista. Pre majskog referenduma! I pevanje, još uvek jedne države, razdvojeno je na dva glasa, što ne prihvataju propozicije Evrovizije. Najbliži kusanju onog š to je požnjeveno u tragikomediji sa igranjem i pevanjem dolazećem proleću biće premijer. Prebrzo su, čini se, brojni analtičari, pa i oni iskusni, pohrlili prema pobedničkom Koštunici u uverenju da je savladao sve podmetnute Scile i Haribde oponirajuće DS, Karića i vlasnika “gvozdenih metli”.

Evo, u Vojino ime, tako se mora zaključiti. Telali iz koalicije pozivaju apstinente iz Skupštine i ostale piromane iz čuvene postoktobarske koalicije da se ujedine protiv   navodnih grobara srpske budućnosti. Ali, velika je zabluda ili vrhunac cinične demagogije tranzicione gubitnike, dakle milione ljudi u ovoj zemlji, automatski svrstavati u poražene snage bivšeg režima. Mada je to najprofitabilnije i najlakše na liniji onog crno-belog viđenja, koje deceniju i po u satanizaciji Srba koristi establišment zapadne alijanse i njihovi mediji. Što se te tehnologije tiče, ogromna većina domaćih novina i TV medija funkcioniše isključivo kao njihov lokalni produžetak. A neki insajderi nedvosmisleno odrađuju i više nego što je plaćeno.  

Neka se upitaju vajne demokrate, socijaldemokrate i ostale “lučonoše” ljudskih prava zašto na ovom političkom prostoru socijalna prava kao neotuđivi vid demokratskih prava brani, i to jeftinom demagogijom, jedna desničarska partija! Koja svoje obnavljanje duguje pre svega Miloševićevoj političkoj kuhinji veštog stvaranja ikebana opozicije. Baš onakve kakva mu je, predvođena sa SPO, radikalima, a povremeno i demokratama, produžila anahroni politički vek. Dok nije, u ime borbe protiv njega, ugrabljeno Kosovo i započeto parčanje srpske teritorije. Ti nesretnici i u prošlosti, kao i danas, znaju šta im valja činiti tek kad dobiju instrukcije. I pare! Tako su rušili Miloševića. Tako su ga i sahranjivali.

Jedini koji su u još jednoj izrežiranoj predstavi, počev od izazvane smrti Miloševića do ispolitizovanih patetičnih ruskih pesama, pred zatvaranje grobnice pokazali spremnost za ljudskost i pravoslavno praštanje bili su kako ih neki rado nazivaju - mali ljudi. Pre tri godine dobar deo njih, rukovođen upravo motivima praštanja i državotvornosti jer je ubistvo premijera atak na naciju i državu a ne prvenstveno na partiju, masovno i sa poštovanjem ispratio je Miloševićevog neistomišljenika Đinđića. Poslavši poruku   političarima koji su je svesno prevideli i prečuli. A ona glasi: smrt izjednačava, istorija sudi, a svima živima pripada pravo na budućnost, a ne samo vladajućim partijskim   kartelima.

To, kao ni politiku dvostrukih standarda koja nam se nameće kao buduća matrica i ulaznica u “privilegovano susedstvo“ i predsoblje NATO-a, koji nas je koliko juče ubijao i zaprašivao uranijumom, osiromašenim doduše kao i mi sami, nije nikada bio deo srpske slobodarske i državotvorne tradicije. Ali jeste današnja realnost.