Dragan Milosavljević

Balkanizacija Libana

Dok političari pragmatično ćute, zauzeti brčkanjem ili “opijanjem “ zdravicama zbog još jednog uspešnog tendera od preko milijarde evra, koji će biti uložen u predizborni marketing vlade rasprodaje resursa i suvereniteta, analitičarima je dodeljena režija „ nemoguće misije”. Ovog puta u domaćoj verziji.

U ime turbo političke elite treba da opišu brutalnu agresiju na Liban, sličnu onoj na Srbiju, a pritom ne naljute Izrael i njegovog moćnog pokrovitelja i podstrekača na “balkanizaciju” ovog dela Bliskog istoka.

Radi se i o preispitivanju uloge SAD u podr šci „oslobadjanja dva izraelska vojnika“ kojom se, uz blagoslov Bušove administracije, temeljno razara cela infrastruktura države na putu dalje američke ekspanzije na naftu . U toj državi, uzgred rečeno, 39 posto stanovništva su hrišćani. I ne dele stavove sa uljezima fundamentalnog islama koji su sebe, proverenom metodom OVK instalirali u politički i vojni epicentar Libana.

Radi se o teroristima “narodno oslobodilačkog pokreta” koji je i u Avganistanu i na Kosovu, a bogami još u vreme Broza u komunističkoj revoluciji za zapad imao status svete krave. Sada je pak povod za instaliranje strategije armagedona na celom Bliskom istoku.

A Kosovo ?

Na primedbu Brisela o nesrazmernoj upotrebi sile, zvanični Tel Aviv cinično odgovara: “Ko daje pravo vama iz Evrope, koji ste u okviru NATO intervencije na Kosovu pobili 10.000 civila, da nam držite lekcije. Nijedna raketa tada nije pala na vas.” Tačno, ali za nas prekasno otkrivena istina. Kosovska kampanja sada je u ulozi palog andjela. Lucifera lično.

Ko zna kojim sticajem okolnosti, Beograd je sa zakašnjenjem od najmanje deset godina izvukao iz obaveštajnih arhiva snimak genocida nad Srbima. Do sada su ekskluzivno pravo na snimke zločina imale NVO u raskopavanju Batajnice i dogradnji mita oko Srebrenice. Gde je, uzgred rečeno, banda unajmljenih plaćenika, bacila ljagu na ceo srpski narod. Natovarila mu obavezu kapitulantske spoljne politike i buduću presudu za ratne reparacije. A od generala Mladića stvorila polugu za rušenje srpske države. Jer akcioni program za njegovo hvatanje nije ništa drugo nego eutanazija suvereniteta ove države.

Najglasniji u halakanju za beguncima su oni koji su ih svojevremeno na stupcima najpouzdanijeg lista na Balkanu okivali u zvezde. Oni danas, sledeći do groteske ogoljeni pragmatizam Zapada, uoči nove runde pregovora u Beču, govore o srpskim zločinima na Kosovu, kojih je dakako bilo, kao u svakom ratu, daleko manje nego u Libanu, ali to svakako nije bila srž politike suprotstavljanja agresiji terorizma koja sada ubira svoje, za Srbiju otrovne, plodove.

Novi amsador Srbije u Beču, Miroslava Beham, predvidja da će “mnoge države eksplodirati ako Kosovo dobije nezavinost."

I suviše kasno. I tim bolje, reći će u Vašingtonu. I balkanska i bliskoistočna scena zapadaju u neku vrstu činjenične sh izofrenije, svesno izazvane i pothranjivane. Pretpostavljam da je slična vrsta uzmicanja pred planiranim zločinom bila i u vreme Hitlera. Maske padaju, one iz prošlosti, koje su poslužile kao povod za brutalno otimanje Kosova juče, danas razaranje libanske teritorije na kojoj će posle dolaska trupa OUN uskoro zacariti NATO. Pripremajući kampanju na Siriju i Iran.

Apokalipsom do resursa

Irak će za to vreme uništavati samog sebe u raspaljenom gradjanskom ratu Sunita, Šiita i Kurda (Srba, Hrvata i muslimana). U toj ratnoj apokalipsi, koja za isključivi cilj ima ovladavanje naftnim resursima Bliskog istoka i putevima nafte i gasa na Balkanu, haško sudjenje srpskom i političkom vojnom vrhu za “prekomerno” branjenje državne teritorije od terorista UČK, indigo verzija postaje čista groteska. Tim pre što je kazus beli , povod za intervenciju, Račak, izbačen iz optužnice. Jer suviše je svedoka o još jednoj američkoj nameštaljci, kakvih je u prošlom veku, kao povod za imperijalne ratove, bilo više od l00. I šta sad? Neko će morati, to najavljuju iz Vašingtona, potpisati “uslovnu nezavisnost Kosova”, bez obzira što su postojeći politički okvir i medjunarodno činjenično stanje upravo najjači argument da se Evropa u tu samouništavajuću varijantu ne upušta. Za takvu priliku pragmatični premijer Koštinica na jednoj strani pokušava da, zlu ne trebalo, obezedi komandovanje nad “antiteroirističkom jedinicom “. A a na drugoj, zadrži, do konačnog pregovaračkog fijaska u balkanskom fliperu, Vuka Draskovića kao šefa diplomatije koji se opasno primakao neizbežnoj rupi. Ali, ipak opstaje zahvaljujući privatnoj kolekciji dosijea članova vladajuće garniture u rukama svoje supruge Danice. Podsetiću da je ova energična dama u seriji tekstova u “Srpskoj reči” 2003. autor najgnusnijih paškvila o Koštunici i Djindjiću. Njihovom porodičnom pedigreu. Citiraću samog sebe, da je savez sa Vukom kao da birate izmedju uloge babe i Crvenkape.

No, ispašće na kraju da je Voja onaj lovac koji će Vuku uštaviti kožu onda kada priča to zahteva. Kada neko ipak mora da odgovara za izdaju nacionalnog interesa. Pragmatizam sa kojim je premijer, bez uvida (nezainteresovane) skupštine, progurao akcioni plan, a zatim se, zamalo uz pomoć “neobaveštenog” ministra odbrane, domogao komande nad jedino akciono sposobnom vojnom formacijom u zemlji, govori da će kosovski rasplet biti više nego kontroverzan. Pogotovo ako je tačna informacija dobro obaveštenih izvora da u bataljonu nema preterano mnogo boraca autohtono srspke provinijencije. I Sloba je mlatio rulju uz asistenciju gnevnih došljaka. Da li će to podrazumevati neku vrstu nove “sablje”, samo u drugim rukama? Tako se istorija ruga DOS-u i njegovim akterima na najpogrdniji mogući način.

A tek da ne govorimo o zadacima koje će l7. avgusta dobiti plejada novoizabranih ambasadora od Rima doVašingtona. Oni će otici u svoje sinekure onda kada predstava bude praktično završena.

Vuk na ovcu….

I zato, nema tog pera i uma koji mogu obaviti zadatak da Bušovi vukovi i srpske, libanske i druge buduće bespomoćne ovce, uz pomoć “političkog pragmatizma”, ostanu na broju. Toga ima samo crtaćima Volta Diznija. Provalija politike dvostrukih standarda, kojom se Vašington služi u promovisanju balkanskog Hezbolaha i njegove države, a Libancima uskraćuje pravo na opstanak zato što su nedovoljno jaki da se odupru militantnom islamu tog istog funadamentalizma, suviše je duboka. Porazno je za um da opravda strategiju gde su oni koji su na Bliskom istoku meta, na Balkanu državotvorni partneri. Tu nema prostora za politiku. Čak i kada nastupa u omiljenoj roli kurve.

Za tu analitičku partituru nije dovoljan ni kitnjasti vibrato, ni promena tempa ni maskirajuće fraze, pune opštih mesta i praznih saveta. Problem je što u toj kvadraturi, gde su sukobljeni etika, istorija, istina i interes, jednostavno nema zadovoljavajućeg rešenja. Jedino moguće, u našem salučaju, je vratiti se na početak cele priče. Na prave motive rušenja Jugoslavije, montaže povoda ratova i intrevencija koji su praktično uništili budućnost srpskog naroda. Lišili ga jednog dela teritorije (taj posao nije završen), znači progovoriti o kolaborantskoj ulozi većeg dela ovdašnje inteligencije, javnih sredstava informisanja i kvazi demokratskih partija u uništavanju sopstvene zemlje.

Za taj sramotni čin politika Slobodana Milosevoića, koja će prizivanjem i lažnim prkosom dovesti NATO na tlo Jugoslavije, ne može biti nikakav izgovor “demokratama”. I ta paklena istina da su obe strane paralelno radile za istog gazdu u jednom virtuelnom sukobu, a u svemu duboko isprepletane preko kriminalnih aktivnosti ne samo gangova već i delova službi, kao što je to i danas, to je ono osinje gnezdo u koje niko od analitičara neće da dirne. Jer odatle se dele sinekure poslušnicima.

A u razotkrivanju tih mračnih zavera bez teorije je istina o našoj propasti, a ne u odsustvu pragmatičnosti i fleksibilnosti. Niko istinski i nije pokušavao da spasonosno locira Srbiju devedesetih već je krdo hijena, koje uporno menjaju dresove ali ne smanjuju apetite, čekalo da padne kako bi je ogulilo do kosti. Zato su danas tajkuni svih proviniencija podjednako puni k'o brod i gospodari su ovdašnje političke scene. Ta vrsta državnog kanibalizma još nije vidjena u istoriji.

Period izdaje otadžbine od svih ključnih segmenata društva, bili oni nazovi vlast ili nazovi pozicija ovih petnaest godina, logična su posledica odabira koje je pažljivo negovala Brozova slovenačko-hrvatsko-muslimanska nomenklatura medju srpskim kadrovima. Deca odabranih danas dokrajčuju zemlju svojih i naših otaca. Ali njihova druga otadžbina su računi u egzotičnim zemljama.