Đorđe Vukadinović

NIJE SVEJEDNO

Naravno da nije svejedno. Ali svakako nije baš ni da je «svaki put kao prvi put». Naime, događalo nam se to već nekoliko puta u toku jednog ljudskog veka, a poslednje dve decenije učestalo, da zaspimo u jednoj državi, a probudimo u drugoj. Nije baš prijatno, ali živ čovek se na sve navikne. Uostalom, gubili smo mi i mnogo ozbiljnije države i i proćerdavali mnogo povoljnije istorijske prilike od ovog SCG simulakruma.

Podužem spisku naših planetarno jedinstvenih nacional-političkih inovacija pridodat je još jedan biser. Nakon izgubljenih „ratova u kojima nismo učestvovali“, i nakon „zajedničke države“ koja je imala manje funkcionalnih veza nego što ih ima između – još uvek suverenih – zemalja Evropske Unije, usledio je, evo, i najnoviji poraz na izborima u kojima – ovoga puta, zaista – nismo učestvovali. Naravno da deluje šašavo, ali nije zato ništa manje stvarno. Niti manje poražavajuće. Naprotiv. Glupi porazi peku još više od onih neizbežnih i još je veće poniženje kada izgubite tamo gde niste morali, i to od nekog («don Milo») koga potcenjujete i pomalo prezirete.

Ako već nismo mogli da „pobedimo NATO“, poraz u odmeravanju sa Milom Đukanovićem se svakako mogao izbeći – mada ne treba imati iluzija da i on nije u izvesnoj vezi sa ovim prethodnim vojevanjem. No, nedeljni referendum definitivno nije bio momenat kada se u tom pogledu moglo bog zna šta učiniti. U Đukanovićevim rukama u času glasanja bili su i nož i pogača (pendrek, pare, i dobar deo „nezavisnih“ posmatrača), a prilike za harmonizaciju srpsko-crnogorskih odnosa i – iz srpskog ugla gledano – srećnije rešavanje „crnogorskog pitanja“ (ma šta to značilo) prokockane su mnogo pre 21. maja. Istoričari će se sporiti da li već 1918. sa trijumfom „bjelaškog“ scenarija ujedinjenja na Podgoričkoj skupštini, ili 1945. sa pobedom komunističkog koncepta „velikosrpskog hegemonizma“ i crnogorske nacije, ali svakako negde na potezu od Miloševićeve „antibirokratske revolucije“, Žute grede i Žabljačkog ustava, do Beogradskog sporazuma, tolerisanja crnogorske opstrukcije, pa i kriminala u radu „saveznih“ organa, te prihvatanja „dvostrukog koloseka“ na putu ka evropskim integracijama. (A ne treba smetnuti s uma ni nekritički, gotovo kultni tretman koji je, svojevremeno, zbog svog suprotstavljanja Miloševiću, Đukanović uživao unutar srpske opozicione javnosti.)

U svakom od tih momenata, zaključno sa odustajanjem od prava glasa za crnogorske državljane u Srbiji i prihvatanjem sugestivnog referendumskog pitanja, bilo je većeg ili manjeg prostora za drugačije i povoljnije rešenje. Ali u nedelju je sve zavisilo samo od toga šta je Milu milije, to jest, od njegove procene da li mu je više u interesu da ide na „čisto“ rešenje, ili da još neko vreme eksploatiše postojeće stanje i nedefinisan „državno-pravni status“. Sve drugo je, na žalost, bila samo gola iluzija kojoj su, izgleda, naivno i na svoju štetu podlegli i neki ovdašnji politički faktori.

Zajednička država Srba i Crnogoraca umirala je na rate, a poslednjih godina je to već bila neka vrsta agonije i razvlačenja, otprilike kao u lošem braku, ili poput dosadne latino sapunice – što je moglo biti iskorišćeno za neku vrstu mentalne i političke pripreme ovdašnje javnosti, ali je, umesto toga, samo proizvodilo iritaciju i anticrnogorsko raspoloženje. Na stvarni odlazak Crnogoraca kao da niko nije ozbiljno računao. Na osnovu saznanja iz «pozdanih izvora», lokalni, ne samo kafanski eksperti, samouvereno su tvrdili kako se to Milo samo folira i kako crnogorskog referenduma, a pogotovo nezavisnosti, neće nikada ni biti. I možda najveći Đukanovićev uspeh jeste upravo to što je, pored gotovo apsolutne kontrole crnogorskih medija, vešto dopingovao i srpsku javnost. Bar dve beogradske televizije, nekoliko listova i par stranaka direktno su radili na promociji njegovih političkih interesa, pri čemu su uvredljivi anticrnogorski nastupi bili jednako poželjni kao i slavljenje Đukanovićevih demokratskih kapaciteta i moderne evropske orijentacije.

Ako ste se ikada zapitali kako li su se to mogli osećati Turci, Bugari, Austrijanci, Italijani, Mađari i drugi u decenijama svojih nacionalnih i državnih poraza, zavirite u svoja srca. Ne verujete? Kakve to veze ima? Baš vas je briga? Samo kad već jednom odoše? Sami smo krivi? Tako nas i treba? Nije još gotovo? Praviće nas od blata? Jedan od najpouzdanijih simptoma poraza svakako je i mentalna konfuzija, odsustvo koordinacije i odbijanje da se suoči sa realnošću i stvari nazovu pravim imenom. Ne podsećamo li svi (a naročito oni koji ovih dana jedni drugima čestitaju «suverenu Srbiju») pomalo na onog nokautiranog boksera koji, još uvek ošamućen, tetura po ringu, viče da mu nije ništa i pobednički podiže ruke?

Naravno da SCG praktično i nije bila nikakva država. Naravno da i kao pojedinci i kao narod imamo i prečih i većih problema. Naravno da se osećamo iznevereno i da su nas, sve skupa, Crnogorci poslednjih godina prilično nervirali – što je, uostalom, i bila Đukanovićeva namera. I naravno da je gubitak više psihološki i simbolički, eventualno i geopolitički, nego ekonomski i materijalni. Ali je ipak gubitak – ko ne veruje, neka samo baci pogled na euforične komentare po hrvatskim i albanskim medijima – i to treba jasno priznati. Najzad, iz tog priznanja neuspeha i suočavanja sa njegovim posledicama mogli bismo možda i malčice profitirati. Makar za oslobođenje od jedne nacionalne samoobmane i gubitak jedne iluzije.