Đorđe Vukadinović

Srbija u zaustavnom vremenu

Možemo se praviti da to ne primećujemo, ali ima nečeg duboko frustrirajućeg u činjenici da će o (ne)postojanju, imenu i granicama države u kojoj živimo ponovo odlučiti drugi. I to, ovoga puta, ne Savet bezbednosti, EU, ili neke tajanstvene svetske sile, već biračko telo čija se veličina i ekonomska moć kreću negde u novobeogradskim relacijama. Nije ovo nikakav zakasneli pledoaje za neki srpski referendum na kojem bi se, konačno, i građani Srbije mogli jednom izjasniti o tome sa kim i u kakvoj državi žele da žive, već puko podsećanje da nam se pomenuto poniženje ne dešava prvi put i da je logično zapitati se da li je moguće da u svemu tome nema i naše krivice.

Srpska javnost i srpska politička elita crnogorski referendum iščekuju sa kombinovanim osećanjem neverice i rezignacije (nešto između "neće valjda" i "uostalom, neka idu"), uglavnom   zatvarajući oči pred problemom koji bi i mimo naše volje mogao eskalirati u narednih nekoliko nedelja. Kao da svi čekaju neko razrešenje u poslednji čas, a pre samog referenduma. Neko nebesko znamenje, glas sa Ostroga, befel iz Brisela ili Vašingtona, čudo slično onom srpskom iz septembra dvehiljadite, a u vidu Milovog političkog samoubistva na referendumu koji je sam inicirao i raspisao. Ili možda pre Đukanovićevu procenu da mu i zvanično nepostojeća "siva referendumska zona" između 50 i 55 odsto daje solidne izglede za političko preživljavanje, uz zadržavanje statusa kvo u odnosima sa Srbijom i visoku unutrašnju nacionalnu mobilizaciju koja u drugi plan gura sva ostala životna pitanja.  

S druge strane, srpska vlada, odnosno DSS, navodno, nešto preduzima, ali niko ne zna šta, osim što kroz usta šefa svoje Kancelarije za saradnju sa medijima povremeno polemiše sa zvaničnom Podgoricom i poručuje kako se "vara svako ko misli da će posle eventualnog proglašenja nezavisnosti odnosi Crne Gore i Srbije ostati isti". Iz svog trenutno udobnog opozicionog položaja, Radikali sa gotovo budističkim mirom prate razvoj situacije, spremni da uredno uknjiže još jedan nacionalni gubitak "dosmanlijske" vlasti.   Demokrate, sa usamljenim izuzetkom samog Tadića, njegovog oca i Zorana Lutovca, tu i tamo promrmljaju nešto kao podršku opstanku zajedničke države, pri čemu je više nego očito da ih čitava ta priča ne zanima previše. Mladi reformski lavovi, različitih stranačkih boja ali zajednički odnegovani na istim međunarodnim "kursevima za buduće lidere" politički korektno iskazuju spremnost da "prihvate izraženu volju crnogorskog naroda", a pitanje zajedničke države svode na ekonomiju i komparativnu analizu crnogorskih, grčkih, turskih i hrvatskih turističkih destinacija. A oni najradikalniji, okupljeni oko Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića i nekih nevladinih organizacija, idu i korak dalje, otvoreno navijajući za crnogorsku nezavisnost - kao i kosovsku, a možda i još poneku -   videći u tome neku vrstu zaslužene kazne za srpske imperijalne i genocidne grehove iz bliže i dalje prošlosti.    

Posebno otežavajuća okolnost je i to što crnogorska referendumska odluka o opstanku ili raspadu SCG pada u jeku pregovora o "budućem statusu" Kosova i Metohije (koji se u međunarodnim krugovima sve češće i sve otvorenije shvataju samo kao eufemistički uvod u nezavisnost ove pokrajine), kao i usred sve sistematičnijeg rada plejade "visokih predstavnika" na unitarizaciji BiH, a pod maskom njenog pretvaranja u "funkcionalnu federaciju". U takvim uslovima, Srbija zapravo i nema mnogo raspoloživih političkih, materijalnih i psiholoških resursa koje bi mogla investirati u crnogorsku referendumsku kampanju - ne zato što "ne želi da se meša u unutrašnje stvari Crne Gore", ili što bi to, navodno, bilo "nedemokratski", već što, naprosto, ovako slaba, pritisnuta i zavađena, nema dovoljno političke snage za tako nešto. I zato nam, na kraju krajeva, i ne preostaje drugo nego da čekamo ishod referenduma i navijamo za rasplet - opstanak ove i ovakve Zajednice - koja je dugoročno neodrživa i koja, zapravo, nikome ne odgovara. To jeste paradoks, ali nije ni prvi ni poslednji u kojem i sa kojim ova zemlja i njeni žitelji već godinama žive. Uostalom, osim u ekstremnim slučajevima, zajedničku kuću je obično lakše dograđivati i rekonstruisati, nego uz svađu rušiti, pa onda, eventualno, graditi iz početka. Ali, kao što je već dobro znano, na ovim prostorima logična rešenja su, na žalost, obično poslednja za kojima se poseže, i to tek onda kada bude isprobano i proćerdano sve ostalo.

Na kraju, ako bismo čitavu ovu situaciju pokušali da sažmemo na formu jednog, malo dužeg telegrama, rezime bi bio otprilike sledeći. Postojeća državna zajednica je nepovoljna po Srbiju. Usled niza istorijskih, političkih, strateških i psiholoških razloga, Srbija ipak mora da se zalaže za očuvanje (makar) i ovakve zajednice sa Crnom Gorom.   Za opstanak te zajedničke države Srbija je učinila vrlo malo. Ali mnogo više nije ni mogla. Lopta je trenutno na crnogorskom delu terena, kod Đukanovića i crnogorskih glasača. Milo je na penalu, a Srbija, iako se rezultat nje direktno tiče, već po običaju, prinuđena da sedi u publici u svojstvu navijača. Iz te pozicije, na konačni ishod se očito može uticati jedino molitvama - i adekvatnim navijačkim pritiskom sa tribina. No, čak i ta skromna podrška "našoj" stvari u Crnoj Gori dolazi u pitanje, s obzirom na tradicionalnu neslogu ovdašnjih "političko-navijačkih" grupa, kao i činjenicu da se istovremeno - u Hagu, Beču i Republici Srpskoj - igraju još najmanje tri podjednako ključna i teška meča i da se u svakom od njih srpska stvar nalazi na samoj ivici katastrofe. Budućnost ovog naroda uveliko će zavisiti kako od rezultata tih duela, tako i od objektivne i samokritičke analize svega što nas je dovelo u ovako poguban položaj. A u međuvremenu - "Pomoozi bože!" "Beogradska zvona zvone..." Javi se istok! Javi se Zapad!