Đorđe Vukadinović

Autobus za Evropu

"Što južnije – to tužnije!" Tako glasi poklič kojim su u krugovima srpske demokratske opozicione elite (navodnike staviti po nahođenju) godinama opisivane socio-političke prilike u Srbiji. Radilo se tu o nekoj vrsti kombinovane dijagnoze i presude, u kojoj je, razume se, bilo i nešto istine, ali i dosta predrasuda, arogancije, frustracije i ljutnje prestoničkih opozicionara zbog višekratno izneverenih izbornih očekivanja. Naime, sa izuzetkom nekoliko centralnih beogradskih opština, te Novog Sada, Subotice (mahom zbog demografske strukture) i dela centralne Srbije (uglavnom zbog Draže i Ravne gore), na prvih nekoliko višestranačkih izbora Srbi su većinski glasali za Miloševića, a najizrazitije na jugu, gde su mu pojedina mesta ostala verna do samog kraja – pa i duže.

U međuvremenu su bili ratovi, sankcije i demonstracije, bivša demokratska opozicija je postala više ili manje demokratska pozicija , a u Srbiji je danas podjednako tužno i severno i južno. Da je tako, gotovo niko ozbiljno ne poriče, jedino što će se po naučnim skupovima i predizbornim kampanjama još dugo lomiti koplja oko raspodele odgovornosti za ovakvo stanje. (Uzgred rečeno, verovatno je u pitanju mrtva trka između mentaliteta, titoizma, međunarodne zajednice, Miloševića i njegovih demokratskih naslednika – trka u kojoj, eventualno, tek foto-finiš može odlučivati pobednika u disciplini zvanoj "upropaštavanje Srbije".)

Život u današnjoj Srbiji je tužan i težak. I samo uz pomoć velikih koncentracija novca, gluposti ili alkohola moguće je – donekle i privremeno – otkloniti ovaj utisak. Ne radi se tu samo o pukom nedostatku posla i materijalnih dobara. Čak i danas, posle svega i uprkos svemu, prosečni Srbin još uvek živi materijalno bolje u odnosu na svog rumunskog i bugarskog pandana. Ali problem je u nedostatku perspektive, rasprostranjenom osećanju beznađa i masovnom utisku da nam, po svoj prilici, ni u budućnosti neće biti ništa bolje nego što je sada. U tome je i glavna razlika, odnosno srpski hendikep spram tranzicijski uznapredovalih istočnih suseda. Ogorčeni i ojađeni su i oni, ali ipak imaju čemu da se nadaju. Ili bar misle da imaju.

Nasuprot tome, kao što rekosmo, Srbija i većina njenih žitelja egzistiraju sa svešću da su najbolji dani iza njih i da su glavne prilike propuštene . Stoga greše i oni koji se plaše i oni koji se nadaju da bi Srbija mogla skrenuti sa sadašnjeg "evropskog kursa" i "vratiti se u prošlost". Ukoliko se svetske sile, skupa sa braćom Albancima i Bosancima, svojim postupcima u narednom periodu baš mnogo ne potrude da nas uvere u suprotno, u Srbiji danas nema realne snage i energije ni za kakve krupne socio-političke pokrete i zaokrete . Po svoj prilici, dakle, neće se Srbija nigde vraćati, ali teško da će bog zna gde i da napreduje. Strah od sovjetskog ropstva, niti žudnja za evropskom budućnošću, slobodom kretanja i punim izlozima nama nisu onoliki motiv koliki našim komšijama. Utoliko pre što je ovdašnji reformski entuzijazam u međuvremenu dodatno uzdrman dvostrukim standardima, bombama i licemerjem evro-atlanskih "saveznika", a naročito bahatošću i arogancijom njihovih lokalnih ekonomskih i intelektualnih agentura.

S druge strane, i nacional-patriotske priče su već odavno ispričane, kompromitovane i izgubile svoju privlačnost. Zato Srbija danas uveliko podseća na onaj legendarni autobus iz filma "Ko to tamo peva", koji u osvit sveopšte kataklizme uglavnom stoji, ili landara u krug po šumadijskoj zabiti. Ili, još bolje, na autobuse kakvim, i dan danas, pisac ovih redova kao i mnogi drugi putuje po zemlji Srbiji.

Ne, bar kada se radi o medjugradskim relacijama, to uglavnom nije ona stara krntija, rasturenih amortizera i ispalih prozora, kakve pamtimo iz vremena sankcija i mladosti. Autobus je savremeniji, viši, evropskiji, klimatizovan. Ali, avaj, klima najčešće ne radi i na plus 40 u hermetički zatvoreno vozilo bez prozora ubacuje mlaki zadimljeni vazduh. Dakle, na neki način, u perspektivi i spolja gledano, moglo bi se reći da je o reč nesumnjivom napretku i koraku u dobrom pravcu. Ali, iznutra, neposredno i akutno je, zapravo, mnogo gore nego u onoj šklopociji u kojoj je makar bilo prozora i moglo normalno da se diše. I dok se onaj unutra bukvalno guši i želi predah na svom „evropskom putu“, onome spolja, koji sve to posmatra iz briselske daljine, ili iz dobro klimatizovanog Poršea, to lako može delovati kao zamajavanje, „konzervativizam“, možda čak i opstrukcija, a u svakom slučaju, kao nepotrebno usporavanje civilizacijskog progresa.