Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život - Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

 

Đorđe Vukadinović

RUŽNA REČ - OKUPACIJA

Ideja da bi Kosovo u vrlo skoroj budućnosti moglo biti nezavisno tek je u poslednje vreme ozbiljnije doprla do svesti srpske političke elite. Nakon bombardovanja 1999. i uspostavljanja medjunarodnog protektorata na Kosovu, srpska javnost kao da se anestezirala po ovom pitanju i ta tema je skrajnuta na margine političke pažnje. Bolno sećanje na istorijsko lutanje i ratne poraze iz devedesetih godina, želja da se posle svega okrene nova istorijska stranica, naivna nada kako će se sa približavanjem «evropske budućnosti» svi nacionalni problemi rešavati sami od sebe i, ne na poslednjem mestu, muke postmiloševićevske tranzicije - koja se brzo pokazala kao neuporedivo teži i kompleksniji poduhvat nego što je to delovalo u vreme dok su srpski opozicionari samo pevali o njoj – sve je to prekrilo kosovsku traumu jednim prozirnim, ali na određeno vreme ipak efikasnim velom   zaborava.

Osim toga, kosovski mit je u okviru sveukupne patriotske retorike tokom prethodne decenije toliko puta potezan, instrumentalizovan i vulgarizovan, da je upotrebna vrednost ove «najskuplje srpske reči» uveliko devalvirana. Koncem prošlog veka, Kosovo i Gazimestan su od simbola nacionalnog identiteta, ponosa i stradanja u očima građana sve više postajali simbol Miloševićevog uspona i sunovrata, sinonim za manipulaciju nacionalnim osećanjima, policijsku represiju i izborne mahinacije. Srbi su želeli da konačno «žive kao sav normalan svet», da putuju, voze strane automobile i kupuju po hipermarketima. A Kosovo je u tom kontekstu delovalo kao   tipičan znamen prošlosti i budilo neprijatno sećanje na dojučerašnje nacionalne iluzije i neuspehe. Uostalom, zaslužni nacionalni umetnici su svoja najbolja ostvarenja na temu kosovskog ciklusa već bili ispisali, ispevali i iskomponovali u času velikog «nacionalnog buđenja» krajem 80-tih godina, i sada je došlo vreme za svođenje računa, uspomene, penziju, razum, tihovanje, druga izdanja i, eventualno, poneku – potrebama novog doba i pranja biografije – primerenu reviziju i pacifikaciju pređašnje vruće nacionalne poetike.   

I možda bi tako, pod teretom tranzicijske svakodnevice i postraumatskog potiskivanja, neprimetno ali neprestano klizeći ka faktičkoj nezavisnosti, Kosovo postepeno iščilelo iz srpskog duhovnog i političkog vidokruga, da se iz raznih pravaca nije steklo nekoliko političkih, socijalnih i psiholoških faktora (pre svega, brutalne scene sedamnaestomartovskog nasilja nad preostalim Srbima i srpskom nacionalnom baštinom, kao i učestale najave ne samo albanskih prvaka, nego i sve respektabilnijih predstavnika međunarodne zajednice da je pitanje kosovske nezavisnosti praktično već rešena stvar) koji su za posledicu imali «otkriće» onoga što su slepi guslari i istinski nacionalni lideri oduvek znali – Kosovo je srpski usud, nacionalni gral za kojim svaka srpska politička generacija iznova traga, zaslužuje ga, gubi ili osvaja. I od toga je gotovo nemoguće pobeći, bilo da se – poput Miloševića – kosovska priča dnevnopolitički zloupotrebljava, bilo da se, kao posle 5. oktobra, gura na marginu i potiskuje iz kolektivnog pamćenja.

Akademsko je sad pitanje da li je to bilo nužno i da li je moglo drugačije.   Da je petooktobarska elita bila sposobnija, međunarodna zajednica velikodušnija, a Albanci bar malo strpljiviji i tolerantniji, možda bi postkumanovska nacionalna anestezija potrajala duže i možda bi Srbi uspeli da izgrade neki novi (post)nacionalni identitet, nezavisan od kosovske traume i mitologije. Ali ništa od toga nije bilo slučaj i sada je uzaludno vajkati se i prizivati neko «fleksibilno» srpsko rukovodstvo koje će, navodno, imati «hrabrosti da narodu saopšti neprijatnu istinu». Kao da je čitav problem i zadatak operacije zvane «pregovori o statusu Kosova» u tome kako da se izvede to da Kosovo bude faktički nezavisno, a da se Srbi   zbog toga mnogo ne bune – odnosno, po mogućstvu, da to i ne primete. A ako primete, bilo bi idealno da to dožive kao olakšanje («šta da radimo/radite sa dva miliona Albanaca»), ili, pak, shvate kao pravednu kaznu zbog zlodela Miloševićevog režima. Ali u svakom slučaju, da se nipošto ne naljute na one koji ih na taj način kažnjavaju i da se nipošto ne pozivaju ni na istorijsko, ni na međunarodno pravo koje bi im moglo ići na ruku.

Avaj, takvo i toliko «kooperativno» rukovodstvo, uprkos primernim naporima zainteresovanih strana, teško je pronaći čak i u Srbiji, kojoj nikada nije manjkalo š to stvarnih, što nabeđenih brankovića. A ni birači, ma koliko inače sluđeni i ophrvani svakodnevnim brigama, to naprosto neće progutati i oprostiti, baš kao što svojevremeno nisu progutali ni Miloševićevu «pobedu»   nad NATO-m. I zato će svi oni, u Srbiji ili van nje, kojima reč «okupacija» zvuči zlokobno i ružno, i koji se pribojavaju njenih implikacija, ipak morati malo da se potrude da na sto pred srpske pregovarače, pored najrazličitijih štapova, stigne i neka konkretnija politička šargarepa, bar malo   primamljivija nego što su «sporazum o pridruživanju» i čuvene «evroatlanske integracije».        

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM