Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Srbija i Crna Gora

   

Crna Gora pred novo izjašnjavanje birača

Miša Đurković

Izbori i identitet

Izbori koji se održavaju 10. septembra u Crnoj Gori daleko su od običnog izjašnjavanja građana o tome ko će ih predstavljati u sledeće četiri godine u Skupštini. Ovi izbori su po mnogo čemu istorijski: oni su posebno važni za opstanak srpskog imena na tim prostorima, budući da predstavljaju okončanje jedne stogodišnje dileme oko identiteta.

Prvi ozbiljan i celovit pokušaj da se objektivno sagleda crnogorsko pitanje nalazi se u toliko osporavanom Đilasovom članku iz 1944. godine. Ovaj rad je godinama u Beogradu potpuno besmisleno napadan kao dokaz kako je Đilas izmislio crnogorsku naciju, da bi ga ovih dana u Podgorici napadali (uz knjigu o Njegošu) kao dokaz Đilasovog velikosrpskog šovinizma! Ono što je Đilas pokušao u tom članku jeste da postavi jednu vrlo savremenu teoriju pluralnog identiteta koja je verovatno jedina i mogla da adekvatno reši crnogorsko pitanje. Slične modele identiteta danas razvija Entoni Smit, najznačajniji teoretičar nacije i nacionalizama, koji ideju nacije zasniva na etničkom elementu (religija, mitovi, jezik, predanje) dopunjenom elementima modernizacije (državotvorno iskustvo, birokratija, ekonomski prostor, politička homogenizacija). Tek zajedno oba elementa daju kompletnu naciju.

Đilas primećuje da je, s jedne strane, kompletna etnička osnova Crnogoraca neosporno srpska: isti mitovi, isto predanje, jezik i religija, ista svest o srpskom nasleđu. Međutim, s druge strane, postoji neosporan element samosvojnosti izgrađen oko posebne državnosti, posebnog iskustva zajedničkog života i drugih elemenata modernosti, koji ne dozvoljavaju da se Crna Gora naprosto svede na srpski region. U tome je, na primer, suštinska razlika između Srba u Crnoj Gori i Srba u Hercegovini koji nisu imali to iskustvo.

Nažalost, definisanje crnogorskog pitanja nije išlo ovim tokom. S jedne strane se ni u Srbiji nije dovoljno vodilo računa o tom specifičnom statusu Crnogoraca u okviru ukupnog srpskog korpusa pa je npr. bilo predloga koji su Crnu Goru videli kao običan region Srbije. S druge strane, u samoj CG komunistička vladajuća klasa sve više je od Drugog svetskog rata jačala antisrpsku percepciju crnogorskog identiteta. Mali prekid je bio period prve polovine devedesetih, kada je izgledalo da su se Crnogorci masovno vratili svojim tradicionalnim srpskim korenima.

Međutim, još početkom devedesetih na Cetinju je vaskrsao zelenaški pokret koji je okupljen oko Liberalnog saveza tražio nezavisnu Crnu Goru. Intelektualna osnova ovog pokreta jača od sredine decenije kada se u Podgoricu iz Zagreba vratio Jevrem Brković inicirajući takozvani dukljanski pokret, okupljen oko Dukljanske akademije, časopisa „Crnogorski književni list” i nekanonske Crnogorske pravoslavne crkve. Ovaj izrazito antisrpski pokret polako je dobijao legitimitet da bi posle 2000. postao de fakto ideološka osnova Đukanovićevog pokreta za otcepljenje.

I to je posebno važno istaći: ideološka osnova današnje vladajuće Crne Gore jeste dukljanska percepcija identiteta zasnovana na idejama Štedimlije, Sekule Drljevića i Brkovića, prema kojoj Crnogorci nikakve veze nemaju sa Srbima, a Srbija je navodno još od Nemanjića do Miloševića sprovodila istu politiku osvajačkog hegemonizma i propagande da su Crnogorci Srbi. Ova ideologija je definitivno otvorila proces cepanja pluralnog identiteta Crnogoraca i s obirom na to da je ekspanzivna i asimilatorska nastoji da sve pravoslavne građane Crne Gore prevede u dukljanstvo. Veliki deo Crnogoraca koji to neće da prihvati odlučio je na poslednjem popisu da se izjasne kao Srbi. Time je de fakto završen proces cepanja crnogorskog identiteta na dukljanske Crnogorce i crnogorske Srbe. Svi akteri moraju biti svesni da nema više povratka na staro i da se ovaj proces ne može zaustaviti. Svako odbijanje da se ta realnost prihvati, kako to danas veruju stranke SNP i NS, samo ide u korist dukljanima jer nesmetano nastavljaju proces asimilacije. Dukljanska ideologija dominira u medijima, u zvaničnoj kulturi, na univerzitetu i, što je najgore, u obrazovanju. Ona je direktno usmerena protiv Srba i stoga se odbrana srpskog prava na identitet i na svoje mesto u političkom, a zatim i kulturnom i obrazovnom, prostoru Crne Gore mora postaviti kao prioritet za sve pripadnike srpskog naroda.

Jedini pravi i dosledan način odbrane Srba u Crnoj Gori jeste put kojim je krenula Srpska lista, predvođena SNS-om. Naprosto, dukljanima treba omogućiti da sebe definišu kako hoće. Ali mora im se zabraniti da suprotno evropskim konvencijama i elementarnim ljudskim pravima teraju Srbe da se asimiluju u takav oblik identiteta. Kao što im se jasno mora ukazati da tradicija Njegoša, kralja Nikole, Svetog Vasilija ostroškog, Jovana Plamenca, pa i Milovana Đilasa, koji se na popisu iz 1991. izjasnio kao Srbin, pripada Srbima u Crnoj Gori, a ne dukljanima sa svojom izmišljenom tradicijom. Prvi put Srbi u CG neće imati negativnu kampanju već pozitivnu, za konstruktivnu odbranu i definisanje svog identiteta. U krajnjem slučaju, Srbe ne zanima  za koga će se Crnogorci odlučiti da ih predstavlja. Oni prvi put imaju svoju listu i svoj program.

 

 
 
Copyright by NSPM