Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život - Smrt Slobodana Miloševića - Prenosimo NIN

   

 

Slavoljub Đukić

Ili Cezar ili ništa ! ( Fragmenti iz života i vladavine Slobodana Miloševića)

Na kraju vladavine Slobodana Miloševića, u Rimskoj galeriji “Antiko” priređena je izložba desetorice najistaknutijih italijanskih slikara koji su predstavili “deset najmorbidnijih tirana minulog doba”. Prema njihovom mišljenju, to su: Staljin, Adolf Hitler, Benito Musolini, Francisko Franko, Augusto Pinoče, Pol Pot, Amin Dada, Ferdinand Markos, Slobodan Milošević i Sadam Husein.

Kritičari su primetili da je slikar B. Sičijano naglasio Miloševićevu tvrdokornost i njegov prezriv izraz lica, čime se sugeriše da se i sam srpski lider iščuđava što se našao u ovom društvu. Nije isključeno da je i slikar posumnjao u objektivnost ovog izbora, jer je teško uporediti Miloševićevu vladavinu i sa jednim od navedenih “najmračnijih tirana”. On je, ipak, nešto drugo. A u ovo društvo je smešten na osnovu slike koja je o njemu stvorena na Zapadu.

Životni put Slobodana Miloševića pratim od njegovih političkih početaka, 1984. godine. Ličio je tada na uprosečenog, uigranog, poslušnog aparatčika ograničenih dometa. Kasnije sam o njemu menjao mišljenje. A što sam više znao, manje sam ga razumeo. Bio je strasni Jugosloven i srpski nacionalista, komunista i “simpatizer američkog načina života”, ratnohuškač i mirovnjak, maksimalista i minimalista, radikalni naganjač i radikalni kompromiser, državnik nekontrolisane sujete i prihvatljiv politički sagovornik, nasilnik i omekšani diktator. Svega ovoga je bilo u vreme njegove vladavine, samo u različitim situacijama. Ono što mu je bilo potrebno za osvajanje i očuvanje vlasti, prihvatao je u datom trenutku kao svoju politiku. Bez njega možda ne bi bilo rata u Jugoslaviji. Takođe, bez njega ne bi bilo Dejtona kojim je okončano ratovanje u Hrvatskoj i Bosni.

Milošević je primljen u KP kao požarevački gimnazijalac. Ostavljao je utisak mladića predanog komunizmu. U sličnom sećanju je ostao i svojim drugovima dok je bio predsednik komunista Beograda. “Mali Lenjin!” sa ushićenjem su govorili njegovi saradnici, dok je on dugim koracima sa rukama na leđima šetao Komitetom i izdavao direktive. A samo nekoliko godina ranije, dok je bio na čelu “Beobanke”, ponašao se kao poslovan čovek, kome su uzor zapadni modeli. Sa oduševljenjem je govorio o svojim posetama Americi, gde je kao bankar boravio više od šezdeset puta. General Vesli Klark tvrdi da je Milošević voleo da priča “o divnom njujorškom vazduhu”, a Jevgenije Primakov smatra da je Zapad Miloševića bezrazložno svrstao među svoje neprijatelje i da su tu sliku o njemu stvorili ljudi iz njegove okoline koji su “preterano koristili antiimperijalističku politiku i suviše ideološki prilazili politici”.

Problemi Miloševića su njegovoj psihi i karakteru. Često je grešio iz oholosti i silne samouverenosti, ali su njegove greške najčešće nastajale od neprolazne vlastoljubivosti. Još dok su bili drugari na svojim počecima, svedoči Ivan Stambolić, budući srpski lider je govorio da je Aljende “trebalo da izgubi glavu jer nije umeo da sačuva vlast”.

Milošević nikakvo iskustvo nije izvlačio iz prošlosti, niti je imao istorijsko osećanje za ono što se događalo u svetu krajem dvadesetog veka. Vodio je megalomansku politiku, pridajući sebi značaj kakav je imao njegov idol Tito. Tu svest mu je najviše ulivala njegova supruga Mirjana. Kad su ga naši iseljenici iz Amerike pozvali u goste krajem osamdesetih godina, odgovoreno im je da on “samo može biti gost predsednika Sjedinjenih Američkih Država”. Mada se plašio Amerikanaca i jedino njima, u bezizlaznom položaju, izlazio u susret, mislio je da može da se nosi i sa najvećom silom. Ruse je voleo, koristio i oslanjao se na njih u spoljnoj politici, ali je s njima igrao dvostruku ulogu. Tražio je pomoć od Jeljcina a podržavao njegove protivnike, komuniste, verujući da će oni ponovo doći na vlast.

Mada je komunizam ostavio manje traga u njemu nego što se veruje, istovremeno je davao svetu argumentaciju da je Srbija, sa njim na čelu, poslednja komunistička enklava u Evropi. U trenutku kada se raspao komunistički lager, dva meseca posle rušenja Berlinskog zida i mesec dana posle ubistva supružnika Čaušesku, na vanrednom kongresu SK Jugoslavije (20. januar 1990) zalagao se za jaku partiju, mobilnu, vođenu iz jednog centra, kakva je praktično već prestala da postoji posle Titove smrti. Fatalan potez koji je praktično odredio položaj Srbije u sledećoj deceniji!

No, kao što je bio “dobar komunista”, bio je isto tako i “dobar nacionalista” koji je u vreme takozvane antibirokratske revolucije podigao celu naciju na noge. Uvek se oslanjao na potrebe dnevne politike i jačanje sopstvenog prestiža. Nacionalni pokret mu je dobro došao da učvrsti svoj vladarski položaj u Srbiji, a u monolitnoj jugoslovenskoj KP video je mogućnost da svoj uticaj proširi na zajedničku državu. Zapravo, nijedna ideja ga nije zagrevala sa doslednom strašću i njegova tragika nije u ideološkoj sferi. “Za moga muža ideologija nikada nije bila ono što je za mene”, priznaje njegova supruga Mira Marković. “On nikada ne bi rekao ‘umreću za socijalizam, umreću za komunizam' čemu sam ja toliko sklona.”

Milošević je podsticao na nacionalističke strasti, ali je i nacionalizmu isključivo prilazio kao unosnom poslu koji svuda u Jugoslaviji ima dobru prođu. Ta je karta dobijala. Ona je bila dobra preporuka i oslonac vlasti. Lord Oven svrstava Miloševića među pragmatične nacionaliste “u lagodnom smislu te reči”, i dodaje: “Svakako nije bio etnički isključiv.”

Deklarisao se kao Srbin, nasuprot roditeljima i bratu, Crnogorcima, ali mu je u srcu ostalo jugoslovenstvo više nego ijednom nacionalnom predvodniku nekadašnje zajedničke države. U vreme najveće nacionalne slave, dok se na fudbalskim stadionima zviždalo himni “Hej, Sloveni”, on je uporno branio ovaj simbol Titove Jugoslavije. Prilikom jedne od retkih poseta srpskom parlamentu (27. mart 1992), ovim rečima se obratio poslanicima: “Ovde je izrečena kritika zašto sam stajao uz himnu ‘Hej, Sloveni'. Želim da kažem da je meni čast što stojim uz ovu himnu!” I sve do kraja vladavine odbijao je da se promeni ovaj simbol koji je izazivao gorčinu u narodu.

Iako je oduševljeno prihvaćen kao vođa “svih Srba”, ta ljubav, sem na počecima, nije bila bezrezervna, jer je svako guber vukao na svoju stranu. Milošević je brinuo o prekodrinskim Srbima, ulio im samopouzdanje i borbeno raspoloženje, branio njihove interese, pomagao ih oružjem, hranom i vojskom. No, ta briga je išla samo do granica koje ne ugrožavaju njegovu vlast. Pale i Knin su ga slavili kao ujedinitelja srpstva, znali su da bez njegove podrške ne mogu postići svoje nacionalne ciljeve, ali u vitalnim pitanjima nisu odustajali od svojih maksimalističkih zahteva. Upravo u sukobu sa Palama i Kninom srpski lider je doživljavao svoje najveće pobede i poraze.

Nacionalni pokreti u Bosni i Krajini počeli su mimo Miloševića. Srpska demokratska stranka u Bosni i Hercegovini formirana je pre Socijalističke partije Srbije, a Milošević je upoznao Karadžića tek kad je on postao prva ličnost među Srbima. Isto se događalo u Krajini, gde je, kratko vreme, na čelu bio Jovan Rašković.

Od proleća 1993. on je u stalnim sukobima sa Palama i Kninom, hladno-toplo, nastojeći da se rat okonča i da istovremeno očuva liderski autoritet. A to nije išlo jedno s drugim. Pogotovu se sukobljavao sa vođama sa Pala. Nazivao ih je “bosanskim bukvama”. “Daću vam kocku soli pa je ližite!”, govorio je Karadžiću.

Krajinu je srpski predsednik držao pod većom kontrolom nego Pale. Mada ih je u početku video u sastavu treće Jugoslavije, to nije dugo trajalo. Ima dosta osnove za tvrdnju da je on digao ruke od Knina već posle susreta sa Franjom Tuđmanu u Karađorđevu (25. mart 1991). Tada je rešena sudbina Srba u Hrvatskoj, a sve što se kasnije događalo samo je politička igra.

Od svih nacionalnih lidera, Milošević se najlakše sporazumevao sa Tuđmanom. Međusobno su pokazivali simpatije i poverenje. Sreli su se 48 puta. Mada je Tuđman u svim prilikama sa mržnjom govorio o “srbo-četnicima” i “srbo-komunističkoj agresiji”, nikada nije pomenuo Miloševića, niti je srpski predsednik javno osuđivao hrvatskog lidera. Milošević je intimno oslovljavao Tuđmana sa “Franjo”, a Tuđman ga je zvao “Slobo”. Američki ambasador u Beogradu Voren Cimerman tvrdi da mu je Tuđman govorio da ima poverenja u Miloševića: “Može mu se verovati.” Međusobno su bili u stalnoj vezi, posredništvom Šarinića, koji je trinaest puta posetio Beograd između 1993. i 1995. godine: “Milošević mi je govorio da ne brinemo za sudbinu Krajine. Sve ćete na kraju da dobijete, ali previše vam se, bre, žuri!” Istovremeno se sa toplom pažnjom interesovao za Tuđmanovo zdravlje: “Kako je Franjo? Srećan sam što se, kako čujem, uspešno izvukao iz svoje bolesti.”

S jedne strane, Milošević je hrabrio Knin da istraje, pomagao ga oružjem, hranom, najpre vojskom i zatim paravojnim formacijama, a, s druge, povlađivao je Tuđmanu. Lakše je podnosio slom Krajine na bojnom polju nego da učestvuje u potpisivanju kapitulacije. Lakše mu je bilo da se teritorije izgube vojno nego politički, jer vojni poraz je samo poraz Knina, a ne i režima u Srbiji. To je odredilo nesrećni kraj Krajine.

Koliko god su prekodrinski Srbi kovali sopstvenu sudbinu, bili su i taoci Slobodana Miloševića. Jedino je srpski lider bio talac Kosova. Cela njegova karijera je vezana za nesrećnu južnu pokrajinu. Ona je bila njegova “baza moći”. Tamo je počelo razaranje zajedničke države i okončani ratovi u Jugoslaviji; tamo je počela njegova slava i u katastrofi se završila. Najzad, od svih ratova koje je Milošević vodio, jedino nikako nije želeo rat na Kosovu koji mu je spolja nametnut. Znao je šta Kosovo znači za Srbe i nije ga se odricao do poslednjeg dana.

Pokazalo se na kraju da je on bio božji dar za svoje neprijatelje. Pomogao je Slovencima da lagodno napuste Jugoslaviju; Hrvatska je ostala gotovo etnički čista, u željenim granicama; kosovski Albanci su na pragu nezavisnosti, svog vekovnog sna; spasao je opstanak NATO-a koji je gubio svoju raniju svrhu; omogućio je Amerikancima da zagospodare Balkanom; u izvesnoj meri je dobro došao i Bilu Klintonu, da ratom obnovi svoj predsednički mandat posle kompromitujuće ljubavne afere.

Tek jula 1990. godine Milošević se formalno odrekao naziva komunističke organizacije i formirao Socijalističku partiju Srbije. U prvim godinama, socijaliste je krasila savršena organizovanost. Sa njima se nisu mogli meriti nekadašnji komunisti koji su imali obeležje vojničke organizacije. Ni Tito nije imao toliku kontrolu nad svojim podanicima koliko srpski lider. Ali, kad je dobio sve, partija je posle toga bila samo pokriće vlasti i sem u vreme parlamentarnih izbora, njeno prisustvo se gotovo nije osećalo. Kongresi su održavani u jednom dahu, u manifestacionom raspoloženju, samo da se potvrdi predsednikova politika.

Pojavom JUL-a Mire Marković izmenio se i pojam režima u Srbiji. Više je režim predstavljala Jugoslovenska levica nego socijalisti, a u tome im je išao naruku Milošević koji je imao bliže kontakte sa partijom svoje supruge nego sa rođenom strankom. Kako se raspadala vlast, tonuli su i socijalisti, da bi odlaskom predsednika u Hag, ostali u haosu suprotstavljenih frakcija i dilema sa ili bez Miloševića.

I u Hagu se Milošević odnosio prema svojoj partiji kao da se ništa nije promenilo. I iz zatvora ih je ponižavao, smenjivao i postavljao svoje zamenike. Uoči izbora za predsednika Republike Srbije, umesto kandidata koga je istakla njegova stranka, glumca Velimira Živojinovića, javno je podržao lidera radikala Vojislava Šešelja. Možda se time svetio svojim nekadašnjim drugovima koji su ga napustili posle petooktobarskog prevrata i spasavali svoju kožu.

Svoj uspon Milošević je počeo osvajanjem vodećih glasila, najpre Politike, a potom Televizije, tvoraca njegovog kulta. Prvi je među jugoslovenskim političarima shvatio da posle Tita više nikad neće biti kao ranije i dobro procenio promenu položaja medija. No, i u ovom slučaju ponašao se pragmatično. Držao je pod kontrolom najuticajnija glasila, dopustio prisustvo nezavisnih medija, inače ograničenog dometa. Taj odnos je očuvan sve do rata na Kosovu (1998) kada je došlo do potpunog satiranja samostalnih glasila. I to je jedna od Miloševićevih osobina. Kad nije direktno ugrožen, kad mu prostor dopušta, stvara privid sloboda, popušta, a kad slobode ugrožavaju njegov vladarski položaj, onda je nemilosrdan, do fizičkog uništenja.

Sa stranim medijima uvek je imao probleme. U njima je, s razlogom, video neprijatelja i retko prihvatao intervjue. Bitku sa međunarodnom javnošću izgubio je na početku vladavine, i sve drugo je išlo samo po sebi.

Najlakši je posao imao sa opozicionim liderima. Lukavo je koristio njihova gloženja i povremenim ustupcima čas jednom, čas drugom, upućivao ih na međusobne sukobe. Niko tako teške optužbe nije upućivao supružnicima Milošević kao Vojislav Šešelj, a on je bio vođi najomiljeniji političar. Opozicioni prvaci ističu Miloševićevu ljubaznost u neposrednim kontaktima. “U razgovorima s njim nema nijedne tačke neslaganja”, govorio je Zoran Đinđić, a Dušan Mihajlović zapaža njegovu lakoću da “sagovornika prevede žednog preko vode”.

Stranački prvaci su često bili igračka u njegovim rukama. I upravo su oni svojim međusobnim trvenjem, pretrčavanjem s jedne na drugu stranu i haotičnim istupima u velikoj meri omogućili dugu vladavinu Slobodana Miloševića, nasuprot širem raspoloženju javnosti.

U odnosu Crkve i Miloševića više se može govoriti o stavovima pojedinih episkopa, nego o unisonom gledištu Crkve. Pojedini arhijereji istupali su kao politički dobošari i blisko sarađivali sa socijalistima. Sveštenstvo je, u vreme nacionalnog buđenja, pomoglo Miloševiću da stekne oreol vođe, mada je i tada bilo na izvesnoj distanci, zazirući od njegove komunističke prošlosti. Bliže im je bilo vođstvo sa Pala, posebno Radovan Karadžić, nego srpski lider. Već 1992. godine, pogotovu posle ekonomske blokade Republike Srpske, Arhijerejski sabor se često javljao kao kritičar režima i javno solidarisao sa opozicijom. Na beogradskim demonstracijama 1996. godine učestvovali su i sveštenici, na čelu sa patrijarhom Pavlom. A posle kosovske tragedije, Sveti arhijerejski sinod je pozvao Miloševića da on i njegova vlada podnesu ostavke “u ime interesa naroda i za njegovo spasenje”.

U mnogim sporazumima i nesporazumima sa sveštenstvom, Milošević je često izvlačio korist. Iako sin sveštenika, po uverenju je racionalni ateista koji je znao koliki je uticaj Crkve, i o tome je vodio računa. Kad bi došao u neprilike, nastojao je da pridobije vernike i tražio pomoć crkvenih vrhova. Posle devetomartovskih demonstracija 1991. godine, posetio je Hilandar. Kad se našao u ćorsokaku pred Dejton, zbog sukoba sa Palama, uspeo je da pridobije patrijarha Pavla da i on stavi svoj potpis “ispod ugovora pred Dejton” kojim je Milošević dobio ovlašćenja da predstavlja “sve Srbe”. (Nezadovoljni Sveti arhijerejski sabor je docnije odbacio ovaj sporazum “kao nevažeći i za Crkvu neobavezujući”.)

Prema svedočenju upravnika beogradskog zatvora Dragiše Blanuše, prilikom posete mitropolita Amfilohija, Milošević se, po pravoslavnom običaju, tri puta poljubio sa visokim predstavnikom Crkve i sa zahvalnošću primio od njega prigodni poklon, Novi zavet. A dan docnije, na Mirjanino pitanje da li čita Novi zavet, odmahnuo je rukom: “Ama jok, bre!”

Mada su mnogi pomogli Miloševiću na njegovim počecima, teško bi stekao neograničeno samopouzdanje da ga u znatnom broju nije prihvatila srpska inteligencija. Teško je bilo prepoznati izvesne učene glave koje su smelo ulazile u sukobe sa čitavim režimom, sa kakvim su žarom prilazili novom lideru. Mnogi intelektualci su poverovali da je Milošević sredstvo u njihovim rukama i dobro odabrani izvršilac u njihovim zamislima. Bilo je obrnuto: vođa ih je upotrebio i okrenuo im leđa čim su to zahtevali interesi njegove vladavine. U ovom slučaju je možda najubedljivije pokazao svoje virtuozne sposobnosti manipulacije. Kad mu je bilo potrebno, pravio je ustupke, udvarao se uglednicima, a onda ih je, istrošene ili preobražene u protivnike, sa nipodaštavanjem odbacivao i nazivao “menažerijom zečeva, pacova i hijena”.

Na početku karijere, dok je Partija još uvek čvrsto držala vlast, bio je u oštrom sukobu sa disidentima. Potcenjivački je govorio: “Šta je dvesta-trista pisaca u odnosu na dvadeset hiljada radnika!” To su za njega bili nadmeni, privilegovani, uobraženi ljudi koji sebi pridaju preveliki značaj. Kada su izdavači, čak uz saglasnost partijskog vrha Srbije, najavili štampanje velikana srpske kulture Slobodana Jovanovića, inače i predsednika Kraljevske vlade u izbeglištvu, tome se energično suprotstavio Milošević: “Slobodan Jovanović, kao ratni zločinac, nikada neće proći u Beogradu.” Njegova je, takođe, podsmešljiva izjava da “ko želi da čita Jovanovića, neka ide u antikvarnicu”!

Osvajanjem vlasti, on je okrenuo list i pošao u susret inteligenciji. Najavljuje nacionalnu obnovu, pomirenje i liberalizaciju srpskog društva. Osuđuje sukobe inteligencije i Partije, omogućuje nekadašnjim disidentima slobodno prisustvo u javnom životu. Otvaraju se vodeći mediji, nema više zabrana knjiga, filmova i pozorišnih predstava; mnogi nekadašnji opozicionari postaju miljenici štampe i vlasti.

Većina intelektualaca je već 1991. promenila mišljenje i od oduševljenih pristaša postali su žestoki protivnici režima. Kasno, posao je završen. A jedan od retkih kojih je priznao svoju raniju zabludu, bio je književnik Borislav Mihajlović Mihiz: “Svoj nemali doprinos sluđivanju prosečnog Srbina dali su i srpski intelektualci, a među njima je i Borislav Mihajlović.”

Nasilje obeležava Miloševićev režim, uključujući i zločinačka ubistva pri kraju vladavine, kada se vlast ljuljala. Ali, godinama pre toga njegov režim nije bio klasična diktatura. Nisu zabranjivane knjige, opstajali su nezavisni mediji, egzistirale su opozicione partije. Svih ovih godina masovno se demonstriralo sa pogrdnim parolama na račun režima. Beograd je bio preplavljen grafitima i recitalima koji su izražavali gorčinu naroda. Pred stotinak hiljada Beograđana, Nenad Čanak je pretio smrću Miloševiću: “Otići ćemo na Dedinje i izvući ono đubre, obesiti ga, evo ovde, na ovu banderu!” Miloševićev nekadašnji fakultetski drug, profesor Kosta Čavoški, obraćajući se novosadskim studentima, pozvao je na fizičku likvidaciju predsednika države: “Ksenofan je rekao da tiranin ne može da ode sa vlasti, a da ostane živ. Narod kaže da se zmija ne ubija hvatanjem za rep, nego udarcem u glavu. Da bismo ovo rešili, potreban je samo jedan čovek, oštro oko i mirna ruka...” Ništa se posle toga nije dogodilo, i Čanak i Čavoški su živi dočekali kraj režima.

Sposobnosti mu se ne mogu osporiti. a uspehom je vodio Tehnogas i Beobanku, a u Hagu je ispoljio pravničke spretnosti. Posedovao je unutrašnju snagu: samo je bilo pitanje u kom će pravcu krenuti. Volja i inteligencija su mu bili iznad državničke pameti. Po svom duhovnom sklopu, nije bio u stanju da procenjuje ni sopstvene interese.

Državu je vodio kao svoj posed. Ono što je uradio ili nameravao da uradi, nikome nije objašnjavao, a najmanje polagao račune. Niti je stvarao pravni poredak, niti je poštovao Ustav i zakone. Iako je njegova predsednička palata bila udaljena svega pedesetak metara od Skupštine Srbije, samo je nekoliko puta, i to na svojim počecima, prekoračio prag parlamenta. Sve je vukao k sebi, verujući da sve može sam. Tipičan kabinetski državnik, daleko od svih, od javnosti, opozicije, čak i od svoje stranke koju je žrtvovao da bi izašao u susret svojoj supruzi u stvaranju paralelne partije JUL.

Postojale su sve institucije sistema, a funkcionisala je samo jedna institucija: Slobodan Milošević. Toliko je prezirao sve druge oblike vlasti, parlament, vladu, ministarstva, da nije osećao potrebu da, iz demagoških razloga, pokaže svetu da mu je stalo do pravnog poretka. Tome su se prilagođavali i njegovi izabranici koji su javno isticali sopstvenu inferiornost. Na pitanje novinara ko su glavni pregovarači sa međunarodnom zajednicom, nekadašnji savezni premijer Radoje Kontić je odgovorio da “pregovara onaj koji je najpametniji, a to je Slobodan Milošević”.

U svim prilikama je isticao svoju nadmoćnost, da samo on može ono što drugi ne mogu. Zavarao je sebe i druge, a u nevolji je govorio: “Lako ćemo, to nije problem!” Do poslednjih dana vladavine verovao je u masovnu podršku naroda. Kada ga je Milan Panić sa čuđenjem upitao kako to da je Dobricu Ćosića predložio za predsednika Jugoslavije, a on će biti “samo predsednik Srbije”, dogovorio je: “Nije, Milane, važna moja funkcija, ja sam za Srbe jedna vrsta novog Homeinija.”

U njegovoj karijeri smenjivali su se arogancija i zakasnela otrežnjenja, a u oba slučaja je izvlačio korist. Svoju gubitničku politiku, koja je počinjala nasiljem a završavala se kapitulacijom, pretvarao je u filozofiju i s njom se dičio: “Osećam se ponosnim na svoju ulogu u zaštiti i odbrani interesa svoje zemlje i naroda, nemam ništa za čim bih posebno žalio. Savest mi je čista.”

Ako je politika spretnost u opstajanju na vlasti pod najgorim uslovima, onda je on darovit političar, lukav, pogotovo domišljen u sitnim nadigravanjima.

Često je postupao onako kako niko ne očekuje i nije bilo lako njegovim neprijateljima. Poslednjeg dana višemesečnih demonstracija u Beogradu (2. februar 1997) Milošević je iz rezidencije pratio tok događaja i telefonom davao uputstva kako da se ponaša policija. Bio je to jedan od najvećih okršaja na beogradskim ulicama, kada je izgledalo da je vlast odlučila da silom okonča proteste. U jednom trenutku, svedoči Dušan Mitević koji se zatekao u Tolstojevoj 33, Milošević je telefonom poručio svome izvestiocu: “Isperdašite ih dobro!” A onda je pred Mitevićem potpisao donošenje “leks specijalisa” kojim se udovoljava zahtevima opozicije. I ohol i pomirljiv, drzak i popustljiv, nikada nije priznavao poraz. Opoziciji je dao do znanja da može da je premlaćuje i nagrađuje, po svojoj volji. Mrcvario je protivnike, a onda im je činio gest dobre volje: “Daću vam i to!”

U državničkim poslovima nikada nije uspostavio ravnotežu između moći i mogućnosti. Uživao je u zamkama u koje je, na kraju, sam upadao, i tragično kasnio u procenama. Nasuprot srpskim predvodnicima s početka dvadesetog veka, koji su nastojali da “vežu čamac za veliki evropski brod” (formulacija profesora Milovana Milovanovića), on je išao u suprotnom smeru, u konfrontaciju sa jačim od sebe i naroda koji predvodi. Državnik bez vizija, nepredvidiv, a viziju nije mogao imati jer je državnik bez ideala. Godio mu je položaj lidera kojim se bavi “ceo svet”. Iz toga je izvlačio zaključak o sopstvenoj veličini.

Sve što je radio, radio je usitnjeno, na parče, u besplodnom političkom nadmudrivanju i panici za očuvanje vladarskog položaja. Tipičan tehničar vlasti i majstor klopki, nepobediv na uskom prostoru i gubitnik u strateškim poslovima. Strana su mu meka rešenja, a gubio je meru i u otporu i u popuštanju. I kada je postavljao visoke ciljeve i kada je odstupao, išao je iznad poželjnih i mogućih granica. Nošen slavom, hazarderski je srljao u sukobe i izazivački širio neprijateljstva. Koliko god ima, želeo je još više, a kada je gubio, od njega se dobijalo više nego što je očekivano. Krene silovito i staje tek kada je u ćorsokaku. Uđe u kavez za lavove, a onda hladno iz njega izađe sa pobedničkim osećanjem i nastavi po starom.

Najbolje se osećao u vanrednim situacijama: normalne prilike kao da ga parališu. Čim jedan front zatvori, otvara drugi. Stvarao je nered i uspevao da uveri narod da ga on jedino može spasti od nereda. Palio je vatru u Bosni, Krajini, na Kosovu i Crnoj Gori, ali je i gasio. Istovremeno je bio i piroman i vatrogasac.

Na sve je poražen pristajao, ali se nikada do kraja nije predavao. Terao je po svome kao da je neki đavo ušao u njega. Njegovi saradnici pamte samo jedan trenutak njegove potpune slomljenosti. To je bilo posle ulaska NATO trupa na Kosovo i izneverenih nada da će Srbi biti zaštićeni. Priznao je tada: “Naše ruke su nejake pored ovakve sile.”

Najveće je probleme imao sa pobedama. Lakše je do njih dolazio, nego što je uspevao da ih očuva. Poštovao je samo ono čega se plaši i od njega se najviše moglo dobiti pretnjom i silom. Kada je Zapad uočio ovu njegovu osobinu, potpuno je promenio taktiku. Razgovori, dogovori i ustupci zamenjeni su silom. U tome je najdalje išao Ričard Holbruk koji je uživao u svojoj moći i sa kafanskom vulgarnošću razgovarao sa Miloševićem.

Raspoloženje mu se menjalo zavisno od situacije i položaja sagovornika. U gnevu je izgovarao skaradne reči, ali samo sa bliskim saradnicima. Na trakama hrvatske tajne policije, koja je prisluškivala njegove razgovore i poruke dok je boravio u Karađorđevu, ostao je zabeležen galimatijas svakojakih izraza. (“Slušaj, bre, bog te jebo!” “Bre, bre, ali bre!” “Jesi li ti normalan?” “Nek idu u pizdu materinu”!” “Ne zajebavaj” “Ti si budala”). Nasuprot tome, međunarodni posrednici ističu njegovu uglađenost, učtivost, strpljenje, činovničku urednost, dobar engleski jezik i domaćinsku predusretljivost, dok za Franju Tuđmana kažu da je “nepodnošljivo neprijatan čovek”. Mada je Miloševića proglasio najvećim neprijateljem Bošnjaka, Alija Izetbegović je priznao da je on “opušten čovek, prijatan u kontaktima” i da bi “sa njim radije popio kafu nego sa Tuđmanom”.

Uvek je insistirao na zajedničkim ručkovima i večerama, a prilikom važnijih susreta prethodno se obaveštavao o porodičnim intimama svojih sagovornika i u razgovor unosio ugodnu prisnost. “Kako je vaša Grejsi?”, upitaće diplomatu koji je, nekoliko meseci ranije, dobio prinovu. Težak pregovarač, tvrdokoran, ali nije bez šarma, priznaju njegovi politički partneri.

Susreti ga nisu zamarali i voleo je da ih zalije čašicom. Zavaljen u prostranu fotelju, često je do iznemoglosti dovodio strane diplomate jednočasovnim tiradama o miru. A umeo je da ćuti kada mu je to korisno. Na dvodnevnoj sednici partijskog vrha Srbije, 1986. godine, kada je visilo o koncu hoće li biti izabran za predsednika Partije, prepustio je Ivanu Stamboliću da ga zastupa i samo je jednom progovorio u kratkoj replici sa Dražom Markovićem. Imao je strpljenja da čeka i dočeka svoj čas.

Razgovor je obično usmeravao u pravcu koji njemu odgovara, tamo gde je najjači, i sve podredi jednoj tački odbrane ili napada. Vešt je u memorisanju činjenica koje njemu odgovaraju. U Hagu je izazvao osmehe u dvorani kada je, na optužbe da je Srbija oružjem pomagala Krajinu, odgovorio: “Pomagali smo, i ja sam zbog toga zločinac, a kada Vatikan daje pare i oružje Hrvatskoj, papa je svetac!” Uvek ostavlja prostor za manevrisanje, problem hvata u letu, a može mu se verovati samo onda kada istina odgovara njegovim potrebama. No, to je osobina svih predvodnika u bivšoj Jugoslaviji. “Gledaju te u oči i lažu”, kaže lord Oven.

Nepoverljivost je upečatljiva njegova osobina. Toliko je skrivao svoje namere da ih nije izlagao ni najužem krugu poverljivih saradnika. Malo je dokumenata ispod kojih je on stavio svoj potpis. U tome je sličan Titu koji nije potpisao nijednu smrtnu kaznu, a u rukama je imao sudbinu naroda. Milošević je iza sebe ostavio malo pisanih tragova i istoričari koji se budu oslanjali na žive papire, teško će predstaviti njegovu ličnost. U arhivama je sačuvano samo desetak dokumenata u vreme dok je bio predsednik Jugoslavije, mahom beznačajnih, kao što je odluka o njegovom odlasku na godišnji odmor. U krugu saradnika citirao je izjavu jednog američkog generala: “Kad bi moja kosa znala kakve su mi namere, ja bih je odsekao!”

Najbliži su mu usmeni dogovori, bez svedoka. U vreme pregovora u Karađorđevu sa Klintonovim savetnikom Robertom Frejžerom, nikoga nije bilo u blizini, ni savetnika, ni administrativnih službe nika. Kada je trebalo otkucati dogovoreni tekst, svedočio je Frejžer, koji je kasnije poginuo u saobraćajnoj nesreći, kraj Sarajeva, ispostavilo se da ni daktilografkinje nije bilo.

Slična iskustva imao je i Kiro Gligorov. Prilikom sastanka u Dobanovcima, gde su se dogovorili o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Jugoslavije i Makedonije, Milošević je pozvao službenika i sa savršenom preciznošću mu izdiktirao sporazum u desetak tačaka. Kada je tekst otkucan u dva primerka, Gligorov je izvadio naliv-pero, stavio svoj potpis, a Milošević je dugo gledao u papir, nećkao se (“Šta će nam potpisi!”) i tek na Kirino insistiranje, mrzovoljno ga potvrdio. Vojislav Šešelj kaže da nijedan njihov razgovor nije snimljen: “Ja nikada nisam upotrebljavao papir i olovku kada sam sa njim razgovarao, jer sam znao da on to ne podnosi.”

Obaveštenost mu je bila ograničena i svedena na policijske izveštaje i mišljenje supruge. Zamaralo ga je čitanje novina, knjiga i televizije. O sadržajima memoara Borisava Jovića, koji su izazvali pažnju javnosti, saznao je na osnovu Mirjaninog prepričavanja. Memoare generala Veljka Kadijevića pročitao je tek u Hagu, devet godina posle štampanja. No, u ono što ga je zanimalo, a to je ponašanje njegovih saradnika, uticajnih ličnosti i “dušmana”, kako je zvao opoziciju, ili o događajima koji su plenili pažnju, kao što su Arkanova svadba i spektakularne sahrane ljudi iz podzemlja, u to je bio dobro upućen. Više je znao o opozicionim liderima nego što oni o sebi znaju. Tu svoju obaveštenost često je isticao i uživao kada otkrije neiskrenost svojih sagovornika.

Svoju moć je često rasipao do besmislenih sitnica. Čak je određivao ko će da predstavlja državnu delegaciju na Olimpijskim igrama u Atlanti. Svuda je želeo da bude prisutan. Umešao se i u izbor Vojislava Šešelja za profesora Pravnog fakulteta. Nije mu smetalo da telefonom pozove jugoslovenskog ambasadora u Budimpešti, profesora Balšu Špadijera i da od njega zatraži da bude potpisnik vojvodine kandidature. A kada je Špadijer odbio objašnjenjem da nije upućen u Šešeljeve profesorske kvalifikacije, nervozno mu je zahvalio (“Thank you!”) i spustio slušalicu.

Na prste se mogu izbrojati njegove konferencije za štampu. Kada je želeo nešto da kaže, izjave je davao svojim ličnim novinarima i glasilima, a to je najčešće Politika i državna Televizija. Nasuprot svojoj supruzi, koja je uživala u publicitetu, on je bežao od novinara, još više od fotoreportera, jer nije voleo da se slika. Od toga je često pravio predstave i unapred smišljao kako da izbegne štampu. Prilikom odlaska sa Krita, gde je boravio na porodičnom odmoru, ispred hotela ga je čekalo stotinak novinara i fotoreportera. Da se ne bi sa njima sreo i izgovorio nekoliko konvencionalnih rečenica, zaobilaznim putem, zajedno sa Milanom Milutinovićem, otišao je taksijem na aerodrom.

Mnoštvo ljudi ga činilo nesigurnim, uznemirenim. Lider koji je stekao slavu na talasima populizma, sa mukom je izlazio pred narod. A pojavljivao se samo onda kada je to neizbežno, obično u vreme izbora ili kada se ljuljaju temelji vlasti. Govori su mu bili kratki i napeti, kao da se sprema za juriš, sa plakatskim porukama koje se lako pamte (“Srbija će biti republika ili je neće biti!”. “Niko ne sme narod da bije!”). Govorio je punim glasom kojim potvrđuje svoju samouverenost, a omiljene su mu poštapalice kojima sugeriše da ono što kaže ne podleže nikakvoj sumnji: “Ne treba ponavljati”, “Svakom dobronamernom čoveku je jasno”, “Tako treba”, “Van svake sumnje”, “Tu nema nikakve tajne”, “Niko merodavan ne može da tvrdi...”

Nije obraćao pažnju na uobičajenu državnu etikeciju. Ne pamti se njegov izlazak među građane, spontani susret, poseta humanitarnim ustanovama, prigodna solidarnost sa paćenicima. Ni sa kim nije delio tugu i ne postoji nesreća koju nije bio u stanju da podnese. Koliko je s one strane Drine došlo u Srbiju mrtvačkih sanduka i koliko je ranjenika prošlo kroz beogradske bolnice, a da on ni jednim gestom nije ispoljio pažnju. Ćutao je čak i u vreme nacionalne katastrofe, dok je kolona bespomoćnih izbeglica bežala iz Krajine pred silom Tuđmanove soldateske. Prezirao je mekuštvo i predstavljao se kao jaka ličnost koju ništa ne dodiruje.

U početku je ličio na vladara kome su strani simboli moći i počasti. Kad je postao nacionalni lider, dodeljena su mu mnoga priznanja, spomenice, zvanja počasnog građanina. Čak ga je jedna škola na Kosovu proglasila “počasnim profesorom”, a poljoprivredno dobro “Porečje” dodelilo mu je povelju “za zasluge u unapređenju voćarstva”. No, sve je to išlo mimo njega. Onima koji su ga počastvovali nije uzvraćao istom pažnjom. Ničim nije pokazivao da želi da se dopadne okolini. No, i u tome se menjao kako mu je slabila moć. U predvečerje sloma režima, pogotovo posle poraza na Kosovu, godila su mu visoka priznanja i isticanje njegovih “patriotskih zasluga”. Svakako je uz njegov pristanak pokrenuta široka propagandna akcija da mu se dodeli Orden narodnog heroja za “njegovo komandovanje u ratu i ispoljenu ličnu hrabrost, odlučnost i smelost u donošenju odluka od strategijskog značaja za odbranu i bezbednost SR Jugoslavije”.

U životu je imao dosta prijatelja, saveznika i političkih istomišljenika, ali, izuzimajući svoju porodicu, nikome nije bio zauvek odan i ni za kim mu srce nije treptalo. Saradnike je tretirao kao biološki materijal: uzmi – ostavi – ponovo uzmi. Odbacivao je neposlušne i ponovo im, koliko sutra “kad se poprave”, dodeljivao najviša zvanja. Šešelja je hapsio i obožavao, premijera Mirka Marjanovića je najviše od svih saradnika cenio i odbacio onog trenutka kada on nije pristao da podrži Šešeljevu predsedničku kandidaturu. Ličio je na junaka Kapolinog “Kuma” koji kaže: “Oni su naši prijatelji, ali su i poslovni ljudi. A prijatelji su nam zato što su poslovni ljudi.” Tipično za političare.

Nije dopuštao svojim saradnicima da suviše dignu glavu iznad vode. Što manji formati, veća je sigurnost. Ko je gore, taj je ubrzo mogao biti dole. Čim bi se neko uzdigao iznad granica poslušnosti, svodio ga je na pravu meru. Za celo vreme njegove vladavine, ako se izuzme supruga Mira Marković i kratko prisustvo Borisava Jovića na čelu socijalista, ni u Partiji ni u državi nije postojao drugi čovek.

Od svojih saradnika, partijskih istomišljenika, tražio je da ga oslovljavaju sa “druže”. Govorio je: “Ja nisam gospodin nego drug.” Kadrove je držao u pokornosti, a za uzvrat im je dopuštao individualne samovolje koje su se najviše ogledale u sticanju bogatstva.

U haosu moralno i ekonomski razorene zemlje, Srbija je ličila na društvo programiranog nereda. Preko noći se moglo doći do basnoslovnog imetka, jednim potpisom državnog službenika, nekontrolisanim uvozom nafte i cigareta, korupcijom policije i carine, korišćenjem inflacije, direktnim uzimanjem novca iz državne kase ili budzašta prisvajanjem vila u ekskluzivnim naseljima.

Milošević je dopuštao kriminalizaciju društva do užasavajućih razmera, pod uslovom da mu se to vrati odanošću. Momir Bulatović svedoči da su njegove pristalice u Crnoj Gori potkupljivane sa po sto hiljada maraka da bi mu uskratili poverenje. Kad je to rekao Miloševiću, on je odgovorio: “Ponudi duplo više!”

Bogatstvo i vlast u autoritarnim režimima obično idu zajedno. Po svom položaju, supružnici Milošević su mogli da imaju sve što žele i koliko žele. Opšti grabež ih nije mimoišao, a kojih je razmera teško je pouzdano utvrditi. Na vrhuncu slave, sve do 1991. godine, živeo je sa porodicom, na beogradskom Vračaru, u stanu ranga drugorazrednog funkcionera i u posedu je imao beli “golf”. Ostavljao je utisak skromnog čoveka koga ne opsedaju čari novca i raskoši. Odbio je da primi poklon od Milana Panića, skupoceni sat “patrik”, jer: “Ne primam poklone i kada nisu mito.” U društvu je govorio o siromaštvu u svom detinjstvu i tvrdio: “Meni su dovoljni stolica i sto.” Ali i u ovom slučaju on se menjao. Kako je rasla kriminalizacija društva, rasli su i apetiti njegove porodice u kojoj je Marko Milošević bio najprivilegovaniji profiter, sa bogatstvom koje se ne može izmeriti.

Teško je prepoznati Miloševića u državnim poslovima i Miloševića u privatnom životu. Nedodirljiv kad se služi vlašću, u društvu je ugodan čovek, daleko od “disciplinovanog moćnika”. Navike su mu ljudske, obične, dopadljive. To ističu svi međunarodni pregovarači. Uživao je u pesmi, plesu i vicevima. Voleo je stripove! U društvu je izbegavao razgovore o politici. Zanimale su ga ličnosti iz istorije, a bliska mu je pustahijska priroda Hajduk Veljka. Prepričavao je njegove pustolovine u sopstvenoj obradi. “Gospodaru, turska vojska golema”, javljaju Veljku. A on odgovara: “Ama, ko im jebe mater!” Kroz ovu anegdotu otkrivao je i svoju prirodu u državničkim poslovima: ko im jebe mater!

Od oca Svetozara nasledio je pevački dar i iznenađivao je prijatelje brojem pesama koje zna i koliko ih lako pamti. Rusku delegaciju je do dirljivosti osvojio kada je, na prijemu, zagrejan, izveo čitav repertoar starih ruskih pesama. Na prigodnim sedeljkama dovodio je u neprilike svoje saradnike koji ga, oskudni sluhom i glasom, nisu mogli pratiti. Zvezde veselja obično su bili srpski premijer Mirko Marjanović i glumac Desimir Stojanović Desko.

Često se, uz uobičajena preterivanja, pominje njegovo “alkoholiziranje”. Voleo je da popije u društvu, ali ne više od toga. Kada bi se našao u delikatnim situacijama, osećao je potrebu za dodatnim stimulansima, da bi ojačao svoja uverenja. Za vreme pregovora u Dejtonu, kad se raspravljalo o proširenju koridora prema Goraždu, zatražio je da mu donesu viski. Slična iskustva ima i Dobrica Ćosić. Prilikom prvih razgovora o Vens-Ovenovom planu zatražio je konjak i žustro ga ispio. Jaka pića su ga opuštala i tada je lakše donosio odluke.

Mada se bolesti plašio, nervirale su ga medicinske pretrage i nije se prilagođavao zdravstvenoj disciplini. Lekove je izbegavao, posebno sedative, jer oni, kako je govorio, “uništavaju zdrave ćelije”. Uz sva upozorenja, ostao je strastan pušač. Sport ga nije zanimao ni kao gledaoca, mada se izvan kabineta najbolje osećao u trenerci i patikama. I sam je priznao: “Moja jedina veza sa sportom je sportska odeća.”

Zapadna štampa je često, bez osnova, pisala o njegovim depresijama i samoubilačkim osobinama. Strani novinari, s kojima sam kontaktirao, uvek su podsećali na tragediju njegovih roditelja, sugerišući da takva sudbina i Miloševića očekuje. Obično sam odgovarao da on “voli dugo da vlada i dugo da živi”. Iako je imao psihičkih padova, nije pokazivao teže emocionalne poremećaje. Na suđenju u Hagu je ispoljio neverovatnu psihičku stabilnost. A u krugu prijatelja nikada nije pominjao tragediju svojih roditelja, niti je pokazivao da ga opterećuje njihov životni kraj. Da li je to za njega bila samo nesrećna prošlost, koju treba zaboraviti, ili je prikrivao svoja osećanja? Na sudu u Hagu, u jednom trenutku je revoltirano rekao: “U borbi mogu da poginem, ali samoubica nisam!”

Sve vreme svoje vladavine isprobavao je svoju izdržljivost i izdržljivost protivnika. Propada, ali ne diže ruke, prebije protivnika i usput prebije i sebe. Borba, nikad predaja. “Aut Caesar aut nihil.” (“Ili Cezar ili ništa”) Na kraju ponor, lična i nacionalna tragedija.

(Slavoljub Đukić je napisao četiri knjige o režimu i ličnosti Slobodana Miloševića. Tekst koji objavljujemo su izvodi iz njegovog neobjavljenog rukopisa “Političko groblje”)

(gornji tekst preneli smo iz nedeljnika NIN)

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM