Dimitri K. Sajmes

Džihad kao nenameravani produkt američke politike

Kako će se predsednik Buš i njegov tim ponašati u preostale tri godine svog mandata – posebno kakve će rezultate imati njihovi napori da reše povezane probleme terorizma, širenja nuklearnog naoružanja i rata u Iraku – u najvećoj meri će uticati ne samo na to kakvo će zaveštanje ostaviti za sobom već i, što je još važnije, na američku bezbednost. Ostaje da se vidi da li će rastrzana Bela kuća moći da hladne glave proceni značaj ovih problema, da im posveti potrebnu pažnju i nađe način da uspešnije sarađuje s drugima, naročito s drugim velikim silama.

Nažalost, ova administracija, kao i skorašnje administracije obeju američkih vodećih partija, značajno su podbacile kada je reč o opasnost koju predstavlja terorizam ekstremista. Većina Amerikanaca bi bila šokirana kada bi to saznala, ali Sjedinjene Države su, u stvari, odigrale glavnu ulogu u raspirivanju globalnog islamskog džihada koji se sada ustremio na našu zemlju. Svakako da nijedan američki političar nije nikad želeo da radikalni islamisti napadnu Sjedinjene Države – ali nekoliko uzastopnih administracija je napravilo višestruke političke greške, i činjenjem i nečinjenjem, koje su pomogle da se džihad javi, da dobije na zamahu i, konačno, da takoreći nesmetano buja sve do trenutka kad će udariti na Njujork i Vašington.

Ipak, umesto da učimo na učinjenim greškama, mi ih tvrdoglavo slavimo. Neki od najglasnijih kritičara sadašnje administracije prigodno zaboravljaju vlastitu odgovornost za pojavu antiameričkog džihada. I ne samo to, oni se žučno zalažu za političke poteze koji će Ameriku samo učiniti ranjivijom u trenutku kad teroristi pokušavaju da se domognu nuklearnog oružja.

Mnogi su shvatili da je Al Kaida jednim delom iznikla iz redova mudžahedina koje je Vašington naoružavao i podržavao u pokušajima da posle invazije 1979. godine izbace Sovjete iz Avganistana. Ali zato je malo ljudi svesno koliki su zaista uticaj imale odluke SAD, kako za vreme tako i posle sovjetske intervencije, odluke nekoliko administracija koje su nenameravano udahnule život ovom frankeštajnovskom čudovištu.

Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost, a danas jedan od najogorčenijih kritičara načina na koji predsednik Buš rešava pitanje islamskog terorizma i Iraka, kaže da je Karterova administracija odobrila tajnu operaciju CIA, bez obzira što se očekivalo da će ona isprovocirati sovjetsku invaziju na Avganistan. U intervjuu za Nouvel Obsevateur Bžežinski je 1998. godine rekao da su Amerikanci mesecima pre sovjetske invazije tajno delovali u Avganistanu; u stvari, dodaje Bžežinski, on je predsedniku Karteru poslao poruku u kojoj stoji da predviđa kako će »ova pomoć izazvati sovjetsku vojnu intervenciju«. Kako Bžežinski tvrdi, »mi nismo naterali Ruse da intervenišu, ali smo svesno uvećali verovatnoću da će oni to uraditi.« Čak i kada posmatra sa ove distance, Bžežinski misli da je »tajna operacija bila odlična ideja«, zato što je »njen rezultat bio to da su Rusi upali u avganistansku zamku«, i zato što je njome iskorištena »prilika da se Rusima dâ njihov sopstveni vijetnamski rat«.

Naravno, to nije ono što je predsednik Karter tada rekao Kongresu i Amerikancima.

U svetlu mogućeg sovjetskog ekspanzionizma i na drugim mestima, kada se invazija Avganistana dogodila, SAD više nisu imale izbora i morale su se suprotstaviti. Ali, podrška otporu sovjetskoj okupaciji sasvim je druga stvar od namernog »uvećavanja verovatnoće« sovjetske invazije.

Nedavno je Bžežinski priznao i da je jedan od njegovih motiva za uvlačenje Sovjetskog Saveza u problem Avganistana bilo i to da se pomogne centralnoj Evropi u osvajanju slobode tako što će se pažnja Sovjeta preusmeriti i što će oni onda manje snažno odgovoriti na izazov poljske Solidarnosti. Ipak, koliko god ovaj cilj bio poželjan, pitanje je da li je opravdano korišćenje sredstva koje je izazvalo skoro deceniju dugi rat u Avgansitanu, doveo do razaranja te zemlje i lansiralo globalni islamski džihad protiv Amerike.

No, greške u Avganistanu nije pravila samo Karterova administracija. Reganova administracija je nedovoljno promišljeno odlučila da odgovornost za naoružavanje i organizovanje pokreta otpora »utrapi« pakistanskoj obaveštajnoj službi i mudžahedinima iz inostranstva, finansiranim od strane Saudijske Arabije. Mada nije racionalno od bilo koga očekivati da predvidi da će te iste grupe dvadeset i nešto godina kasnije napasti Njujork, ipak je trebalo biti uzdržaniji u vreme iranske revolucije koja je vrlo jasno pokazala kako se muslimanski ekstremisti lako mogu okrenuti protiv SAD. Nije bila nikakva tajna da su neki od mudžahedinskih komandanata u Avganistanu još osamdesetih godina govorili o stvaranju islamskog kalifata i o tome kako će SAD biti sledeća meta njihovog pravedničkog gneva.

Ovo odsustvo trezvene procene objašnjava zašto su SAD, kada su dobile priliku da vrate islamskog duha u natrag u bocu, propustile da to i učine. Mihail Gorbačov je 1988. odlučio da povuče sovjetske trupe iz Avganistana i tražio je način da u Kabulu oformi koalicionu vladu, čime bi i sebi sačuvao obraz, a i stao na put i haosu i tome da vlast preuzmu muslimanski ekstremisti koje podržava Pakistan. Takva koaliciona vlada je mogla da se održi, o čemu svedoči i to što je Nadžibulahov režim čak tri godine posle sovjetskog povlačenja uspevao da sačuva kontrolu u Kabulu. Samo malo američke podrške Avganistanu bilo bi dovoljno za stvaranje koalicione vlada koja bi verovatno sprečila da talibani dođu na vlast, a kada su oni došli, Al Kaida je dobila priliku da nekažnjeno operiše unutar Avganistana.

Ipak, uprkos naporima Džeka Metloka, tadašnjeg američkog ambasadora u SSSR, Reganova administracija nije izašla u susret sovjetskom pokušaju da se dođe do sporazumnog rešenja kojim bi se okončao rat u Avganistanu – SAD su uskraćivanje podrške mudžahedinima uslovile ne samo povlačenjem sovjetskih trupa iz Avganistana, već i prekidom vojne pomoći avganistanskoj vladi. Kao što Metlok piše u svojoj knjizi Regan i Gorbačov: Kako je Hladni rat okončan (Jack Metlock, Reagan and Gorbachev: How the Cold War Ended , 2005): »Američko držanje prema Avganistanu bilo je uslovljeno više političkom situacijom u Vašingtonu, nego stanjem u samom Avganistanu«, pošto je bilo jasno da ako sovjetske trupe ne mogu da slome avganistanski otpor, »to teško da može učiniti režim podržan od Sovjeta, bez obzira na to da li dobija dodatnu vojnu pomoć iz Moskve ili ne«. Metlok dalje kaže: »Za Amerikance je glavno pitanje uvek bila sovjetska vojna okupacija. Da su se Sovjeti povukli, ne bi poistojao nikakav razlog da SAD nastave da daju oružje avganistanskim frakcijama čiji su ciljevi, izuzev proterivanja sovjetskih vojnih snaga, bili vrlo udaljeni od bilo kakvog američkog interesa."

Ali, ovo stanovište je odbačeno. Sam Bžežinski je, na primer, bio vrlo kritičan prema navodnoj spremnosti predsednika Regana da »igra sovjetsku igru« korišćenja koncesija u kontroli naoružanja radi unapređenja imidža Moskve koja, s druge strane, ugrožava »stabilnost Pakistana« i teži »dominaciji u regionu Persijskog zaliva" – i sve to u vreme kad je perestrojka već uveliko bila u toku i kad je bilo jasno da su Sovjeti zaista počeli »novo mišljenje« u spoljnoj politici.

Mada istorija retko pruža drugu šansu, SAD jesu imale još jednu priliku da devedesetih godina otupe islamski ekstremizam u Avganistanu. Iako malo ko uzima za ozbiljno objavu Frensisa Fukujame da je istorija završena pobedom Zapada u Hladnom ratu, nema sumnje da je odsustvo apokaliptičke sovjetske pretnje dalo Americi znatno veću slobodu u definisanju sopstvenih spoljnopolitičkih prioriteta.

Moglo bi se pomisliti da će kreatori američke politike na osnovu više incidenata – pored ostalih i podmetanje bombe u Svetski trgovinski centar 1993, istovremeni napadi na američke ambasade u Africi 1998, i napad na US Cole 2000 – shvatiti kao upozorenje da se pomalja nova velika pretnja američkim interesima i životima Amerikanaca. Međutim, umesto suočavanja sa ovom pretnjom, SAD su se usmerile na »izabrane ratove« i nasumične pokušaje da na Balkanu pomognu »izgradnju država«.

Arhitekti ovog tragičnog preusmeravanja pažnje ne kaju se, već su čak i ponosni na ono što su učinili. Ričard Holbruk, najodgovornija ličnost za vođenje pogrešne američke politike na Balkanu, napisao je jula 2005. godine u Vašington postu : »Da li je Bosna bila vredna toga? S obzirom da se približavamo desetoj godišnjici Dejtona, mislim da o tome više nema šta da se raspravlja«.

Holbrukova tvrdnja da više nema šta da se raspravlja oko Bosne pokazuje koliko je on samouveren, ali ne bi mogla da prođe test ni najmanjeg analitičkog ispitivanja. Ako su SAD želele da zaustave rat, trebalo je da podrže Vens-Ovenov plan koji je Klintonova administracija svojevremeno odbila kao, navodno, suviše povoljan po Srbe. Imajući u vidu pasivnost američke administracije u slučaju genocida u Ruandi, ne iznenađuje što velike sile poput Rusije ili Kine nisu lako prihvatile tvrdnju da SAD deluju samo iz humanitarnih razloga, najpre u Bosni, a onda i na Kosovu – a naročito je tu tvrdnju teško bilo prihvatiti kada su i sami američki štićenici vršili etnička čišćenja.

»Nenameravana posledica« kosovskog rata iz 1999. bila je pogoršanje odnosa SAD sa Rusijom i Kinom, što je na kraju rezultiralo time da Klintonova administracija prezrivo odbije ruski predlog za zajedničku akciju protiv talibana i Al Kaide – predlog koji je aktuelizovan posle 11. septembra, kada je i konačno doprineo uklanjanju talibana sa vlasti.

Posle 11. septembra, Bušova administracija je, u skladu s okolnostima, premda zakasnelo, raskrstila sa prošlošću proglasivši borbu protiv radikalnog islamskog terorizma za vrhovni američki spoljnoplitički prioritet i mireći se sa tim da se ponekad, u cilju čuvanja američke bezbednosti, moraju doneti i teške političke odluke. Ipak, vremenom je rešenost počela da slabi, delom i zbog uporne kritičke paljbe od strane starije garde američkih političara koji se bave spoljnom politikom.

Gospodina Bžežinskog i dalje brinu opasnosti rusko-američke saradnje u borbi protiv radikalnog islama zato što bi ta borba mogla dati Moskvi nezasluženi legitimitet, posebno u rešavanju čečenskog problema, i sprečava SAD da dalje Rusiju sputava u pokušajima širenja uticaja van područja svog najbližeg geografskog okruženja. Međutim, kako SAD misle da bez saradnje sa Putinovom vladom sačuvaju ruska skladišta nuklearnog materijala, da nastave da rade na obezbeđivanju sovjetskih nuklearnih materijala u drugim bivšim sovjetskim republikama, ili ubede Rusiju da se odrekne svog ekonomskog interesa u nuklearnoj saradnji sa Iranom?

Gospodin Holbruk želi da SAD podrže nezavisnost Kosova, bez obzira da li to srpska demokratska vlada prihvata. Ali šta ako ignorisanje srpskih prigovora diskredituje umerene i prozapadne političare koji sada vode tu zemlju i rezultira uspostavom neke fanatično nacionalističke vlade koja bi ponovo potpalila balkansko bure baruta? Šta ako Rusija zauzme stav, koji se unapred može predvideti, da sve ono što je dobro za Kosovo mora biti dobro i za nepriznate, ali de facto nezavisne države kao što su Nagorno-Karabah ili Pridnjestrovlje? Šta sa separatističkim regionima poput Južne Osetije ili Abhazije, koji se graniče sa Rusijom, i u kojima ogromna većina stanovnika ne želi da živi u Gruziji? Ako sve tako krene, SAD će se suočiti s nizom neugodnih izbora. Da li će SAD u ime principa prisiliti pro-američki gruzijski režim da se odrekne želje za uspostavljanjem teritorijalnog integriteta? Ili će Vašington stati uz Tbilisi, posebno ukoliko se on odluči da upotrebi silu za ponovno pripajanje ovih područja? U tom bi se slučaju SAD našle u velikom sporu sa Rusijom, sporu koji bi mogao zaista predstavljati kraj saradnje po drugim pitanjima koja su za SAD od vitalne važnosti. A kako će SAD kroz Savet bezbednosti UN "progurati" rezoluciju koja daje nezavisnost Kosovu, na koju će Kina verovatno izneti neke prigovore, a da pri tom Kini ne ponudi garancije da Tajvan nikada neće postati odvojena i nezavisna država? To jest, kako može tvrditi da Kosovo zaslužuje punu nezavisnost, a da time ne stvori opasan presedan koji bi Kurdi u Iraku i Turskoj želeli da iskoriste? Izgleda da tu ima ozbiljnih i stvarnih potencijala za probleme.

Kao jedina svetska supersila, SAD mogu da vrše dubok uticaj – i namerno, ali i bez namere i protiv svoje volje – na međunarodni sistem i mnoge njegove delove. Ipak, Amerika se ne razlikuje mnogo od "čarobnjakovog šegrta" jer je u stanju da pokrene sile koje su toliko snažne da ih možda neće umeti da zaustavi ili preusmeri. Pošto ne postoji čarobnjak koji bi nas mogao spasiti od nenameravanih posledica naših sopstvenih poteza, mi imamo posebnu odgovornost da pažljivo razmotrimo svoju politiku.

U ratu protiv terora već smo učinili nekoliko ključnih grešaka i tu ne možemo okrenuti točak unazad. Realnost je da teroristi, koji otvoreno kažu da im je SAD neprijatelj, mnogo truda ulažu u to da se snabdeju nuklearnim oružjem. Ali, još uvek imamo priliku da taj problem shvatimo ozbiljnije nego što to sada činimo tako što ćemo ga učiniti principom na osnovu koga se organizuje čitava spoljna politika SAD. Treba preispitati politiku koja neprihvatljivo uvećava rizik da ćemo biti meta napada, odnosno koja naše, ionako nedovoljne napore da se stane na put širenju naoružanja, slabi zarad nekih sekundarnih ciljeva.

Predsednik Buš je nedavno izjednačio islamski radikalizam sa »islamofašizmom« i napravio paralelu između rata protiv terorizma i II Svetskog rata. Ako viši zvaničnici administracije zaista veruju u ovo poređenje, treba da u skladu s tim uspostave i američke prioritete. Frenklin Delano Ruzvelt i Vinston Čerčil su bili idealisti, duboko posvećeni vrednostima zapadne demokratije, ali su takođe razumeli značaj uništavanja nacističke pošasti – i na osnovu tog razumevanja su donosili političke odluke. U zaštiti nacionalne bezbednosti SAD idealističke tvrdnje ne mogu biti zamena za realističnu i poštenu analizu, niti za hrabrost političara da delaju u skladu s takvom analizom, ne obazirući se na domaće političke pritiske.

(The National Interest 2005 WINTER / 2006 WINTER, 3. januar 2006.)

Prevela: A. Kostić