Dejan Vuk Stanković

KROZ IGLENE UŠI DO SLEDEĆE PRILIKE

Kako bi se narodski reklo: „kroz iglene uši“. Upravo tako i nikako drugačije prošao je izbor Ivane Dulić-Marković na mesto potpredsednika Vlade Srbije. Većinom od 126 glasova, sačinjenom od poslanika vladajuće koalicije, dokazano pouzdanih partnera manjinskog, narodnjačko-liberalnog kabineta premijera Koštunice - socijalista, kao i uz glas dojučerašnjeg poslanika opozicionog kluba „Za evropsku Srbiju“, dobili smo prvu ženu potpredsednika srpske vlade.

I dok je premijerovo obrazloženje u prilog kadrovsko-političkom kontinuitetu aktuelne vlade, u duhu izvornog realpolitičkog rezonovanja, SPS je u liku lidera Ivice Dačića saopštio da je podrška Dulić-Marković podrška političkoj stabilnosti, uz napomenu da stranka nikada zvanično nije rekla da neće glasati za njen izbor. Gestom poslaničke grupe SPS-a i svojim potonjim izjavama, Dačić je porekao snažan kritički naboj socijalista prema dojučerašnjoj ministarki poljoprivrede. Izgleda da su njene primedbe o zločinačkom karakteru vladavine SPS-a otišle s vetrom. Međutim, ni nova potpredsednica Vlade, evroreformski nastrojena agroekspertica iz G17, nije bila gadljiva na podršku socijalista.

Imenovanje Dulić-Marković i političko ponašanje SPS-a nije samo poseban slučaj moralno-političke nedoslednosti već ukazuje na ključne konture političkih zapleta u zemlji. Potonja rekonstrukcija Vlade jedan je u nizu dokaza da manjinski kabinet Vojislava Koštunice uspešno odgovara na izazove opozicionog osporavanja u parlamentu. Ipak, nesumnjiv uspeh na polju opstanka na vlasti nije lišen tendencija koje narušavaju krhke temelje liberalne demokratije u Srbiji. Reč je o dve tendencije: debalansu političke moći i odlučujućoj, gotovo sudbinskoj, ulozi malih stranaka na dinamiku i ishode političkih događaja.

Pod debalansom političke moći najčešće se podrazumeva nesrazmera količine političke moći i stepena podrške u javnosti. Rezultati dosad održanih izbora, kao i istraživanja javnog mnjenja nesumnjivo pokazuju mnogo veću popularnost opozicije u odnosu na bilo koju političku ličnost i stranku izvršne vlasti. Ipak, nepopularnost izvršne vlasti nije dovoljan, a ni nužni uslov njene promene.

U faktičkom nesaglasju dinamike političkog procesa i demokratskih ideala često se događa stvarni politički život. Do kraja odvojeni od stvarnosti, ideali gube konstitutivni značaj za njeno utemeljenje i oblikovanje, dok stvarnost gubi svoju racionalnu osnovu i postaje poprište sukoba strasti, interesa i predrasuda. Upravo zato, po nekom nepisanom pravilu, u parlamentarnim demokratijama, u periodima između izbora, vlast se najčešće gubi i dobija u zavisnosti od odnosa snaga u parlamentu.

U tom svetlu, 126 poslanika koji su podržali Ivanu Dulić-Marković predstavljaju tanku, ali dovoljnu većinu. Iako matematičko-politička akrobatika garantuje opstanak aktuelne vlade, ona u isti mah lišava aktere sa izrazitom podrškom u javnosti (pre svih SRS i DS) prava da budu u centru političkog odlučivanja.

Politička konstelacija ovog tipa posebno negativno deluje u javno-političkom diskursu. Umesto da postane legitimacijska osnova demokratsko-prosvećene vladavine, javnost postaje poprište beskrajnih politikantskih kalkulacija, retoričkih smicalica i nekonzistentne argumentacije. Mnoge politički relevantne distinkcije na ideološkom planu postaju zamagljene, vrednosti racionalne debate i tolerancije uzdrmane, a po nekom nepisanom pravilu, iz te i takve sociopolitičke i medijske klime sledi pronalaženje alibija za bilo koji politički potez.

U ime održanja na vlasti, a često zarad dolaska na istu, sve, svako i svašta postaje opravdano. U sklopu naših aktuelnih političko-medijskih (ne)prilika ne čudi da u javnom mnjenju preovlađuje duh duboke političke apatije i protesta, iskazan u niskom stepenu zainteresovanosti građana za politički život.

Na aktuelni debalans moći nadovezuje se još jedna tendencija u srpskom javnom i političkom životu: prevelik, reklo bi se, često i odlučujući uticaj malih stranaka na politički proces. Iako značajno prisutna, ova tendencija u srpskoj politici nije specifičnost sadašnje vlasti. Njeno prisustvo uočljivo je tokom devedesetih, u trenucima kada je Nova demokratija omogućila većinu socijalistima nakon izbora 1993. godine. I vreme vladavine DOS-a nije bilo lišeno značajnog učešća u vlasti stranaka koje su imale i imaju zanemarljiv uticaj u javnom mnjenju.

Male stranke, same po sebi, nisu problem za politički život. Problem nastaje onda kada dobiju važnu ulogu, bilo u vršenju vlasti, bilo u suštinskom određivanju pravaca politike vlade. Razlog za tako nešto je u njihovom privremenom karakteru. Upravo zbog toga što u (ili uz) vlasti „sad i nikad“ kod malih stranaka postoji snažna tendencija da sopstvene interese postave iznad opštih interesa.

Politika kratkoročnih dogovora velikih i malih partija, vođena logikom „od slučaja do slučaja“, endemski slabi krhke institucije demokratije u Srbiji, povećava mogućnost zloupotrebe vlasti i gotovo do paroksizma dovodi konfuziju u javno-političkom polju. Sadašnji raspored snaga u Skupštini je takav da trend dogovora velikih i malih stranaka, vođen logikom golog političkog preživljavanja, ima budućnost u mesecima koji dolaze.

Izgledi za autentičnije strukturiranje i funkcionisanje liberalno-demokratskog poretka direktno su povezani sa održavanjem novih izbora. Da bismo napredovali u pravcu liberalne demokratije, valja doneti i novi ustav, ali i ustrojiti izborna pravila tako da dovedu do dvostruke racionalizacije političkog života - smanjenja broja relevantnih političkih aktera i njihove jasnije ideološke pozicioniranosti.

Razlog je jasan. Jedino autentični predstavnici naroda, konzistentnih političkih stavova, mogu biti kredibilni i autoritativni. Samo onaj ko se u kontinuitetu bori za svoje političke pozicije, shvata teret boravka na vlasti i u opoziciji, i iznad svega biva motivisan jasnom vizijom o politici i društvu, može biti odgovarajući politički akter u demokratskoj političkoj utakmici.

Izbor Dulić-Marković ima dva važna elementa u profilisanju imidža srpske političke elite kao prosvećene proevropske elite. Reč je o ženi i ekspertici. Oba navedena momenta odgovaraju visokim moralno-političkim kanonima političke korektnosti, koji ukazuju na horizont političkog diskursa i prakse u savremenim demokratijama. S druge strane, čitav slučaj, posmatran iz domaćeg konteksta, pokazuje da je reč o političkoj iznudici, nejasnog roka trajanja, sa nevelikom podrškom javnosti.