Zoran Ćirjaković

IZAZOV DEMOKRATSKOG "HAMASISTANA"

Predsednik Džordž Buš već godinama tvrdi da je demokratija jedino rešenje za terorizam i sve druge, decenijama nerešive bliskoistočne probleme i pošasti. Po Bušu diktaure stvaraju monstrume kao što su Sadam Husein i Osama Bin Laden i "neslobodni ljudi" će, kada im date pravo da biraju, izabrati slobodu i one koji je po Bušovom shvatanju jedino mogu garantovati: sekularne, prozapadne političare. Komentatori ovih dana vole da citiraju Bušovu rečenicu koja je američkom predsedniku obezbedila jedan od najdužih aplauza u karijeri: "Sloboda nije američki poklon čovečanstvu. To je Božji dar čovečanstvu".

Ali "šta ako Alah odlučuje o tom Božjem poklonu čovečanstvu?", pita se Majkl Herš u Njusviku. Herš piše da su čak i najoštriji Bušovih kritičari prevideli da je samouvereni predsednik "pogrešno procenio snagu islama u pogledu na svet Arapa i centralnu ulogu islama u arapskom društvu. Arapska politika ima ukus islama" i čini se da je taj ukus postaje jači što je više demokratije i slobode . Bušov problem je u tome što sve veći broj muslimana danas veruje da je islamska država jedini garant istinske slobode i što su istovremeno "zeleni" političari koje Buš doživljava kao najveće planetarno zlo došli do istog zaključka o korisnosti demokratije kao i američki predsednik. Islamisti su shvatili da iako se "u Kuranu ne govori o izborima" demokratija predstavlja najbolje sredstvo za promovisanje njihove ideologije izražene u Hamasovoj paroli: "Islam je rešenje".

SVE BUŠOVE ISLAMSKE REPUBLIKE

Džo Klajn je u magazinu Tajm sumirao rezultate "Bušovog krstaškog pohoda demokratija-u-svetu". Decembarski izbori u Iraku su bili "malo više od popisa" i "instalirali su na vlast pro-Iransku vladu" šiitskih fundamentalista, piše Klajn. Ako se pogledaju programi partija vidi se da je 78 % iračana je glasalo za sunitske ili šiitske fundamentaliste - činjenica koja je navela američke komentatore da postsadamovski Irak opišu kao "Bušovu islamsku republiku" . "U Avganistanu izbori su značajnu vlast dali komandantima paravojski trgovaca drogom", dok su, kako kaže Klajn, čak i "potemkinovski izbori u Saudijskoj Arabiji i Egiptu doveli do opasnog porasta verskog ekstremizma". Vođe egipatskog Muslimanskog bratstva, organizacije iz koje je nastao Hamas, tvrde da bi osvojili 90 % mesta u egipatskom parlamentu - a ne samo jednu petinu - da su prošlogodišnji izbori bili stvarno slobodni i fer. Hezbolah je sa saveznicima osvojio "samo" 35 od 128 mesta u libanskom parlamentu zahvaljujući tome što izborni sietem diksriminiše šiitsku relativnu većinu. Klajn piše da je novoizbarani iranski predsednik Mahmud Ahmedinedžad čak "radikalniji nego što su mule očekivale". Iranski disidenti krive Bušovu administraciju koja je pomoću satelitskih kanala pozivala na bojkot poludemokratskih izbora i otvorila vrata uspostavljanju najfundamentalističkije vlade u Teheranu od pobede Homeinijeve revolucije. "Nijedna zemlja u regionu, od Avganistana do Egipta, koja je održala izbore u poslednjih godinu dana nije zbog toga postala stabilnija", piše Klajn.

Ipak trijumf Hamasa - organizacije koju SAD, Kanada, Izrael i članice EU smatraju terorističkom - na slobodnim i fer izborima u Palestini predstavlja najveći šok. Vođa desničarskog Likuda je palestinske teritorije nazvao "hamsistan". Izraelski mediji pišu o "jednom od najcrnjih dana u istoriji Izraela" i pominju da je "i Hitler demokratski izabran". Oni navode da je jedna od sedam žena koje su izabrane sa Hamsove liste Mariam Farahat, legendarna "majka mučenika", žena koja je zarad propagande Hamasovog militantnog krila 2002. godine pred kamerama ohrabrivala svog sedamnasetogodišnjeg sina da ode u samoubilački napad na izraelske civile. Mariam, glavna "zvezda" ekstremista u izuzetno heterogenom Hamasu, je već u borbi protiv Izraela izgubila tri od svojih šest sinova. U predizbornoj kampanji je izjavljivala da ih je sama pripremala za "mučeništvo" i da je njihovo žrtvovanje "čini srećnom". "Viši interes (džihad) ima prioritet nad ličnim interesom", odgovorila je Mariam na pitanje šta ako ostane i bez ostalih sinova.

Ona stalno ponavlja da Jevreji mogu da ostanu da žive "pod barjakom islamske države... od reke do mora", da nema razlike između izraelskih civila i vojnika i da će se boriti da nošenje hidžaba postane obavezno. Sve što Mariam traži se stvarno nalazi u ključnim dokumentima Hamasa. Zbog načina kako su se Jevreji naselili u Palestini u prošlom veku i opšte vojne obaveze, Hamas smatra da u Izraelu "nema civila". Fraza o palestinskoj državi od "reke (Jordan) do (Sredozemnog) mora" znači da bi Izrael morao da nestane. Abdel Aziz Rantisi, jedan od ubijenih osnivača pokreta, je svojevremeno izjavio da je Hamasov cilj da "ukloni Izrael sa karte". Zahtev za potpunom islamizacijom palestinskog društva je u temelju Hamasove povelje.

MOĆ "INFRASTRUKTURE DOBROČINSTVA"

Ali ekstremisti kao što je Mariam nisu najzaslužniji za Hamasov izborni uspeh. Dok je za Izraelce i zapadne političare ova organizacija sinonim za krvave samoubilačke akcije (58 "živih bombi" od 2000. do.2004. godine), islamistički Hamas ( akronim od Islamski pokret otpora, ali i reč sa značenjem entuzijazam) je čak i za sekularne Palestince postao organizacija kojoj duguju opstanak i retke životne radosti. Zaboravljenni od Fatahove kleptokratsko- nepotističke vlasti obespravljeni i poniženi Palestinci su okrutnu izraelsku okupaciju preživljavali uglavnom zahaljujući Hamasovoj funkcionalnoj paradržavi koju je Antoni Šadid nazvao "infrastrukturom dobročinstva" . Za mnoge u pretrpanoj oblasti Gaze - gde tek svaki osmi Palestinac ima posao - jedini prevoz je Hamasov autobus, jedina šansa da priušte bilo kakvo obrazovanje deci su Hamasova obdaništa, škole i fakulteti. Već godinama jedinu dostupnu zdravstvenu zaštitu stanovnicima oblasti Gaze - jednog od najtužnijih i najbeznadežnijih mesta na svetu - nude Hamasove ambulante. Tu su i Hamasova sirotišta, Hamasove biblioteke, Hamasovi internet centri, Hamasovi karate i fudbalski klubovi, Hamasovi paketi humanitarne pomoći i, kao vrhunac uviđavnosti i političke mudrosti, Hamasova venčanja. Obezbeđujući kafu, sok od pomorandže i islamsku muziku u velikim šatorima i urednim dvoranama Hamas je spašavao patrijarhalne Arape od najveće sramote - nemogućnosti da skupe dovoljno novca za organizuju venčanja.

Preko 80 % Hamasovog budžeta odlazi na humanitarne aktivnosti i ova organizacija se smatra jednom od najmanje korumpiranih u arapskom svetu. Za razliku od Arafatovih naslednika u crnim mercedesima i vilama nalik utvrđenjima, Hamasovi visokoobrazovani lideri su se pokazali kao dobri vernici, moralni i fini ljudi, primerne i skromne komšije. Izborna platforma nije sadržala najneprihvatljivije, antizraelske teze iz povelje i vojno krilo je u prethodnih godinu dana poštovalo primirje. Hamas prošle nedelje nije osvojio 76 od 132 mesta u palestinskom parlamentu zbog terorizma i ubijanja nevinih Izraelaca, već zbog višegodišnje solidarnosti i požrtvovanosti svojih aktivista.

Iako mnogo disciplinovaniji od Fataha u kome je Arafat stvorio konglomerat nezavisnih i suprotstavljenih paravojnih i parapolicijskih jedinica, Hamas takođe ima tajanstvene militantne ogranke za koje se veruje da su pod sirijskim i iranskim uticajem. Hamasovo vojno krilo, osnovano 1991. godine, se bavilo ubijanjem "izdajnika", "izraelskih špijuna", makroa i dilera droge u oblasti Gaze pre nego što se okrenulo borbi protiv izraelske okupacije.

SMRTONOSNO IZRAELSKO "ČEDO"

Poređenja Hamasa sa nacistima u izraelskim medijima predstavljaju uvredljiva preterivanja. Izrael je sam svojevremeno pomogao stavaranju Hamasa. Slično američkoj pomoći avganistanskim mudžahedinima osamdesetih Izraelci su u početku tajno finansirali Hamas da bi oslabili Arafatov Fatah, tada najvećeg neprijatelja, i podelili Palestince. Izraelske snage bezbednosti su direktno odgovorne i za činjenicu da je sunitski Hamas usvojio taktiku samoubilačkih napada. Proterivanje 415 Hamasaovih militantnih aktivista na godinu dana u južni Liban 1992. godine predstavlja možda najskuplji previd izraelskih stratega. Hamasovi ekstremisti su tada došli u kontakt sa Hezbolahovim bombašima-samoubicama i šiitskim imamima i usvojili strategiju samoubilačkih akcija koju su sunitski muslimani ranije smatrali neislamskom.

Neki analitičari ipak veruju da Izraelcima odgovara Hamasova pobeda jer sada imaju opravdanje da ne idu na pregovore, već da na terenu nametnu rešenje prema svojim interesima. Ovi analitičari u višegodišnjem ponižavanju i običnih Palestinaca i Fatahovog rukovodstava, vide "izraelski plan" da stvori situaciju u kojoj će moći da saopšti da "nema partnera za pregovore" i prigrabi veliki deo okupirane Zapadne obale (reke Jordan). Izrael će sve učiniti da Hamas ne bude prihvaćen i skinut sa liste terorističkih organizacija između ostalog i zato što je ova organizacija već pokazala da bi bila mnogo tvrđi i principijelniji partner od pohlepnih predstavnika Fataha.

Rezultati izbora pokazuju da su i Palestinci zaključili da pregovori ne vode nigde, da Izrael svaki dan "otima" sve više njihove zemlje i da je oružani otpor jedino rešenje. Za petnaest godina broj stanovnika ilegalnih izraelskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali je povećan sa 100 000 na preko 250 000. Palestinci nisu osetili bilo kakvu korist od mirovnog procesa. Njihova svakodnevica je i dalje serija poniženja u gradovima-enklavama izolovanim izraelskom vojskom, bez slobode kretanja, zaposlenja i neretko bez dovoljno vode.

ISLAMSKI KLJUČ

U takvoj situaciji ne čudi da mnogi jedinu nadu vide u "povratku" islamu. "Kada su sva vrata zamandaljena Alah otvara kapiju" , je verovatno najčuvenija izjava Š eiha Ahmeda Jasina, ubijenog osnivača Hamasa. Jasin je govorio da je džihad jedina "alternativa za one koji ne mogu da povrate svoja prava miroljubivim i nenasilnim sredstvima" i da je ne boriti se za oslobođenje okupirane Palestine greh i "fatalna izdaja". On je još pre dvadeset godina tvrdio da su mirovne konferencije i pregovori "čista iluzija i gubljenje vremena". Njegovi slogani   "Islam je put povratka (u Palestinu)" i "Uništenje Izraela je kuranski imperativ" postali su vremenom prihvatljivi čak i mnogim umerenim Palestincima.

Hamasovi aktivisti su slične izjave prilično disciplinovano izbegavali u predizbornoj kampanji. "Mi nismo protiv Jevreja već protiv okupacije i represije", izjavio je Šeik Muhamed Abu Tir nedelju dana pre izbora američkom Tajm magazinu. Poređenja Jasina sa Hitlerom i Hamasa sa nacistima dobijaju pravo značenje tek ako se ima u vidu da su Izraelci tako svojevremeno nazivali Arafata i njegov Fatah. I PLO je, kao danas Hamas, nekada bio teroristička organizacija sa kojom je Izrael tvrdio da nikada neće pregovarati. Ne treba zaboraviti da su i najmanje tri izraelska premijera pre osnivanja jevrejske države bili uključeni u napade koje je zapad jednodušno nazivao terorističkim. Na Bliskom istoku već postoji tradicija pretvaranja "terorista" u "ugledne" državnike. Uz Hamasovu podeljenost i nedostatak autoriteta koji bi mogao da kontroliše ekstremiste, možda bi najveća prepreka prihvatanju Hamasa kao partnera na zapadu mogao biti Jasinov stav, koji sadašnje rukovodstvo nijednom nije dovelo u pitanje, da islam zabranjuje "mir" sa neprijateljima islama, i da dozvoljava samo kratkotrajno strateško "primirje". Ovakva pozicija praktično isključuje mogućnost potpisivanja mirovnog sporazuma i prihvatanje jevrejske države u Palestini.

PLURALIZAM TERORIZMA

Aktivisti Hmasa su prethodnih nedelja stalno ponavljali: "nismo kopija Talibana" i "mi nismo Al Kaida". Hamas se u prethodnih godinu dana dosledno pridržavao primirja. Al Kaida je osudila Hamasovo učešće na izborima i Hamas tvrdi da ne deli Al Kaidinu krvoločnu strategiju. Palestinci imaju razloga da u Hamasu vide "militantne, ali odgovorne ljude", čija je brutalna taktika bila jedino delotvorno sredstvo odvraćanja izraelske moćne i često nedopustivo surove okupacione mašinerije. Hamas nije tražio od Palestinaca da prošle nedelje glasaju za islamsku državu, već "protiv (Fatahove) korupcije i (izraelske) destrukcije". Birači su opredeljujući se za Hamas izneli i svoj stav prema zapadnom, posebno američkom, krajnje pristrasnom angažmanu na Bliskom istoku.

Ali ljubav prema verskom fundamentalizmu i patriotizmu nije poslednjih godina samo na srcu arapskih birača. Mnogim analitičarima nije, uz sve važne razlike, promakla sličnost Hamasove vizije sa onim zašta se zalažu moćni i sve popularniji konzervativci u nekim zapadnim zemljama, uključujući SAD. U Kanadi je prošlog meseca na izborima trijumfovala stranka koja deli neke od ključnih Hamasovih stavova o moralnosti, društvenim odnosima i mestu religije u državi. Američka paranoja od rastućeg uticaja islamskih fundamentalista je u kontrastu sa rastućim uticajem sve brojnijih hrišćanskih fundamentalista na američke izbore i politiku. "Postavlja se očito pitanje: kako je Američki predsednik (Buš) koji je svoju veru toliko pretočio u deo svoje političke filozofije - čak i u američkom navodno sekularnom sistemu - prevideo činjenicu da Arapi možda žele da učine istu stvar u svojoj politici?" pita se Herš u njujorškom Njusviku. Uloga koju predsednik Buš pokušava da dodeli, uglavnom evanđelističkim pokretima i paracrkvenim organizacijama u američkom društvu neodoljivo podseća na ono što Hamas i Hezbolah žele da implementiraju u svojim zemljama.

OBRAČUN NAUČNIKA: LUISOVI PROTIV SAIDOVIH

Hamasova pobeda će verovatno dovesti i do preokreta u prljavom ratu eksperata i arabista koji je počeo odmah posle 11. septembra. Poslednji događaji predstavljaju težak poraz interpretacija istoričara Bernarda Luisa i njegovih sledbenika čije su ideje ugrađene u temelje Bušove bliskoistočne strategije. Posle nekoliko godina apsolutne dominacije konzervativnih stručnjaka, na najuticajnijim zapadnim medijima ćemo opet moći da čujemo donedavno savim marginalizovane stavove sledbenika nedavno preminulog Edvarda Saida. Njusvik citira profesora Ričarda Bulete, uglednog arabistu sa njujorškog Kolumbija univerziteta, koji smatra da je upliv islama kroz istoriju obezbedio vekove prosperiteta u islamskim zemljama i neretko imao ključnu ulogu u ograničavanju tiranije. Ovakvo stanovište, bez obzira na jačinu argumentacije, do pre nedelju dana ne bi moglo da privuče pažnju komentatora u uticajnim američkim medijima.

Suština privlačnosti fundamentalizma nisu antizapadni ili antiamerički stavovi, već ubeđenje glasača, često dubokih vernika, da samo islamisti posle katastrofalnih neuspeha socijalista, nacionalista i proameričkih diktatora mogu obezbediti pravdu, prosperitet i dostojanstven život. Egipatski, saudijski i jordanski zvaničnici već pokušavaju da upotrebe izborne trijumfe fundamentalista kao argument kako bi ubedili svoje američke sponzore da demokratija nije za islamski svet i da ne služi interesima SAD u regionu. "Rezulatat (palestinskih) izbora će zaplašiti druge vlade u regionu, posebno Egipćane, koji će kazati 'Šta smo vam govorili?'," kaže Artur Hjuz, bivši visoki američki zvaničnik. U skoro svim arapskim zemljama, skoro bez izuzetka diktaturama, postoji ogromno nezadovoljstvo vladajućom elitom i izlaznost od skoro 80 %   u Palestini samo potvrđuje žeđ za demokaratijom u regionu gde se vlast jako retko gubila na izborima.

ZELENI CVET DEMOKRATIJE

Hamasov trijumf potvrđuje da su do sada najveću korist od, u Vašingtonu osmišljenog ", cvetanja demokratije na Bliskom istoku" imali fundamentalisti. " Zeleni" pobednici za sada ne žure da nametnu šerijatski zakon . Oni ne kriju da na duge staze od demokratije žele da zadrže samo "šuru", islamskim zakonima jedino dozvoljenu, "konsultativnu" demokratiju. Palestinski glasači su stvorili novu realnost u arapskom svetu čije je konsekvence teško predvideti. Oni su izbarali političare koji smatraju da su svi muslimani prpadnici jedne, islamske nacije (ume) i veruju da njihovu islamističku "braću" u Rijadu, Amanu ili Kairu od dolaska na vlast dele samo jedni slobodni i demokratski izbori.

Ali čak i prozapadne arapske vlade najavljuju da će sarađivati sa novom Hamasovom administracijom, iako se kod kuće surovo obračunavaju sa "domaćim" islamistima. Palestina je oduvek služila kao savršeni ventil za nedemokratske arapske režime - nezadovoljstvo je redovno kanalisano ka Izraelu i okupaciji, a fundamentalistima je nuđena pomoć ako se umesto bavljenja "domaćom" politikom angažuju na palestinskom, stalno gorućem problemu. I Sirija i Egipat imaju odličnu saradnju sa Hamasom. Ključni Hamasovi lideri već godinama žive u Damasku.

Hamasova pobeda je potencijalno najopasnija za jordanskog kralja Abdulaha koji je u lošim odnosima sa Jasinovim sledbenicima. Većina stanovnika u Jordanu su Palestinci i najjača partija je fundamentalističko Muslimansko bratstvo, blisko Hamasu. Analitičari u Hamasu vide novu snagu u "antiameričkom frontu" na Bliskom istoku, "demokratski poklon" oslabljenoj Siriji i prkosnom Iranu. Pobeda Hamasa će najviše ojačati pozicije sirijskog režima koji je ozbiljno uzdrman rezultatima istrage ubistva bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja.

PREVASPITAVANJE NEPOPRAVLJIVIH

Sa fundamentalistima neće biti lako. Borba protv islamskog fundamentalizma demokratijom pokazala se podjednako kontraproduktivnom kao i ona američkim bombama i tenkovima. Cena ove borbe će biti još veća ako SAD nastave da izjednačavaju Al Kaidino bezumlje sa Hamasovom borbom koja - čak i kada je nesumnjivo teroristička - ipak predstavlja reakciju na neprihvatljivo nehumanu okupaciju. Hamas naglašava da koristi nasilje samo zato što su svi putevi političke borbe zatvoreni ili zato što je opstanak zajednice ugrožen.

Izraelski pokušaj da neutrališe Hamas ubijajući njegove lidere je propao, a   Zapad do sada nije našao način za njegovo "prevaspitavanje". Pokret se pokazao imunim i na američki štap i ni krvave izraelske odmazde. Uskraćivanje zapadne pomoći palestinskom budžetu, koje deluje sve izvesnije, je podjednako rizično i može se pokazati kontraproduktinim jer će omogućiti Iranu da ponudi da zameni zapadne donacije i poveća uticaj u islamskom svetu. Hamasova vlada će imati problem da plati 75 000 službenika i 58 000 pripadnika snaga bezbednosti svakog meseca. Trećina Palestinaca živi od njihovih plata koje su do sada   plaćane novcem iz zapadnih donacija i od prihoda od poreza koje su za Palestince skupljale okupacione izraelske vlasti. Veliki deo ovog novca nestajao u korupciji i Hamas veruje da će mu trebati mnogo manje nego Fatahovoj vladi. EU i SAD sada, ako žele, mogu da izbegnu davanje novca Hamasovoj "terorističkoj" administraciji tako što će pomoć i plate službenicima distribuirati preko UN-a.

Ako ipak uvede sankcije i sasvim uskrati pomoć Palestincima, Zapad će izazvati dalji rast antiamerikanizma u arapskom svetu. Još više nego haos u Iraku i Avganistanu,

  Hamasov trijumf pokazuje zapadnu nepsobnost da se racionalno suoči sa izazovom islamskog fundamentalizma.

(Dodatak)

ISLAMISTIČKI MANIFEST

Najsporniji i za Zapad najneprihavtljiviji Hamasov dokument je povelja usvojena 18. avgusta 1988. godine. Hamasove vođe su prethodnih nedelja sugerisale da ne isključuju mogućnost promene anahrone povelje koja je pisana u vreme hladnog rata i nabijena je antikomunističkom (SSSR je podržavao PLO) koliko i antizapadnom retorikom. Povelja, dužine oko 9000 reči, ima 36 članova. Evo nekih izvoda:

"Bog je cilj, prorok je uzor, Kuran je ustav, džihad je put i mučenička smrt je najuzvišenija želja" (Hamasov slogan)

"Izrael će postojati dok ga islam ne zbriše sa lica zemlje kao što je zbrisao druge pre njega." (Uvod, citat Hasana al-Bane, osnivača egipatskog Musliamsnkog bratstva.)

"(Hamas) stremi podizanju Alahove zastave nad svakom stopom Palestine jer pod skutom islama sve religije mogu koegzistirati u miru i bezbednosti." (6. član)

"Hamas se nalazi u trenutku kada islam nestao iz života... Stanje pravde je nestalo i zamenilo ga je stanje laži. Ništa nije na pravom mestu... Borimo se protiv laži... da bi pobedila pravda, da bi domovina bile oslobođena i da sa njenih džamija glas mujezina objavi uspostavljanje islamske države" (9. član)

"Hamas veruje da je zemlja Palestine islamska zadužbina... i da se od nijednog njenog dela ne može odustati." (11. član)

"Nacionalizam... je deo simbola vere. Nema ničeg dubljeg ili značajnijeg u nacionalizmu od slučaja kada neprijatelj gazi po muslimasnkoj zemlji." (12. član)

"Inicijative i takozvana mirovna rešenja i međunarodne konferencije su protiv principa Hamasa. Zlostavljanje bilo kog dela Palestine je zlostavljanje dela religije. Nacionalizam Hamasa je deo njegove religije... Nema rešenja za Palestinu izuzev putem džihada." (13. član)

"Pitanje oslobođenja Palestine ima tri kruga: palestinski, arapski i islamski. Svaki od ovih krugova ima svoju ulogu u borbi protiv cionizma... Oslobođenje Palestine je dužnost svakog muslimana gde god da živi." (14. član)

"U svojim nacističkim postupcima Jevreji ne prave izuzetak za palestinske žene i decu. Oni se odnose prema ljudima kao da su najgori ratni zločinci. Deportacija iz otadžbine je forma ubistva." (20. član)

"Imperijalističke snage... podržavaju neprijatelja svom svojom snagom, novcem i ljudstvom... Na dan kada se islam pojavi snage nevernika će se ujediniti da bi mu se suprotstavile, jer nevernici su jedna nacija." (22. član)

"Cionistička invazija je invazija zla. Ona ne okleva da upotrebi sva sredstva, da iskoristi sva zamisliva zla da ostvari svoj cilj... Ona stoji iza trgovine drogom i alkoholizma u svim oblicima da bi obezbedila svoju kontrolu i ekspanziju." (28. član)

"Hamas je humanistički pokret. On vodi računa o ljudskim pravima i vodi ga islamska tolerancija u odnosu prema drugim religijama. On nije neprijateljski prema onima koji nisu njegovi neprijatelji..." (31. član)

"Napuštanje borbe protiv cionizma predstavlja izdaju i neka su prokleti svi oni koji to učine... ne postoji drugi izlaz izuzev koncentrisanja svih snaga i energija na suočavanje sa ovom (cionističkom) nacističkom, zloćudnom, tatarskom invazijom." (32. član)

"Prethodnici sadašnjeg cionističkog napada su bili krstaški pohodi sa zapada i tatarske invazije sa istoka. Kao što su se muslimani... porazili te napadače, tako treba da se suoče i sa cionističkom invazijom i poraze je." (35. član)

(Kraća verzija ovog teksta je objavljena u nedeljniku NIN od 02.02.2006.)