Lider Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović o presecanju kosovskog Gordijevog čvora

Zoran Panović

Intervju sa Čedomirom Jovanovićem

Koštunica i Tadić treba da prestanu da obmanjuju javnost

Presecanje Gordijevih čvorova Srbije - Haga, Kosova i Crne Gore - je deo politike na kojoj Liberalno demokratska partija i njen lider Čedomir Jovanović zasnivaju deo svoje "avangardnosti" na ovdašnjoj političkoj sceni. Ova partija je unikatna i po tome što je umesto fraza, zakletvi, virtuelnosti i okamenjenih kvazipatriotskih nebuloza, za Kosovo ponudila i jasno rešenje, a lider LDP nam kaže da Srbija na nezavisnom Kosovu može samo profitirati.
- Srbija više ne može i ne treba da upravlja Kosovom, niti na njemu da brani i dokazuje svoj suverenitet, jer je pod Miloševićem prvo uništila političku zajednicu Kosova i Srbije koju je obezbeđivala ustavna autonomija, a potom je kroz oružane sukobe izgubila i bezbedonosnu kontrolu teritorije. Priznanje Kosova od strane Srbije Srbima omogućava najpovoljniji ustavnopravni položaj na Kosovu . Pristup međusobnih ustupaka je pokazao svoju delotvornost i ispravnost u Dejtonsko-pariskom sporazumu i Ohridskom sporazumu - podseća Jovanović.

Na osnovu ovoga, dodaje on, jasni su ključevi za postizanje srpsko - albanskog dogovora: "Pod jedan, srpsko priznanje nezavisnosti Kosova, a pod dva, albansko priznanje statusa srpske zajednice kao konstitutivnog naroda unutar Kosova". Rešenje bi, kaže nam Jovanović, bilo formulisano u ustavnom sporazumu Srbije i Kosova, preko kojeg bi Srbija prenela svoj suverenitet na Kosovo u zamenu za određena ustavna rešenja na Kosovu.
- Prema tom ustavnom sporazumu, pored priznanja statusa konstitutivnog naroda, srpska zajednica bi imala, između ostalog, i pravo veta za sve buduće promene ustava Kosova , zagarantovan minimum srpskih poslanika u kosovskom parlamentu, konsensualno postavljanje sudija ustavnog suda i javnog tužioca, primenu principa pozitivne diskriminacije u državnoj upravi, reprezentativnost odnosa nacionalnih zajednica u popunjavanju kosovske policije, koordinaciju procesa povratka od strane predstavnika srpske zajednice, pravo na službenu upotrebu srpskog jezika, pravo upotrebe i isticanja nacionalnih simbola. Do pune implementacije ustavnog sporazuma, Kosovo će imati "uslovnu nezavisnost".

  Vi vidite iste uzroke "tri Gordijeva čvora", mada znamo da je na neki način i Milošević nasledio kosovski problem, dodatno ga potom zaoštravajući?
- Problemi Kosova, odnosa sa Crnom Gorom i saradnje sa Haškim tribunalom samo su posledice dubokih deformacija karakterističnih za srpsko društvo i ovdašnji politički život. Veoma je važno da li će se problem Kosova rešavati tako što će Srbija biti akter tog procesa i kroz njega menjati samu sebe i stereotipnu sliku o srpskom drušvu formiranu na način koji nam oduzima pravo na kvalitetnu perspektivu. U 200 godina neuspešnih težnji ka modernizaciji, tako je očigledan nedostatak demokratskog potencijala našeg društva. Ti problemi su u političkom smislu iskazivani i kroz slom "liberala" početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kroz "Osmu sednicu" i eksploziju srpskog nacionalizma kao najprimitivnijeg odgovora na slom komunizma. Umesto demokratizacije, dobili smo političke elite koje su nas još dublje uvukle u prošlost, dovodeći nas u poziciju talaca istorijskih zabluda i lažno protumačene prošlosti. Pitanje vremena i brzine je danas jako važno, jer smo najstarije evropsko društvo sa najvišim procentom mladih koji iz njega žele da odu , mi smo najsiromašnije evropsko društvo sa tehnološki najzaostalijom privredom, mi smo najsiromašnije evropsko duštvo sa najtežim socijalnim problemima. Koliko takva zajednica može da postoji?

  Vi Kosovo vidite kao balast Srbije?
- Apsoluto da. U ovom trenutku je prostor Kosova živo blato u koje je Srbija zakoračila jednom nogom, dok onom drugom nogom pokušava da se iščupa iz živog blata Crne Gore i Haga. Kosovu moramo prići racionalno i videti na koji način ono može biti iskorišćeno kako bi se naši unutrašnji nesporazumi i slabosti trajno prevazišli i omogućili nam da u perspektivi živimo kvalitetnijim životom nego što je to bio slučaj sa našom generacijom tokom Miloševićeve epohe i sa mnogim generacijama pre Miloševića. Činjenica je da problem Kosova nije proizveo Milošević, ali ga je on svojim pogrešnim odnosom samo produbio i na kraju doveo Srbiju do poslednje faze u kojoj je samo potrebno onako računovodstveno konstatovati da je vek pogrešnog političkog odnosa prema Kosovu Srbija na kraju platila gubitkom prava da upravlja tom teritorijom.

  Šta mislite o virtuelnom suverenitetu nad Kosovom na kome insistira zvanična politika Srbije?
- Svi akteri rešavanja kosovskog problema u Srbiji danas vode politiku koja je opis postojećeg stanje. Fraza "više od autonomije, manje od nezavisnosti" je zapravo ono što nam se dešava danas i to je nešto na šta više niko ne želi da pristane. A, s druge strane, to je definisano kao idealan cilj naših političkih elita upravo zbog toga što je taj status kvo izgovor za izbegavanje definisanja odgovornosti . I t o ne samo one personalne, upiranjem prstom u onoga ko je Kosovo izgubio, nego i one opšte, društvene, koja je uslov odbacivanja mnogih zabluda. Pojam suvereniteta je danas frapantno transformisan. Kada Koštunica i Tadić govore o suverenitetu, oni govore sa pozicija Garašaninovog "Načertanija". Kada govore o zaštiti srpskih nacionalnih interesa, oni govore o zaštiti teritorije, a ne o zaštiti ljudi. Zbog takve pogrešne politike plaćali smo račune i u Hrvatskoj, i u Bosni.

  Ali, moramo priznati da neće biti lako onome ko mora sa srpske strane da potpiše nezavisnost Kosova?
- Pitanje preuzimanja odgovornosti u ovom trenutku je fundamentalno, jer je manje - više, svim akterima rešavanja kosovskog problema danas jasno, ne samo na osnovu lične intuicije, već i na osnovu realnih planova koji postoje, da će se postojeći status tokom 2006. dalje transformisati u pravcu stvaranja realno nezavisne kosovske države koja će onda biti dužna da ponudi odgovore na ona pitanja o kojima danas naše elite čak i ne žele da razgovaraju, trošeći tako vreme da ta pitanja budu rešena korektnije i kvalitetnije. Tu konkretno mislim na našu naknadnu pamet. Apsolutno sam siguran da bi 78. dana bombardovanja, svi prihvatili sporazum iz Rambujea. Siguran sam da bi danas kad pričamo o Evropi kao cilju na koji ćemo stići 2020, svi prihvatili predloge predstavnika EU Van den Bruka, De Mikelisa i Karingtona iz 1991. za mirno rešenje krize na prostorima bivše Jugoslavije.
Potpuno je jasno da je od 1999. godine, Kosovo realno nezavisno u odnosu na Srbiju i da Srbija efikasno može da utiče na kosovska dešavanja samo kroz sporazume sa međunarodnom zajednicom.

  A, šta da radimo ako se proglasi "okupacija", ako zazvone crkvena zvona i počne naricanje kombinovano s novim zakletvama i parolama o "osvećenom Kosovu"?
- Tačno je da se u Srbiji stvara atmosfera koja praktično treba da održi u životu jednu potpuno poraženu politiku i posluži kao opravdanje za naše oficijelne političare i institucije u situaciji kada oni formalizovanje statusa Kosova kao nezavisne države, istovremeno doživljavaju i opisuju kao slom Srbije. To, istina, jeste dramatičan poraz, ali samo jednog dela Srbije. Onog prošlosti. Ali, to je i šansa za stvaranje građanske Srbije koja će odbaciti balaste epoha i omogućiti nam da kroz partnerstvo sa svetom, Albancima, Crnom Gorom, Hrvatima i Bošnjacima, napravimo konačni iskorak iz nedovršene nacionalne zajednice koja samu sebe uništava 200 godina . Lažna patetika i frizirani patriotizam opterećuju našu politiku, ali efekti toga prestaju sa prekidom emitovanja tog programa. Recimo, onog na nacionalnoj televiziji.

  Vi ipak, kako sada stvari stoje, nećete potpisati ništa, pa odatle i malo lagodnija pozicija za davanje saveta?
- Mi smo spremni da preuzmemo odgovornost.

  Vaša priča o nezavisnom Kosovu koje počiva na Planu "2K" (konstitutivnost i konsenzualnost), za nekoga može biti izdajnička, ali za nekoga i utopijska jer, ruku na srce, sa albanske strane nemamo baš šampione demokratije?
- Ne treba idealizovati albansku političku scenu, ali u fokusu naše politike mora biti Srbija. Sve dok smo mi musavi od baruta Miloševićevih ratova, i flekavi od krvi njihovih ratnih zločinaca, albanska politička zajednica će biti mnogo bliža svetu koji presudno utiče na našu budućnost. Albanska strana će sama morati da ponudi odgovor na sve pobleme koje bude stvarala svojom nesposobnošću, kao što se to danas očekuje od Srbije.

  Da je Đinđić živ, da li bi se složio sa vašim programom za Kosovo?
- Sasvim sigurno da bi Đinđić operisao Srbiju bez anestezije kao što to radimo i mi. Ja ne želim da budem taj koji će tu težinu naših stavova ulepšavati oslanjanjem na politiku Zorana Đinđića. Ali, ako je nešto bila osnovna referenca vizije tog čoveka, onda je to bila briga o životu.

  Smatrate li da su teze da je Đinđić "ubijen zbog Kosova" pokušaj relativizacije pravih razloga njegovog ubistva?
- Naravno. Pošto je politika prošlosti deficitarna sa potencijalom, sem ako on nije u smrti i razaranju, ona stalno, kao "elijen", pokušava da pronađe novi prostor u kome bi onda sebe predstavila drugačijom, pa se onda i Zoran Đinđić, istina nakon ubistva, opisuje kao čovek koji je doživeo neko "nacionalno prosvetljenje", pri čemu to rade isti oni ljudi koji su ga 1. marta, dan pre ubistva, optuživali da je izdajnik kada insistira na brzom i efikasnom rešavanju kosovskog problema.

Pregovori u Beču su politička farsa

- Mi ne znamo kako idu pegovori u Beču. Koštunica i Tadić kao kopredsednici timova moraju da prestanu da obmanjuju našu javnost i da joj u potpunosti saopšte istinu o svakom svom kontaktu sa predstavnicima kosovskih Albanaca ili međunarodne zajednice. Zašto su svi stenogrami sa bečkih pregovora proglašeni za tajnu? Zašto nam se uskraćuje pravo da mi vidimo da su ti pregovori faktički politička farsa koja počinje tako što albanska ili srpska strana izdeklamuje svoje stavove, a međunarodni pegovarač kaže, pošto su se obe strane izjasnile, da prelazimo na drugu tačku. Dramatično će se ubrzati proces i to je najavljeno kroz nove inicijative Ahtisarija. U drugom polugodištu 2006, međunarodna zajednica će staviti pred Beograd i Prištinu dokument u kom ona vidi garanciju kvalitetne perspektive Kosova, umesto današnje frustrirajuće situacije. To će biti formula "uzmi ili ostavi", pri čemu albanska strana neće imati razloga da tako nešto odbaci, dok naši političari imaju puno ličnih interesa da se od tog rešenja distanciraju jer bi njegovo prihvatanje bilo uvod u redefiniciju Srbije, što je preduslov za stvaranje moderne Srbije u kojoj oni nemaju šta da traže jer je njihova vizija Srbije, vizija 19. veka. Ovo je zemlja koja se od Petog oktobra toliko puta potrudila da pošalje poruku da Milošević nije njen najlošiji pojedinac. Zbog toga ja osuđujem i Koštunicu i Tadića. Pri čemu, mnogo više Tadića jer je on izabran za predsednika Srbije kao izraz naše nade i želje da dobijemo kvalitativnu ravnotežu naspram Srbije prošlosti koju oličava Koštunica kao Miloševićev naslednik i Tomislav Nikolić kao Koštuničin Šešelj.