Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kosovo i Metohija

   

 

Mario Brudar

Kosovo i Metohija između htenja, realnosti i želja

„Cela priča biće gotova do kraja ove godine ”

Vuk Drašković, 13. januara 2006.

Šest i po godina po dolasku Ujedinjenih nacija na Kosovo i Metohiju, Savet bezbednosti UN je 24. oktobra 2005. godine odlučio da otpočne proces pregovora o budućem statusu teritorije čiju je celovitost prostorno i pravno prvi put odredila Komunistička partija Jugoslavije kad je došla na vlast posle Drugog svetskog rata. Od Autonomne kosovsko-metohijske oblasti (1945 – 1963), Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija (1963 – 1968), Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo (1968–1990) u komunističkoj Jugoslaviji, preko Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija pod Miloševićem (1990 – 1999) do protektorata UN (1999), Kosovo i Metohija je najbliže statusu federalne republike bilo od 1974. do ustavnih amandmana 1989. godine, a najmanju autonomiju, uostalom neostvarenu u praksi, imalo je u miloševićevskoj Srbiji. Položaj Srba na Kosovu i Metohiji postepeno se pogoršavao od 1945. do 1990, poboljšao se od 1990. do 1999, da bi s dolaskom Ujedinjenih nacija dve trećine Srba napustilo Kosovo, što se nije dogodilo ni za vreme Drugog svetskog rata pod italijansko-nemačkom okupacijom i „velikom Albanijom”. Kod Albanaca je bilo obrnuto: položaj im se u komunističkoj Jugoslaviji postepeno poboljšavao, sve do perioda 1990 – 1999, kada se pogoršao, da bi vrhunac pogoršanja doživeo tokom prvih šest meseci 1999, kada je Kosovo napustila otprilike polovina albanskog stanovništva. U drugoj polovini iste godine nastaje potpun obrt: Albanci se uz pomoć NATO vraćaju na Kosovo i ostvaruju poluvekovni san oslobađajući se srpske vlasti, ali (neočekivano?) i od dve trećine kosovskometohijskih Srba.

Narednih šest godina (1999 – 2005), uz podršku administracije Ujedinjenih nacija (UNMIK) i uz simboličan povratak Srba i drugih nealbanaca, te pogrom nad Srbima u martu 2004. godine kao nedvosmislen znak „spremnosti” da prihvate život s preostalim Srbima, Albanci koriste da grade institucije buduće kosovske države, spremajući se za novu, prema njihovim očekivanjima, završnu etapu u rešavanju kosovske krize, koja će početi pregovorima o budućem statusu Kosova i Metohije i okončati se međunarodnim priznavanjem nezavisnosti Kosova.

Albanska htenja

U pregovarački proces koji bi trebalo bi da se okonča do kraja 2006. godine kosovski Albanci ulaze s jedinstvenim stavom. Premijer Bajram Kosumi sažeo ga je na sledeći način: „Stav kosovske vlade i velike većine stanovnika Kosova jeste da konačan status treba da bude nezavisna država u granicama Kosova koje trenutno postoje, bez podele i bez kantonizacije .” Skupština Kosova usvojila je novembra 2005. rezoluciju koja predviđa nezavisnu i suverenu državu Kosovo u sadašnjim granicama i s pravima manjinskih zajednica u punoj saglasnosti s međunarodnim standardima. Nedžat Daci, predsednik kosovske skupštine, a posle Rugovine smrti i privremeni predsednik Kosova, upozorio je da „Albanci ni živi ni mrtvi ne mogu prihvatiti ništa drugo sem nezavisnosti Kosova”. Oni smatraju da je kompromis s njihove strane učinjen time što su odustali od ujedinjenja s Albanijom. Status miljenika SAD i Evropske unije, kao i blagonaklonost svih dosadašnjih šefova UNMIK-a, posebno aktuelnog Jesen-Petersena, koji se, praktično otvoreno, ponaša kao zastupnik albanske strane, a ne kao nepristrasni predstavnik UN, ohrabrili su kosovske Albance u uverenju da je nezavisnost Kosova neminovna i brza. U prilog ovome moglo bi da ide i imenovanje Martija Ahtisarija za glavnog pregovarača UN o statusu Kosova i Metohije. Ahtisari je član Međunarodne krizne grupe, uticajne internacionalne organizacije koja se zalaže za uslovnu nezavisnost Kosova. Za svaki slučaj, kao pritisak na međunarodnu zajednicu i dokaz da kosovski Albanci misle ozbiljno, na Kosovu su se početkom oktobra 2005. pojavile albanske paramilitarne grupe sa zahtevom da stranci što pre napuste Kosovo i da jednostrano bude proglašena nezavisnost. Očekivanje albanske političke elite jeste da nezavisnost dobiju do juna ove godine. Zbog toga su u septembru prošle godine, pod plaštom zvaničnih privremenih institucija Kosova, i požurili da formiraju jednonacionalni pregovarački tim sastavljen od albanskih političkih lidera na vlasti i iz opozicije: I. Rugove i N. Dacija iz Demokratskog saveza Kosova, B. Kosumija iz Alijanse za budućnost Kosova, H. Tačija iz Demokratske partije Kosova i V. Suroija iz stranke Ora.

Iako očekivana, smrt predsednika Kosova Ibrahima Rugove krajem januara ove godine odložila je za februar početak pregovora o decentralizaciji, prvobitno zakazan za 25. januar. Izbor novog predsednika Kosova može biti pokazatelj zrelosti i jedinstva albanskih političara, što će međunarodna zajednica, tj. SAD i vodeće zemlje Evropske unije imati u vidu kad budu odlučivale o statusu Kosova. Ako novi predsednik Kosova bude izabran bez većih problema i potresa na kosovskoj političkoj sceni i ako bude po volji velikih sila (a više je takvih kandidata), to će za kosovske Albance biti dodatni vetar u leđa na putu ka (uslovnoj) nezavisnosti. Ukoliko ne bude tako, pa se dogode i napadi na Srbe, međunarodna zajednica imaće dodatnu glavobolju.

Međunarodna realnost

Osnove stava međunarodne zajednice poznate su odranije: nema vraćanja na stanje od pre 1999. godine, nema podele Kosova i Metohije i nema ujedinjenja dela ili celog Kosova s drugim državama. Neodrživ je i status kvo (zbog toga pregovori i počinju), ali o tome gde će se stići na kraju pregovora zvaničnih stavova nema. Državni podsekretar SAD Nikolas Berns kaže da „ne znamo kuda vodi taj proces, ali on mora voditi nečemu boljem od statusa kvo”. Predsedavajuća delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu Doris Pak takođe je za uslovnu nezavisnost Kosova i tvrdi da „Evropska unija to ne sme da kaže zato što počinju pregovori.” (1) Ruski zvaničnici smatraju da bi se nezavisnost Kosov a pogubno odrazila na stabilnost Balkana, kao i da je odluka o statusu moguća samo uz saglasnost Beograda. I Kinezi su sličnog mišljenja .

Nije teško zaključiti da su SAD i Evropska unija, okvirno, za davanje uslovne nezavisnosti Kosovu i Metohiji. Iako se još ne zna šta se konkretnije pod tim podrazumeva, izvesno je da, po ovoj ideji, Srbija ne bi trebalo da u budućnosti ima ikakvih državnih ingerencija nad Kosovom, te da bi Srbi koji će živeti na Kosovu trebalo da imaju nekakvu (za sada neutvrđenu) vrstu samouprave, dok bi nekoliko manastira SPC imalo eksteritorijalni status pod međunarodnom zaštitom. (2) Koliko će Rusija hteti da ostane pri navedenim stavovima o Kosovu i Metohiji, zaista je neizvesno, naročito ako imamo u vidu to da se do sada u slučaju Kosova nije pokazala kao pouzdan srpski zaštitnik i saveznik.

Srpske želje

Srbija kao pregovaračka strana nalazi se, realno, u najnepovoljnijem položaju. Radi se, uostalom, o njenoj pokrajini od 1945. do 1999. godine, na kojoj većinsko albansko stanovništvo već šest i po godina pravi svoju državu uz blagonaklonost međunarodne zajednice predvođene SAD i Evropskom Unijom. Srbija danas jeste demokratska zemlja više nego ikad u svojoj istoriji, ali posledice propuštenih prilika Kraljevine Jugoslavije i Miloševićeve Srbije da kosovsko pitanje reše u svoju korist toliko su negativne da je, kako stvari za sada stoje, vraćanje Kosova i Metohije kao celine, makar i formalno, pod srpsku upravu – nemoguća misija. Upozoravajuće, uostalom, zvuče reči predsednika Srbije Borisa Tadića da je „prostor za odbranu naših interesa sužen, jer smo nasledili teške posledice vlasti Slobodana Miloševića i Srpske radikalne stranke”. Tadićev savetnik, član pregovaračkog tima i istoričar Dušan Bataković, jedan od najupućenijih ljudi u Srbiji u kosovski problem, bio je još eksplicitniji kada je izjavio da je situacija u kojoj se nalazimo veoma nepovoljna i da je pomeranje u našu korist za sada nerealno. Srbija, prema Batakoviću, „mora biti spremna i na teške ustupke ako je to u njenom dugoročnom državnom i nacionalnom interesu”, kao i da za „tu vrstu teških odluka koje će neminovno uslediti” javnost u Srbiji nije pripremljena.

Srpska pregovaračka platforma počiva na uopštenom stavu „manje od nezavisnosti, više od autonomije”. Prva osoba koja je konkretnije progovorila šta se pod tim podrazumeva bila je Sanda Rašković-Ivić, predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i potpredsednica DSS: zakonodavna, izvršna i sudska vlast za Kosovo, bez nezavisnosti, mesta u UN, zajednička spoljna politika, vojska, granice, carine, fiskalna i makroekonomska politika i valuta. Ono pak što bi Albanci imali na pokrajinskom nivou, Srbi i drugi nealbanci imali bi na lokalnom nivou, uz mogućnost horizontalnog povezivanja srpskih opština. Napomenula je hrabro Sanda Rašković-Ivić i da „ćemo biti suočeni sa činjenicom da imamo 30 odsto Albanaca u parlamentu zajedničke države, ali mislim da smo spremni da se s tim suočimo”. Srpska pregovaračka strana (DSS, DS i SPO) predstavila je pregovarački tim krajem novembra, a pregovaračka platforma usvojena je, posle dužeg usaglašavanja, 5. januara ove godine. Zasniva se „na suverenitetu i teritorijalnom integritetu naše zemlje, suštinskoj autonomiji za Kosovo i Metohiju unutar Srbije, formiranju srpskog entiteta na Kosmetu u proces u sveobuhvatne decentralizacije, zaštiti pravoslavnih crkava, manastira i čitave kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, kao i zaštiti javne i privatne imovine u pokrajini”.

Glavni pregovarački adut Vladinog dela srpskog tima jeste pozivanje na pravo. Predsednica Koordinacionog centra Sanda Rašković-Ivić izjavila je da „Srbi na pregovore odlaze oslanjajući se na međunarodno pravo” , kao i da je pitanje statusa Kosova „u potpunosti pravno , a nimalo političko pitanje”. I savetnik premijera Koštunice i član pregovaračkog tima Aleksandar Simić smatra da je „status Kosova prvenstveno pravno pitanje”. Ukoliko, međutim, glavni srpski pregovarački argument bude pozivanje na pravo, izgledi za uspeh srpske strane neće biti sjajni. To je dobro uočio predsednik Srbije Boris Tadić, uz Vojislava Koštunicu, kopredsednik srpskog pregovaračkog tima. Njegovo mišljenje je da će Srbi biti „slabi u pregovorima” ako se oslone samo na međunarodno pravo. Zato najjačim državama, smatra Tadić , treba neprekidno objašnjavati da je njihov interes stabilna Srbija sa „osam ili više miliona Srba” na Balkanu. Dakle, ekonomsko-političko-bezbednosni argument zasnovan na interesu velikih sila.

Posledice

Uporno insistiranje na suverenitetu, teritorijalnom integritetu i međunarodnom subjektivitetu Srbije, to jest protivljenje svakom obliku nezavisnosti Kosova kao celine imalo bi smisla samo kao stav koji će, uz albansko beskompromisno ustrajavanje na nezavisnom Kosovu, s druge strane, dovesti do ćorsokaka u pregovorima i uputiti međunarodnu zajednicu na jedino, dugoročno gledano, racionalno rešenje – podelu Kosova i Metohije.

Srpskoj strani bi, u krajnjem slučaju, odgovaralo i nezavisno federalizovano Kosovo s albanskom i srpskom federalnom jedinicom, koje bi imale mogućnost specijalnih odnosa s Albanijom odnosno sa Srbijom. Podeljeno ili federalizovano Kosovo (i Metohija), s jasnom perspektivom ulaska svih balkanskih zemalja u Evropsku uniju, rešilo bi na duge staze kosovsko i balkansko pitanje na prihvatljiv način za sve tamošnje države i narode i međunarodnu zajednicu. Kosovski Albanci dobili bi, konačno, državu, a i Srbi i Srbija imali bi svoj deo „svete kosovske zemlje”.

Uslovna nezavisnost, a potom i nezavisnost Kosova (sa sve međunarodnom kontrolom poštovanja ljudskih i manjinskih prava), na kome bi Srbi imali (samo) lokalnu samoupravu, za nekoliko decenija oterala bi preostalo srpsko stanovništvo iz Pokrajine i, nije nemoguće, na duži period destabilizovalo Srbiju. (3) Međunarodna zajednica ne bi trebalo da smetne s uma da na Kosovu žive narodi koji su tek počeli da prihvataju demokratske tekovine Zapada. Da su na Kosovu, na primer, većinski narod Francuzi, Italijani ili Grci, kosovski Srbi i Srbija ne bi se mnogo bunili da Kosovo postane nezavisno. Međutim, ni po istorijskom ni po realno-aktuelnom stanovištu, Srbima ne može biti primamljiv civilizacijski pomak da na Kosovu budu manjina spram Albanaca. Ni Albanci u ovom trenutku svoju budućnost ne vide u bilo kakvoj (konfederalnoj, federalnoj, asimetričnoj) političkoj zajednici sa Srbima, mada bi dugoročno, ako se nastave sadašnji demografski trendovi kod Albanaca i Srba, Albanci imali priliku da se u bilo kom obliku političke zajednice sa Srbijom najpre etnički, a potom i političko-teritorijalno prošire prema istoku i severoistoku na račun Srbije. Njima bi, zapravo, strateški odgovaralo da budu u okviru Srbije ili zajedničke države sa Srbijom, a da imaju veliku unutrašnju autonomiju. Mogli bi da pokupuju srpska imanja i nasele susedne opštine (Kuršumliju, Prokuplje, Medveđu, preostali deo Bujanovca, uz već njihovo, po etničkom sastavu, Preševo), da dodatno zakomplikuju ionako složenu političku scenu Srbije i sačekaju za nekoliko decenija novo mešanje karata i izdejstvuju (uslovnu) nezavisnost sa uvećanom teritorijom. Ali izgleda da su izgubili strpljenje, pa im nije stalo do dugoročnog interesa, verovatno računajući da vreme ionako radi za njih.

Pregovori o statusu Kosova i Metohije su na početku i iskušenja za sve tri pregovaračke strane tek predstoje. (4) Ako se međunarodna zajednica (SAD i EU) na kraju opredeli da kao rešenje nametne uslovnu nezavisnost Kosova i Metohije, bez stvaranja posebnog srpskog entiteta, što je, po svemu sudeći, njeno sadašnje polazište, Albanci će s pravom smatrati da su pobedili, bez obzira na trenutno verbalno i ostalo nezadovoljstvo koje će izraziti. Srbi će, hteli ne hteli, morati da prihvate (još jedan) poraz i pomire se vremenom s tim, i da budu spremni i čekaju neku novu priliku kada im se i ako im se bude ukazala. Ne treba, međutim, smetnuti s uma procenu odlično upućenog direktora Balkanske inicijative Instituta za mir u Vašingtonu Danijela Servera, pristalice nezavisnog Kosova , da „postoje modeli koji će biti izvodljivi” i da će biti „ složeniji nego što mislimo”.

Kakvo se god rešenje za status Kosova i Metohije našlo, i ma kakva solucija bila prihvaćena ili nametnuta, izvesno je da na Kosovu još dugo neće biti „vladavine prava, gde će svi stanovnici, bez obzira na to kojoj etničkoj grupi pripadali, živeti u miru, gde će bez ikakve diskriminacije biti poštovana njihova građanska i ljudska prava, i gde će svako za sebe i svoju porodicu moći da gradi sigurnu i prosperitetnu budućnost”. A tako je cilj pregovora odredio nemački diplomata Mihael Šefer iz Kontakt grupe velikih sila za Kosovo. Ostanak Srba na Kosovu i Metohiji (sem možda u većinski srpskom severnom delu Pokrajine) zavisiće od visine autonomije koju budu imali.

1. predsednik Slovenije Janez Drnovšek izašao je sa svojim planom za Kosovo, koji predviđa punu nezavisnost za pet godina, uz određene uslove.

2. Najliberalniji među političarima kosovskih Albanaca Veton Suroi (?R?) priznaje da „niko ne zna šta je uslovna nezavisnost. Ono što je bitno jeste napraviti distinkciju tih dveju reči. Jedna je nezavisnost, a to je činjenica da Kosovo postaje međunarodni subjekt. Druga je da postoji niz uslova koje Kosovo mora ispuniti u tom međunarodnom okruženju. I treća je ... da će i nakon nezavisnosti biti međunarodnog prisustva na Kosovu, koje bi neke od tih uslova moralo nadgledati i u partnerstvu razrešavati”.

3. nekadašnji savetnik Vuka Draškovića i sadašnji ambasador u Parizu Predrag Simić, koji je prisustvovao pregovorima u Rambujeu (1999), smatra da će „Beograd morati da dokaže da uslovna nezavisnost Kosova i Metohije nije deo rešenja, nego mogući uzrok nove spirale nacionalnih aspiracija u regionu”.

4. stav ambasadora Austrije (koja predsedava Evropskoj uniji u prvoj polovini 2006. godine) u Beogradu jeste da će „pregovori biti ekstremno teški”.

 

 

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM