Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kosovo i Metohija

   

 

Mario Brudar

Kosovski saldo i perspektive 2006.

 

Srbi i Albanci u novijoj istoriji nisu našli uspešan način zajedničkog i miroljubivog života na Kosovu i Metohiji. I jedni i drugi hteli su dominaciju na ovom prostoru. Trpeli su se međusobno samo onoliko koliko su morali, nastojeći periodično, kako su im se istorijske prilike pružale, da jedni druge istisnu sa Kosova i Metohije. U 20. veku Srbi su dva puta imali priliku da kosovsko pitanje reše u svoju korist: između dva svetska rata u Kraljevini Jugoslaviji i na početku vladavine Slobodana Miloševića, krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina. Priliku, da smanje broj Albanaca na prihvatljivu meru, nisu iskoristili. Albanci su, sa druge strane, proces istiskivanja i etničkog čišćenja Srba, u sklopu politike stvaranja albanskog Kosova, počeli posle Berlinskog kongresa (1878), nastavili tokom Drugog svetskog rata (1941-1945) i u Titovoj komunističkoj Jugoslaviji (1966-1989), da bi taj proces kulminirao posle stavljanja Kosova i Metohije pod protektorat UN (jun 1999.), kada je sa Kosova , za nekoliko nedelja , proterano dve trećine srpskog stanovništa. Na početku 21. veka nikada manje Srba nije živelo na Kosovu i Metohiji u novijoj istoriji, a Albanci nikada nisu bili bliži albanskom Kosovu bez ikakvog srpskog uticaja. Ostanak Srba ili njihovo konačno napuštanje nekadašnje Stare Srbije, zavisiće u najvećoj meri od rešavanja budućeg (konačnog?) statusa Kosova koje je zvanično počelo 24. oktobra 2005. godine odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i imenovanjem, 11. novembra, finskog političara i diplomate Martija Ahtisarija za glavnog pregovarača.

            To je, svakako, najvažniji događaj u vezi sa Kosovom i Metohijom u 2005. godini, ali i u poslednjih šest i po godina, koliko je Kosovo protektorat Ujedinjenih nacija. Odobrenju početka pregovora prethodio je izveštaj o ispunjenosti osam standarda na Kosovu koje su UN odredile kao uslov za donošenje odluke. Norveški diplomata Kai Ejde koga je generalni sekretar UN Kofi Anan odredio za izvestioca, napisao je obuhvatan i iscrpan pregled situacije na Kosovu i zaključio „da je došlo vreme da se započne taj proces”, s tim da „ulaženje u proces budućeg statusa ne znači ulazak u poslednju fazu, već u sledeću fazu međunarodnog prisustva”.

            Albanska strana je odluku UN o početku pregovora o statusu Kosova dočekala sa oduševljenjem i kao siguran znak da je nezavisnost blizu - već u 2006. godini. Srpska strana prihvatila je odluku UN kao neminovnost na koju nije mogla uticati, a ostala im je kao uteha Ejdeova ocena da je učinak implementacije standarda „dosad nejednak” , kao i ohrabrenje da je neophodan širi proces decentralizacije. To, konkretnije, znači da bi mogle „da se razmotre povećane kompetencije u oblastima kao što su policija, sudstvo, obrazovanje, kultura, mediji i ekonomija. To bi moglo da obezbedi i horizontalne veze između opština gde su kosovski Srbi većina” – preporučio je Ejde u svom izveštaju.

            Pripremajući se za odluku o početku pregovora, kosovski Albanci su u septembru formirali pregovarački tim sastavljen od lidera najjačih političkih stranaka na čelu sa predsednikom Kosova Ibrahimom Rugovom. Njihov stav je   jedinstveno izražen (iako je bilo i ostalo neslaganja u vezi sa načinom delovanja) u Rezoluciji Skupštine Kosova koja predviđa nezavisnu i suverenu državu Kosovo u sadašnjim granicama i sa pravima manjinskih zajednica u punoj saglasnosti sa međunarodnim standardima. Srpska strana predstavila je pregovarački tim dva meseca kasnije, krajem novembra, a pregovaračka platforma usvojena je, posle dužeg usaglašavanja, 5. januara ove godine. Zasniva se „na suverenitetu i teritorijalnom integritetu naše zemlje, suštinskoj autonomiji za Kosovo i Metohiju unutar Srbije, formiranju srpskog entiteta na Kosmetu kroz proces sveobuhvatne decentralizacije, zaštiti pravoslavnih crkava, manastira i čitave kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, kao i zaštiti javne i privatne imovine u pokrajini”. Međunarodna zajednica, na trećoj strani, polazi od toga da na Kosovu i Metohiji nema vraćanja na stanje od pre 1999. godine, da nema podele Kosova i Metohije i da nema ujedinjenja dela ili celog Kosova sa drugim državama. SAD i EU sklone su davanju Kosovu uslovne nezavisnosti, bez konkretnijeg određenja šta to znači, dok je Rusija za on o rešenje koje bi bilo prihvatljivo i za Beograd.   

            Kosovski Albanci imaju, objektivno, najbolju pregovaračku poziciju. Njihov a političk a elit a, a i veći deo kosovskih Albanaca, svesn i su da Kosovo još nije zrelo za samostalnu državu, iako to neće da priznaju. Odgovara im, u suštini, i uslovno nezavisno Kosovo, odnosno svako rešenje koje će značiti dalje prenošenje vlasti na kosovske institucije. Odgovaralo bi im, dugoročno, i da formalno ostanu u okviru Srbije još neko vreme. Mogli bi lako da se prošire na sve ređe naseljena srpska područja istočno od Kosova (Kuršumlija, Prokuplje, Medveđa, Bujanovac), da igraju veoma važnu ulogu u političkom životu Srbije i budu u prilici da odlučuju o formiranju srpskih vlada. Želja za prekidanjem sv ih veza sa Srbijom, sem trgovačkih koje su nužne, toliko je, međutim, postala jaka, da ovu varijantu ne žele ni da razmatraju.  

Srpska strana je u mnogo težem položaju. Najviše bi joj odgovarala podela Kosova i Metohije, ali stvari se, za sada, ne odvijaju u tom pravcu. Uslovna nezavisnost - ukoliko bi ona značila definitivno kidanje, čak i formalnih veza Srbije sa Kosovom, bez obzira na povećani stepen samouprave kosovskih Srba - sadašnja vladajuća garnitura teško da bi mogla da prihvati, zbog procene da bi ukoliko to učini, ponela žig onih koji su izgubili „svetu srpsku zemlju”. Otuda i insistiranje na suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije, makar oni na Kosovu i Metohiji bili samo formalni.

            Glavni pregovarački adut Vladinog dela srpskog tima jeste pozivanje na pravo. Predsednica Koordinacionog centra Sanda Rašković-Ivić (koja je početkom septembra zamenila na tom mestu Nebojšu Čovića) izjavila je da „Srbi na pregovore odlaze oslanjajući se na međunarodno pravo” kao i da je pitanje statusa Kosova „u potpunosti pravno , a nimalo političko pitanje”. I savetnik premijera Koštunice i član pregovaračkog tima Aleksandar Simić smatra da je „status Kosova prvenstveno pravno pitanje”. Ukoliko, međutim, glavni srpski pregovarački argument bude pozivanje na pravo, izgledi za uspeh srpske strane neće biti sjajni. To je dobro uočio predsednik Srbije Boris Tadić, uz Vojislava Koštunicu, kopredsednik srpskog pregovaračkog tima. Njegovo mišljenje je da će Srbi biti „slabi u pregovorima” ako se oslone samo na međunarodno pravo. Treba zato, prema njemu, neprekidno objašnjavati ključnim državama da je njihov interes stabilna Srbija sa „osam ili više miliona Srba” na Balkanu. Dakle, ekonomsko-političko-bezbednosni argument zasnovan na interesu velikih sila. Otežavajuća okolnost je, međutim, ukoliko do sada na tom planu ništa nije učinjeno. Sa stanovišta srpskog nacionalnog interesa bilo bi najbolje ukoliko bi pregovori zapali ili bili dovedeni u takav ćorsokak da podela Kosova postane jedini realni izlaz.

            Da li kosovski Albanci, osim političke naklonosti velikih sila Zapada i razrađenog sistema lobiranja, imaju još neki adut - nepoznanica je. Ne ide im u prilog teška bolest najuglednijeg kosovskog Albanca i vođe pregovaračkog tima Ibrahima Rugove, čiji bi odlazak mogao da unese konfuziju i dovede do borbe za političko nasleđe između albanskih političara na Kosovu. Ima naznaka da bi u takvom sledu događaja Amerikanci zaigrali na sadašnjeg predsednika Skupštine Nedžata Dacija kao Rugovinog naslednika, uz približavanje (govori se i o fuziji) Haradinajeve Alijanse za budućnost Kosova i Demokratskog saveza Kosova. Spominje se i političko aktiviranje na Kosovu Bedžeta Pacolija, najbogatijeg Albanca na svetu koji na Kosovu ima dnevni list Lajm (Ljajm - Vest). To su, za sada, ipak samo spekulacije. Iako je vrlo nezahvalno biti politički prognozer kada je Kosovo u pitanju, sa dozom sigurnosti može se predvideti da će Albanci prihvatiti uslovnu nezavisnost kao prelazno srednj e ročno rešenje za status Kosova.  

            Pred međunarodnom zajednicom je težak zadatak da pomiri nepomirljive stavove Srba i kosovskih Albanaca. A li, ne treba smetnuti sa uma, da ona, tj. vodeće zemlje sveta na raspolaganju imaju i silu kao argument. Izvesno je da će 2006. godina dovesti do promene stanja i dosadašnjeg statusa Kosova i Metohije. Kako sada stvari izgledaju, iz početka 2006. godine, to bi mogla da bude neka vrsta uslovne nezavisnosti sa određenim stepenom lokalne samouprave za Srbe, ali, u svakom slučaju, sa još više vlasti u rukama kosovskih institucija, mada ne i manje međunarodne kontrole. Kao najveća nepoznanica ostaje, da li će i šta u tom slučaju biti ponuđeno Srbiji kao kompenzacija. Ostanak Srba na Kosovu, pri tom, mogao bi da zavisi, upravo, od veličine stepena samouprave koji im bude ponuđen.

(12.01.2006.)

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM