Komentari

Home

Komentari

Kulturna politika

Ekonomska politika

KOMENTARI

Savremeni svet

Aleksandar Brkić

PUZEĆI GLOBALNI HOLOKAUST

Aritmetika

Kada je ne tako davno gospodin Nenad Prokić izjavio da će “Srbija biti moderna država, pa makar i bez Srba”, ispunjen taštom užurbanošću u stvaranju nove Srbije, možda i nije bio svestan koliko je bio u pravu. Prema priznanju NATO (1) pakta, širom Kosova raspršeno je devet tona osiromašenog uranijuma, plus tri tone u Republici Srpskoj i još neutvrđena količina kao posledica opcionog korišćenja penetratora od uranijuma u krstarećim raketama koje su padale po svim većim gradovima u Srbiji. Postojećim ciframa treba dodati izjavu ruskih eksperata da je zapravo bačeno 90 tona. Imajući u vidu kalkulaciju koju je izveo japanski profesor dr Katsuma Jagasaki (2) (320 tona ove municije upotrebljene u prvom zalivskom ratu oslobodilo je radijaciju jednaku onoj koju bi izazvalo 14.000 atomskih bombi iz Hirošime), dolazimo do računice da je u Srbiji oslobođena radijacija ekvivalentna sa 569 atomskih bombi iz Hirošime u boljem slučaju, ili 3.937 u gorem.

Ukoliko se nadate da je reč o nižoj cifri a da je Kosovo dovoljno daleko od vaše evropske perspektive, tada je vreme da se suočite sa istinom o omnicidu. Radijacija iz Iraka (gde je, uzgred rečeno, u drugom zalivskom ratu bačeno dodatnih 2.000 tona, plus 1.000 u Avganistanu) do Londona stigne za nepunih 7–9 dana (3), tako da je stvarna količina uranijuma upotrebljenog na Kosovu zapravo irelevantna. Radioaktivna kontaminacija, koja se polako proširila po čitavoj Evropi (4), pružila je sasvim novu perspektivu „inicijativi za evropsku budućnost Srbije” i učinila da „proces ubrzanog pridruživanja” postane gotova stvar, a „Evropa bez granica” naša svakodnevnica. Da ovo nije samo evropski već i globalni fenomen, svedoči i činjenica o povećanoj radioaktivnosti u Nju Delhiju kao posledici bombardovanja Avganistana.

Kako biste stekli makar približnu sliku katastrofe, najbolje je da umesto navedenih tona pogledamo šta može da učini samo jedna čestica. Prilikom udara u čvrstu prepreku, penetrator od osiromašenog uranijuma sagoreva pretvarajući se u aerosol uranijumovog oksida. Veličina nastalih partikula je oko 0,1 mikrona, a one, zbog male mase i usled kretanja vetra, putuju hiljadama kilometara. Princip „što manje, to opasnije” praktično znači da su zaštitne maske beskorisne i da je jedina zaštita zapravo hermetizovano odelo sa bocama za kiseonik. Pošto je radioaktivnost osiromašenog uranijuma ograničena isključivo na alfa zračenje sa malim radijusom 40 (mikrona), dejstvo počinje da ispoljava tek kada uđe u organizam (5). Ovo nije naročito veliki problem jer čestice relativno brzo prodiru u zemlju, kontaminiraju podzemne vodotokove, ulaze u lanac ishrane ili se unose disanjem.

Ne postoji nijedan poznati metod lečenja ove vrste kontaminacije. Vreme poluraspada iznosi 4,5 milijardi godina, a to znači da je pogođeni ekosistem trajno degradiran, bez mogućnosti oporavka. Po rečima Loren Moret (6): „ Upotreba osiromašenog uranijuma od strane Sjedinjenih Država, koje prkose svim međunarodnim sporazumima, polako će uništiti sve vrste na zemlji, uključujući i ljudsku, pa ipak ova zemlja (SAD) nastavlja sa upotrebom, uz punu svest o destruktivnom potencijalu ovog oružja”. Da ovo nisu puste reči, pokazuje cifra o broju obolelih i umrlih veterana prvog rata u Zalivu. Citirana izjava Artura N. Bernklaua (7) ( Executive director of Veterans for Constitutional Law in New York ) iznosi podatak da je od početka prvog zalivskog rata 1991. pa zaključno sa 2000. godinom umrlo 11.000 veterana, a broj trajno obolelih (Permanent Medical Disability) dostigao 325.000, odnosno 56% od ukupno 580.400 vojnika koji su učestvovali. U nastavku dodaje: „Dugotrajni efekti su pokazali da je osiromašeni uranijum zapravo smrtna presuda” .

A smrt koja dolazi sa osiromašenim uranijumom možda ima mnogo lica, ali su zato sva podjednako mračna. Spisak oboljenja uzrokovanih ovom vrstom kontaminacije kreće se od kancera svih vitalnih organa, leukemije, limfoma, dijabetesa i još pedesetak drugih, do najtragičnije od svih, a to je trajna malformacija ploda. Zapanjuje podatak da je 67% američkih vojnika koji su pre učešća u prvom zalivskom ratu imali normalno potomstvo, posle povratka, dobilo decu sa teškim telesnim i mentalnim oštećenjima (8). Link u fusnoti prikazuje neke od slučajeva stravičnih prizora.

Ovakve posledice nisu nimalo iznenađujuće jer je osiromašeni uranijum pronađen čak i u semenu kontaminiranih vojnika, tako da je i sâm couitus potencijalno smrtonosan za njihove partnerke zbog mogućnosti raka reproduktivnih organa ukoliko se radioaktivne čestice duže zadrže u njima.

Statistike koje se odnose na stanovnike Iraka datiraju još iz Sadamove ere i osim što su retke počivaju uglavnom na entuzijazmu iračkih naučnika jer su okupacione vlasti potrošile sva sredstva na razvoj demokratskih procesa. Da demokratski procesi nisu ničim povezani sa fizičkom egzistencijom ljudi, predstavlja još jedan zaključak koji se nameće a treba ga zapamtiti. Iz statistika koje je prezentovao doktor Džavad al-Ali 2003. godine saznajemo da je 1988. u Basri od kancera umrlo 34 ljudi, da bi 2002. taj broj dostigao 644 osoba. Porast od skoro 2000% za samo 14 godina navodi na zaključak da će prosečnom godišnjom stopom rasta malignih bolesti od 142% u doglednoj budućnost populacija Basre biti desetkovana. Poseban fenomen, smatra on, predstavljaju klasteri tumora od kojih su obolele čitave porodice, više različitih tipova tumora na jednoj osobi, kao i pojava da se tumori karakteristični samo za starije sada javljaju kod veoma mladih osoba (9).

Stručna i širokoj javnosti publikovana statistika o broju obolelih i umrlih u Srbiji od malignih oboljenja nastalih zbog osiromašenog uranijuma ne može da se čuje jer ne postoji. Broj žrtava može tek da se nasluti kroz sporadične novinske članke. „ Prema podacima Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, u narednih 30 godina može se očekivati porast broja obolelih sa malignitetom za 50%”; „U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva kancera, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika”; „U Srbiji rak masovno ubija, a prava epidemija kancera, upozoravaju onkoepidemiolozi, tek nadolazi: za deceniju će broj novih slučajeva karcinoma sa sadašnjih 30.000 narasti na 40.000 godišnje”; „ Eržika Antić, VD direktora Zavoda za zaštitu zdravlja u Vranju, kaže da je i broj novootkrivenih bolesnika od neke vrste kancera ovde u stalnom porastu. Prosek novoregistrovanih slučajeva obolevanja od nekog oblika maligniteta je 397 ljudi godišnje, a iz godine u godinu se duplira! Ukupan broj obolelih od karcinoma u 1998. godini bio je 2.700 ljudi, u ratnoj 1999. bilo ih je već 3.214, u 2000. ovaj broj se popeo na 3.345 obolelih, da bi 2001. godine dostigao cifru od 3.618 obolelih od neke vrste maligniteta.” Na primedbu da navedeni citati nisu dovoljno relevantni možemo samo da zatražimo uvid u one koji to jesu.

Metodologija

Oprobane mudrosti – da odabir metodološkog aparata unapred određuje dobijene rezultate – držala se i komisija Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP) u svom izveštaju, koji je sastavljen pod brižnim okom Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) , u stručnim krugovima poznatih kao isturenog lobija liferanata nuklearne tehnologije (10). U navedenom izveštaju iz 2003. ova komisija obaveštava nas da je rizik upotrebe osiromašenog uranijuma minimalan, ali da postoje razlozi za opreznost. Na nesreću, 500 humki na bratunačkom groblju govori o tome da je situacija mnogo ozbiljnija. Pet stotina uglavnom mladih ljudi izbeglih iz uranijumom kontaminiranih Hadžića umrlo je u Bratuncu ne stigavši da pročita ovaj izveštaj. Za razliku od srebreničkih žrtava, oni nikada nisu dobili status civilnih žrtava rata, a njihova smrt nikada nije smatrana za zločin. Duplo veći procenat smrtnosti Hadžićana u odnosu na lokalno stanovništvo Bratunca (11) najbolje govori o validnosti izveštaja UNEP-a.

Iz samo ovog jednog podatka potpuno je jasno da sa navedenom metodologijom nešto nije bilo u redu. Oni su, naime, ukupnu dozu apsorbovanog zračenja računali na modelu žrtava Hirošime, gde je glavni uzrok smrti od radijacije bilo spoljašnje gama zračenje. Kako kod osiromašenog uranijuma nema gama zračenja, a alfa emisija ne ugrožava organizam ukoliko nije u direktnom kontaktu s njim, lakonski su zaključili da ni opasnost nije velika (12). Njihov stav je očekivano podržao i RAND institut (13), zvanični „think-thank” američke vojske, na čijem se čelu nalazi i Karl Bilt, poznati učesnik nedavnih ratova.

Na ovu “omašku” prvi su javno ukazali učesnici međunarodne konferencije o osiromašenom uranijumu 2003. u Hamburgu, ističući da prava opasnost od osiromašenog uranijuma ne leži u spoljašnjem izlaganju, već u unutrašnjoj ekspoziciji kada ovaj radioaktivni element dospe u organizam. Naučnici su na ovom skupu potkrepili sopstvenu tvrdnju plastičnim poređenjem njihove i UNEP metodologije u utvrđivanju opasnosti od uranijuma, a predviđena opasnost u slučaju ove dve metodologije razlikuje se koliko i gutanje užarenog kamenja od grejanja pored vatre (14). Koja je od ove dve metodologije primerenija, najbolje svedoče izneti podaci o broju obolelih i umrlih.

U čitavu priču oko procene rizika upotrebe osiromašenog uranijuma uključena je Svetska zdravstvena organizacija (WHO) skandalom posle objavljivanja novinskog članka u „Sunday Herald” 2004. godine. U tekstu se pominje izveštaj doktora Kejta Beverstoka, čije je objavljivanje ova svetska organizacija pokušala da spreči, a čiji je viši naučni savetnik za pitanje radijacije i sâm dr Beverstok. U navedenom izveštaju tvrdi se da je dugoročni rizik nisko radioaktivnih elemenata uveliko potcenjen. Takođe, dodaje se i opasnost od toksikološkog efekta osiromašenog uranijuma, koji u kombinaciji sa radiološkim stvara koktel uslova za razvoj maligniteta. Po principu „efekta posmatrača” (the bystander effect), ugrožene su i ćelije koje nisu u radijusu alfa emisije, a nalaze se u blizini ćelija direktno izloženih jonizujućem zračenju. Na pitanje novinara zašto je studija cenzurisana i ko je sprečio njeno publikovanje Beverstok je odgovorio da je verovatno sve učinjeno pod pritiskom IAEA zato što im se zaključci nisu dopali, ili – jednostavnije rečeno – ukoliko su vam činjenice u neskladu sa teorijom, promenite činjenice.

Čitav slučaj teško da bi se mogao nazvati omaškom jer Loren Moret citira izveštaj koji je još 1990. objavila United Kingdom Atomic Energy Authority (UKAEA) gde se navodi da bi samo 50 tona ostataka municije sa osiromašenim uranijumom moglo da izazove dodatnih 500.000 slušajeva kancera u roku od deset godina. U nastavku teksta Moret predočava podatke po kojima je u Iraku od 1991. do 2003. godine upotrebljeno 2.500 tona ove municije, što po računici iznosi dodatnih 25 miliona slučajeva tumora, dok je po podacima CIA za 1998. celokupna iračka populacija brojala 24,6 miliona ljudi. Na kraju, umesto zaključaka saopštava nam podatak da je Rezolucija UN 661 sa pozivom na sankcije protiv Iraka predložena tačno 6. avgusta 1990, odnosno na dan kada je bačena atomska bomba na Hirošimu (15).

Logika osiromašenog uranijuma

Da bismo neupućenom, ali ipak zainteresovanom čitaocu pomogli da razume sve dimenzije ovog oružja, moramo da pomenemo i dodatne karakteristike njegove upotrebe. Malo ljudi, uključujući i eksperte, shvata da je reč o trokomponentnom oružju. Osim radioaktivnosti, njegovi sastavni delovi su i voljna saradnja žrtve, te na kraju vreme. Pošto smo o radioaktivnosti već govorili, a glupost žrtve kao obimniji deo ostavljamo za kraj, usmerićemo našu pažnju na faktor vremena. Period između kontaminacije i početka pojave bolesti i smrti, koji se kreće između 5 i 15 godina, sprečava žrtvu da obe stvari dovede u uzročno-posledičnu vezu. Vremenska komponenta kauzalnosti, urođena čovekovoj moći mišljenja, obično se oslanja na kratke periode, gubeći iz vida one procese koji zbog vremenskog rastojanja deluju kao da nisu ni u kakvoj vezi. Princip je odavno poznat u socijalnom inženjeringu pod nazivom „Metod kuvane žabe” i on kaže da će žaba stavljena u vrelu vodu iskočiti, dok će ona stavljena u hladnu koja se polako zagreva ostati u njoj sve dok se ne skuva, odbijajući da poveruje da se krčka u sopstvenom soku samo zbog dužine i postepenosti promena. Praktična primena izgledala bi ovako: ukoliko 5.000 ljudi pogine u roku od dve nedelje, tada će vam reći da je reč o genocidu, ali ako ubijete jedan milion u vremenskom intervalu od 50 godina, tada će se vaš zločin kvalifikovati kao nagla demografska promena ili povećana smrtnost iz neutvrđenih uzroka. Cinična statistika može da ode tako daleko da hiljade malih, pojedinačnih smrti u sobicama tranzicionog siromaštva, a pod pogledom nemoćnih roditelja, proglasi tek za skraćenje prosečnog životnog veka. Na ovaj način mogu nestati čitavi narodi a da oni to i ne shvate, dok ne bude sasvim kasno.

Slobodno možemo reći da je, po svojoj prirodi, osiromašeni uranijum oružje globalne ere i globalizma jer ne priznaje nikakve razlike i granice. Ujedinjeno čovečanstvo, bez verskih , nacionalnih i kulturnih razlika, na globalnom tržištu hemoterapijskih preparata. Zločin upotrebe osiromašenog uranijuma takođe prevazilazi i sve dosadašnje jer ne ubija samo savremenike, nego i sve buduće, a sa njima i prošle generacije, trajno oštećujući ljudski DNK u kom su milenijumima taložene nasledne osobine čovečanstva.

Na osnovu navedenih činjenica iskrenost nalaže priznanje da je malo ko, dajući pristanak atmanima globalne transformacije čovečanstva, imao u vidu ovakav ishod. Đavo je, s druge strane, takođe ispunio svoj deo pogodbe. Jeste „transformacija” i jeste „globalna”! To što mi nismo shvatili da se transformacija odnosi na preobražaj života u bolno umiranje takođe je naš problem. Omnicid ili zločin prema životu! Nakaradnoj pameti srpskog establišmenta ovo ne predstavlja nikakav razlog za brigu jer je, čini se, čak i tiha provincijalna smrt prihvatljiva ako je u funkciji približavanja globalnim trendovima. Pa svaka tranzicija ima svoje žrtve.

Ćutanje u službi filantropije

Međutim, glavni preduslov za primenu ove tehnike predstavlja ponajpre saradnja žrtve u vidu ćutanja. Kako žrtva često ima ružnu naviku da pruža otpor, a neretko i da pokuša da se osveti dželatu, tako su brainwashing producenti osmislili dodatni sadržaj u iščekivanju velikog finala Last-wish rijaliti šoua. U Srbiji su zato, pored već standardnih izliva dobro plaćene savesti kruga (devedeset) dvojke vezanih za sudbinu pasa lutalica i ugroženost seksualnih manjina, veoma popularni i „pokajte se dok tranzicija traje” i „držite zločinca”. Da žrtva ne bi morala previše da se umara pitanjem ko je glavni zločinac, producenti su angažovali sumornu trupu političko-medijskih žonglera. Utešne nagrade su u vidu „evropskih integracija za svakog” i „normalnog života na kredit”, koji umirućem ne ostavlja previše vremena da se opterećuje pitanjem „zašto imam rak pluća, a nisam pušač?” ili još ređim – „ko je kriv zbog toga?”. Smrt, a naročito ona masovna, uvek je bila proskribovana tema demokratskih utopija jer loše utiče na popularnost kod birača, obara Spending Index, smanjujući poverenje investitora, i ruži toliko hvaljena dostignuća poput ljudskih prava, pa je njeno postojanje demokratska teritorija predvidela samo za realnost diktatorskih režima.

Taktiku „zabijanja glave pod zemlju”, uspešno primenjenu prilikom pogroma nad krajiškim i kosovskim Srbima, “Evropska Srbija” je izgleda odlučila da primeni i u slučaju sopstvene propasti. Da ovog puta isti metod ipak neće dati iste rezultate, znači da će glava pod zemljom ostati malo duže, mada najodanije evropskoj ideji ni to ne bi trebalo previše da omete.

Upornost kojom se proteklih godina u Srbiji ćutalo o tihoj depopulaciji prevazilazi ne samo direktni politički uticaj nove političke kaste, već i posledičnu pokornost rajinske svesti, i sama po sebi predstavlja ozbiljan simptom duševne patologije. Kada je u 2004. u „ Le Mondu” osvanuo tekst Erika Lesera (16) pod nazivom „ Carlyle Empire”, postalo je jasno kako su „pioniri istraživačkog novinarstva u večnoj potrazi za masovnim grobnicama propustili da pronađu najveću, stojeći sve vreme na njoj“. Ovaj članak otkriva nam da je gospodin Soroš, veliki mecena (od pameti, ali ne i novca) nezavisnog srpskog novinarstva , istovremeno i veliki investitor u pomenutom fondu. Plaćenim vernicima u filantropiju dotičnog sve ovo ne izgleda uopšte čudno jer ih ne zanima podatak da su proizvođači vojne opreme i municije u portfoliju „Carlyle Group“ ostvarili značajne prihode. Ako se tome dodaju bliske veze predsednika i potpredsednika ovog investicionog fonda sa „Lokhid Martinom“, jednim od najvećih proizvođača municije sa osiromašenim uranijumom, te njeno preuzimanje razvoja američkog nuklearnog programa (17), lako je zaključiti da u očima borca za otvoreno društvo nijedan novac nije dovoljno prljav kada mu je cilj „globalna sreća”. Ova omiljena demonizovana mudrost ima i domaću verziju koja glasi: „Ruke su mi prljave, ali mi je savest čista”.

Dok je general Vesli Klark (18), sada član od Soroša finansirane Međunarodne krizne grupe (ICG), bombardovao Srbiju, cene akcija ove industrije oružja vrtoglavo su rasle donoseći svojim investitorima profit. Kada je Luiz Arbur, isto član ICG-a (19) i presednik od Soroša doniranog Haškog tribunala, izjavila da nema osnova za pokretanje tužbe protiv NATO pakta, to je značilo da je Soroševa investicija zaštićena od odgovornosti i da je napravio još jedan dobar posao.

Nije potrebno naglasiti da su domaći „suočitelji” postali direktni saučesnici u genocidu, primivši izdašne fondove od dotičnog u potrazi za srpskom odgovornošću, a istovremeno prećutavši mnogo monstruozniji zločin. Da pojasnimo: novac kojim je plaćen bilbord u Beogradu posvećen srebreničkim žrtvama može se reći da je zarađen proizvodnjom municije sa osiromašenim uranijumom od koje će umreti ne samo Srbi, već i Muslimani i Albanci. Dodaćemo i to da su zahvalne žrtve svog dobročinitelja nagradile nizom lukrativnih koncesija od kombinata „Trepče“ do dobrog dela medijskog neba.

Ruku na srce, gospodin Soroš nije ni jedini, a ni najveći investitor u industriji smrti, ali u naporu da u potpunosti kontekstualizujemo zločin izabrali smo lik i delo bliskog nam filantropa jer najjasnije otkriva ciničnu suštinu iza maske ljudskih prava i razvoja demokratije. U održavanju ove laži, pored pomoći srpske političke oligarhije obavezane na ćutanje u suludom „partnerstvu za smrt”, izgleda da je presudna veličina i monstruoznost samog zločina.

Izjava da je vojno-finansijska elita SAD direktno izložila malignoj radioaktivnosti milijardu ljudi (20), a zatim i ostatak ljudske populacije pošto se kontaminacija polako širi atmosferom, predstavlja činjenicu u koju će prosečna neobaveštenost odbiti da poveruje. Svaki pokušaj da se upozori na opasnost čini se da je unapred osuđen na neuspeh. Ovu tvrdnju potvrđuje metodično ćutanje i nečinjenje odgovornih političara na pogođenim područjima. Prizor uranijumom kontaminirane i neobeležene olupine srpskog tenka u kojoj se igraju albanska deca na Kosovu (21) rečita je metafora ove maligne strategije. Obeležiti tenk znači priznati postojanje opasnosti, a ovo priznanje sa sobom nosi i pitanje odgovornosti.

Albanski političari će ćutati, koliko zbog odanosti prema svojim američkim „prijateljima” toliko i zbog činjenice da bi utvrđivanje pravog stepena rizika obelodanilo cenu borbe za nezavisnost i postavilo pitanje njihove odgovornosti zbog izbora strategije NATO intervencije. Osoblje UMNIK-a, razumljivo, ćuti jer praktično predstavlja samo produžetak vojno-političke mašinerije koja je zločin i počinila.

U srpskoj varijanti ove farse ćutanje potiče od straha da bi saznanje o pravim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom žestoko uzdrmalo imidž prosperitetne i evropske Srbije na kome je petoktobarska vrhuška izgradila poziciju sopstvene nedodirljivosti. Cenu interesa da se politički nekorektna istina prikrije platiće podjednako i srpska, i albanska, i bošnjačka deca. Tako se kao tačna pokazala pretpostavka onih koji su uzrokovali puzeći globalni holokaust da je čak i ovako monstruozan zločin moguće sakriti u koridorima korumpirane savesti, sebičnog interesa politike i nezainteresovane tuposti prosečnog konzumenta popularnih medija. Sigurni su da ozbiljnijeg organizovanog otpora neće biti, te da pitanje njihove krivice nikada neće biti pokrenuto jer se mora odgovoriti pozitivno na pitanje američkog ambasadora, gospodina Majkla Polta: “Ili ćete biti demokrate, ili koljači Srebrenice!”

Ave silentia, morituri te salutant

Aleksandar Brkić

(1) http://www.nato.int/du/docu/d010110a.htm

(2) http://www.traprockpeace.org/depleted_uranium_hamburg03.html

http://www.traprockpeace.org/wuwc_reader2_science.pdf

(3) http://www.countercurrents.org/moret270206.htm

(4) http://www.timesonline.co.uk/article/0,,2087-2047373,00.html

(5) http://www.umrc.net/os/factsAndFictions.asp

(6) http://www.mindfully.org/Nucs/2004/DU-Trojan-Horse1jul04.htm

(7) http://www.sfbayview.com/012605/headsroll012605.shtml

(8) http://www.xs4all.nl/~stgvisie/VISIE/extremedeformities.html

(9) http://www.traprockpeace.org/wuwc_reader2_science.pdf