Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

Evropska unija, Srbija i Kosovo

Branko Milanović

Da li postoji plan B?

Srpska politika već danas treba da razvija i plan čija bi polazna tačka trebalo da bude to da Srbija nikada neće postati punopravni član Evropske unije

U poslednje vreme srpska javnost je obasuta izjavama različitih međunarodnih zvaničnika u kojima se ne samo najavljuje nezavisnost Kosova (to je činjeno i ranije), već se daje i specifično obrazloženje za tu nezavisnost. Obrazloženje je da su Srbi (kao narod) krivi za ratove u bivšoj Jugoslaviji, za ugnjetavanje Albanaca na Kosovu, i da otuda moraju da budu kažnjeni gubitkom Kosova. Koliko se sećam, Doris Pak, član Evropskog parlamenta, prva je počela sa takvim izjavama. Nastavio je to, u svom skandaloznom intervjuu „Politici”, Albert Roan, zamenik izaslanika OUN za rešavanje kosovskog spora. Roan, koji je očigledno izgubio živce, došao je do toga da se vratio i na pitanje krivice Srbije za Prvi svetski rat. Očigledno, austrijski diplomata je dosta loše upoznat sa istorijom, pa čak i s literaturom na nemačkom jeziku, kao što je poznata zbirka nemačkih i austrijskih zvaničnih i tajnih dokumenata objavljena dvadesetih godina prošlog veka u Nemačkoj, ili studija Franca Fišera, o uzrocima rata, objavljena 1961. Obe nedvosmisleno ukazuju na krivicu Austrije i Nemačke. Zatim je došao red na francuskog politikologa i inicijatora pregovora u Rambujeu Mišela Fušea. On je doslovno rekao: „Tačno je da je ovaj dil (nezavisnost Kosova za perspektivu evropske integracije Srbije) malo nepravičan, ali vi plaćate cenu za ono što se desilo u prošlosti.” I konačno, šlag na tortu, stavio je pre nekoliko dana Marti Ahtisari, direktno okrivljujući srpski „narod” za situaciju na Kosovu. Tako su se i glavni izaslanik OUN i njegov zamenik svrstali na albansku stranu, jasno i eksplicitno.

Što se ovog poslednjeg tiče, za srpsku stranu to možda i ne predstavlja neki gubitak, jer su posrednici time i svojevoljno sebe diskreditovali. Opasnije je imati posla sa posrednikom koji izgleda kao da jednako poštuje stavove obeju strana, a u suštini je naklonjen jednoj od njih. Zato je pitanje, zbog čega su očigledno iskusni političari i diplomati načinili toliko nediplomatskih poteza?

Mislim da je osnovni razlog za to što se u poslednjih nekoliko meseci profilisao veoma čvrst i jasan stav celog političkog spektra Srbije da nezavisnost Kosova neće biti prihvaćena. Međunarodni posrednici nisu imali potrebu za ovom „megaton diplomatijom” dokle god su verovali da je moguće pronaći u Srbiji nekog relevantnog političkog činioca koji bi, ma kako nevoljno, prihvatio nezavisnost Kosova. Kada su videli da je to nemoguće, onda su krenuli s direktnim porukama upućenim pregovaračkom timu, političkim partijama i stanovništvu, ističući da je gubitak Kosova ceh koji Srbija mora da plati za politiku Slobodana Miloševića. 

Ovde treba razlučiti dve stvari. Prvo, niko sa srpske strane ne predlaže Kosovu vraćanje na prethodni status kvo, tj. na oblik vladavine (izbacivanje Albanaca iz političkog života i politiku aparthejda prema njima) koji je sprovodio Miloševićev režim. Ali, isto tako niko ne prihvata ni sadašnju situaciju (izbacivanje Srba iz političkog života i politiku aparthejda prema njima) koju sprovode vođe kosovskih Albanaca i OUN. Znači, traži se neka središnja razumna tačka koja bi uzela u obzir ostvarive želje i Albanaca i Srba. Drugo, pitanje „kažnjavanja naroda” ne samo da otvara ceo splet problema oko kolektivne krivice (ne treba zaboraviti da Milošević nikada nije imao podršku veću od trećine biračkog tela u Srbiji), već i problem dvostrukih aršina.

Naime, moguće je Ahtisarija, bivšeg predsednika Finske, podsetiti da Finska nije platila takoreći nikakvu cenu za svoju pripadnost Trojnom paktu i podršku fireru sve do septembra 1944. godine. Zar se ne može onda govoriti i o krivici sadašnjih pacifički raspoloženih Finaca za milione žrtava rata, holokaust i koncentracione logore? Očigledno je da tako nešto nema nikakvog smisla. Krivica je uvek individualizovana. Uostalom, to i jeste bio razlog za formiranje haškog suda.

Ove izjave međunarodnih zvaničnika, ma kako lako bile pobijane sa stanovišta logike i pravednosti, ipak moraju biti uzimane veoma ozbiljno. To je zato što one odražavaju odnos snaga u svetu koji očigledno Srbiji ne ide naruku. Jasno se profiliše situacija u kojoj će Kosovo, na jedan ili drugi način, doći do neke ograničene nezavisnosti. Ta nezavisnost će verovatno biti priznata od većine zemalja Evropske unije, SAD, islamskog sveta i verovatno većine (ili svih) okolnih zemalja, uključujući i bivše republike SFRJ.

Štaviše, priznavanje te nezavisnosti od strane Srbije postaviće se odmah kao sledeći, i nepremostivi, problem u odnosima između Srbije i EU, jer će EU insistirati da Srbija „uspostavi dobre odnose sa svim svojim susedima”, što znači da prizna nezavisnost Kosova. Tih nekoliko koraka nije teško predvideti: dovoljno je jednostavno čitanje novina. Zato se postavlja pitanje kakav treba da bude stav Srbije u situaciji u kojoj postaje izvesno da članstvo u Evropskoj uniji ne samo da može da bude odloženo za deceniju ili dve, već da postaje potpuno bespredmetno, tj. da demokratska Srbija neće prihvatiti uslove koje Evropska unija nameće.

Zato srpska politika već danas treba da razvija svoj plan B, čije bi polazne tačke trebalo da budu: (1) iz spoljnopolitičkih razloga, Srbija nikada neće postati punopravni član Evropske unije, (2) Srbija mora da utoliko bolje i brže izgrađuje institucije moderne tržišne ekonomije, što znači prihvatanje i izgrađivanje unutrašnjopolitičkih institucija nalik onima koje postoje u razvijenom svetu, i (3) Srbija, na spoljnom planu, mora da se mnogo više angažuje na jačanju ekonomskih i političkih odnosa sa vanevropskim (i dosledno tome, neevroatlantskim) partnerima. Uostalom, ne treba zaboraviti da 21. vek svakako neće biti vek Evrope.

Autor je stručnjak Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir

[objavljeno: 30.08.2006. u Politici ]

 

 
 
Copyright by NSPM