Mile Bjelajac

Zoran Đinđić i kosovska drama u svetlu memoara i svedočenja savremenika

U svom vremenu savremenik je ograničen za spoznaju onoga što su dublji interesi pokretači. Istoričar ima iskustvo u tome. Treba li podsećati da je francuska država uticala da se na procesu za atentat na kralja Aleksandra u Eks an Provansu ne pominje Italija, da sve padne na Mađarsku - to su diktirali strateški razlozi i pokušaj stvaranja nove alijanse. Jugoslavija je imala da otrpi nepravdu. Istoričaru, dakle, ostaje da bude pred javnošću poslednji skeptik na opetovane medijske potvrde raznih ''službenih verzija'' i pokušaja stavljanja tačke sada i za sva vremena. Ostaje mu da prikuplja elemente mozaika.

U pristupu memoarima nesme imati ideološki jednostran pristup, nesme deliti kvalitet svedočenja po tome da li je pisac ''njegov'' ili ''protivnički''. U javnosti, medijima takav diskurs je razumljiv i uobičajen. Istoričar u sebi mora prevladati takve animozitete i voditi se principima moguće provere, ukrštanja, indikovanja značajnih mesta i otvorenih pitanja, ponuđenih odgovora. Grupirati ih oko pojedine teme. U pisanim osvrtima istoričar treba da izbegava ostrašćene izraze, ideološke diskvalifikacije i klišee politički ''korektnog govora'' ma kom vremenu on pripadao.

Tužnim povodom, ali podstaknuti aktuelnim trenutkom prikupili smo na jednom mestu neka od svedočenja, oslonjena delomično i na izvore prvog reda, koja ukazuju na stavove pokojnog premijera Đinđića o rešenju kosovskog pitanja u mesecima neposredno pred atenta.

Memoari Milorada Isakova, Dušana Mihailovića, dvojice ministara u kabinetu Zorana Đinđića, svedočenja dr Milana Protića i intervjui i istrage novinara Miloša Vasića - sa više ili manje otvorenosti uključuju, apostrofiraju i mogući upliv pojedinih interesnih grupa i međunarodni faktor, ali i moguću kosovsku dimenziju.

Isakov je bio veoma direktan i manje dvosmislen od svog kolege koji je držao resor unutrašnjih dela te ima obavezu ćutanja:

''Nemam nikakve sumnje da su ga oni ubili (Z. Jovanović i pomagači iz zemunskog klana - nap. M.B.). Ali, kao ni država, ni oni ne mogu da funkcionišu mimo sveta. A kako se u ovoj zemlji, nikad ništa nije događalo izolovano, isključivo iz unutrašnjih razloga, sklon sam da verujem da im je za tako krupnu odluku bio neophodan nekakav mig spolja.

Ne znam odakle je stigao, ali mislim da znam zašto. Opet zbog Kosova.

Naime u decembru 2002. Đinđić se vratio sa puta po Nemačkoj i , očigledno, sa nekim prijateljskim upozorenjima da Kosovo, u tišini, polako klizi u nezavisnost. To nam je saopštio na Kolegijumu i izneo svoje uverenje da hitno treba nešto da preduzmemo i podignemo veliku galamu oko toga, da bismo taj proces zaustavili.

Pozivajući nas na potpunu konspiraciju, izneo je svoj plan, koji je imao koncipiran u tezama na jednom papiriću, koji nam je podelio i tražio mišljenje. Bilo je očigledno da nije, kao obično, već doneo odluku i da mu treba podrška, ali je otvoreno rekao do čega je već došao, ostavljajući utisak da su u toku i neke druge konsultacije.

Kada je izgovorio rečenicu: ''Mislim da nema druge nego da idemo na podelu Kosova'', svi smo prestali da čitamo tekst koji nam je dao, a u kome je predvideo redosled naših poteza. Zato je odmah objasnio: ''Ali, ne smemo to odmah tako da kažemo, jer će oni napolju poludeti''. Dakle plan je bio u tome da ih nateramo da i sami dođu do tog zaključka, da nema druge. Kako? U Rezoluciji 1244 predviđen je postepeni povratak kontigenta naše vojske i policije i to prvo treba da tražimo, grlato i odlučno. To ne mogu da nam ospore, ali ni da prihvate. Na tome treba da insistiramo i vršimo pritisak, da tražimo tačan datum povratka i tako ih nateramo da priznaju da to nije moguće. A onda da ih pitamo: pa dobro, što je moguće uraditi, a da ne izgubimo celo Kosovo. Tako, insistiranjem na tome, stvaramo prostor za druge zahteve. Za decentralizaciju, i neku vrstu federalizacije Kosova i Metohije. I za pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom. I to će odbiti, jer ni to ne mogu da urade. E, onda mi treba da kažemo, ako Kosovo ide u pravcu nezavisnosti, a vi niste u mogućnosti to da sprečite, a ni nama da omogućite da se umešamo, onda mi tražimo teritorijalnu podelu.

To će biti prst u oko mnogima, ali mi moramo to da uradimo, jer vreme radi protiv nas. U tom kontekstu je pominjao i naše izbore, do kojih to moramo rešiti, da Kosovo ne bi postalo argument naših protivnika. Obavestio nas je, da je on već dao jedan takav intervju u Nemačkoj, mislim da je ''Špigl'' u pitanju. Naravno, nije pominjao podelu, ali je stvar zaoštrio do kraja. Nisam siguran da već sa tog sastanka vest nije procurila, ali i bez obzira na to, stranim obaveštajcima, svakako nije bio veliki problem da do nje dođu.'' (M. Isakov,   Parados , Novi Sad 2005, s.154-155)

Uveren sam, piše Isakov, da i ta njegova odluka, da nekim moćnim krugovima u svetu pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju kako da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije''. ( Isto, s.155)

Mihailović je na okruglom stolu u Institutu za noviju istoriju Srbije, povodom svojih memoara, na direktan upit potvrdio je autentičnost Isakovićevog opisa pomenute sednice Kolegijuma. Sam je s druge strane dao neke elemente koji ilustruju njegovu promenu u razumevanju nacionalnog – državnog pitanja Srbije, njenog opstanka i položaja na Balkanu, odnosa velikih sila.

''Vredi zabeležiti transformaciju kroz koju je prošao premijer Zoran Đinđić. O tome svedoče brojne manifestacije (...) posebno izdvajam dve. Jedna je njegova poseta Brazilu, a druga jedan od poslednjih kolegijuma vlade koji je održao'' ( Povlenske magle i vidici, Tom dva , s.385)

Mihailovićev informator iz Brazila je bio njegov odličan prijatelj i partijski saborac, ambasador Radivoje Lazarević. Pisac posebno izdvaja razgovore koje su imali posle pogibije premijera:

''Premijer je rekao'', prema Lazareviću ''da treba da napiše knjigu o događajima u kojima je učestvovao, jer ako to ne uradi mnoge stvari će ostati zaboravljene i neće biti moguć pravi uvid u istorijska zbivanja koja su prethodila 5. oktobru i događanjima oko njega. Najavio je konačan obračun sa mafiijom posle eksplozije u ''Difens roudu''. Lazarević je imao utisak da premijer ima potrebu da se ''ispoveda'' i da priča o onome što nikome nije pričao, na način koji nije uobičajen za njega. Govorio je kako mnogo čita, posebno sve više razmišljajući o srpskoj nacionalnoj istoriji, uz vidljivu promenu odnosa prema crkvi i nacionalnom pitanju ... radio na završetku Hrama Svetog Save i kako je naprasno vratio veronauku u školske programe. Spomenute korekcije na nacionalno pitanje već sam naveo u ovom telegrafskom pregledu. U jednom trenutku Lazarević mi je rekao: 'Imao sam utisak da se pred smrt ispoveda'. Jedinstven utisak je bio – došlo je do značajne promene u Đinđićevom odnosu prema politici i životu., da bi se to moglo nazvati državničkom zreošću. Zaista toliko toga se neverovatnog desilo za kratko vreme da bi se moglo pripisati samo slučajnosti.'' (Drugi tom, s.386)

''Drugi događaj koji ne treba da padne u zaborav jeste sednica kolegijuma na kojoj je Đinđić nenadano, i na opšte iznenađenje, izvadio spisak pitanja koja bi po njemu moga da ugroze demokratski proces u Srbiji, sa nalogom da svako od nas odgovori na ta pitanja i da kao vlada napravimo NAJLOŠIJI SCENARIO (U orig. – nap. M.B.)''

''Pored iznenađenja koje je izazvao ovaj spisak pitanja, u pamćenju mi je ostala činjenica da je Đinđić ponovo hteo da nas ubedi u važnost pitanja koje je porkrenuo i želja da oko toga budemo jedinstveni. Sve mi je to ličilo na neki novi početak, na poziv da zaboravimo na lične i stranačke animozitete i da u ime budućnosti učinimo sve da sprečimo najlošiji scenario. Očito da je on o tome mnogo razmišljao, da je to progonilo i da je osećao da će NAJLOŠIJI SCENARIO biti naša bliska budućnost. Zato je hteo da nas ponovo okupi, ujedini i usmeri na novu pobedu, kao što je to uradio u okviru DOS-a pred 5. oktobar. Ostaje još da priložim spisak koji smo dobili, jer sve drugo bi bilo suvišno'', zaključuje pisac memoara (s.386).

Faksimil koji je Dušan Mihailović priložio (Drugi tom, s.387), kucan je latinicom, sadrži intervencije i dopune koje je načinio premijer na originalu, latiničnim rukopisom, a jedna dopuna Mihailovićevim, ćiriličnim:

''Najlošiji scenario

Napraviti scenario sa najlošijim razvojem događaja.

•  Iračka kriza traje dugo

•  Svetska ekonomska recesija

•  MMF pravi probleme, što povlači sve ostalo

•  Hag se zaoštrava (nove optužnice oko Kosova)

•  Evropska Unija zamrzava pregovore

•  Nacionalna bezbednost (jug srbije) iziskuje nepredviđene troškove za budžet

•  Kosovo se ne rešava, napetost traje ( R. Srpska pod pritiskom – ruk. Z.Đ.)

•  Odnosi sa C. Gorom ulaze u blokadu

•  Republika Srpska (rukopis, ćir. D. M.)

Šta je naša politika u takvoj situaciji najlošijeg scenarija?

•  Utvrditi koliko prihoda zavisi od normalnog razvoja događaja, i koja je razlika u odnosu na najlošiji scenarijo

•  Pronaći alternativne izvore prihoda (brze velike privatizacije, npr. deo NIS-a itd.)

•  Napraviti koncept autonomne ekonomske razvojne politike (ciljana tržišta, podrška pojedinim izvoznim proizvodima itd.)

•  Napraviti plan komunikacije sa javnošću

Kad vide da smo tvrdi bušiće Sandžak, Vojvodinu, kompromitovaće vladu ( preko G-17 koji se nudi kao razumna alternativa ) – (rukopis – Z. Đ.)

Na pomenutom Okruglom stolu povodom Mihailovićevih memoara, otvoreno je pitanje drugih motiva koji su pokrenuli uklanjanje Đinđića. Pisac ostavlja otvorenim pitanje privatizacije duvanske industrije u Srbiji. Đinđić je, po njemu, bio veliki protivnik prodaje kombinata u Nišu i Vranju. Zalagao se za prodaju treće licence strancima, dakle kompletnu investiciju za ne manje od milijardu dolara. Dok je on bio živ drugo nije moglo proći. Samo dve nedelje posle ubistva sudbina dva kombinata je bila odlučena.

Na stranicama knjige će napisati da su kombinati na tenderskoj aukciji prodati za manje od 700 miliona evra i citirati vlastite beleške: ''Zapisujem: Sigurno se Đinđić prevrće u grobu.'' ( Drugi tom, s.456). Dakle, odabrao je formulaciju koja treba da podstakne čitaoca da se upita – Zašto?

  Mogući uticaj ''duvanskog pitanja'' susreće se i kod drugih koji su pokušali da razmišljaju o širem kontekstu ubistva, mimo pukih izvršilaca, od kojih je jedna grupa imala sigurna saznanja da im zbog kriminala preti hapšenje, a druga, pripadnici JSO lažno plašena da im preti odlazak u Hag. Prema dosadašnjim, objavljenim podacima, Hag je potraživao samo Stanišića i Frenkija.(Vasić, Atentat na Đinđića, s.209)

''Tu dolazimo na pitanje - još nerasvetljeno, ako se uopšte rasvetliti dade - potencijalnih inspiratora koji bi možda mogli stajati iza Duće, Legije i Zvekija, a na koje još niti jedan detalj iz istrage nije nedvosmisleno ukazao, mada su neki političari aludirali, a deo javnosti uveren je da postoje. U razmatranju tih pretpostavki treba se pre svega čuvati raznih teorija zavere, najveće umne bolesti Srba u poslednje dve decenije'' (Vasić, n.d. 295). Autor ukazuje na duvanski trag. Pita se koliko je Kartel (mafija) izgubila reformama i vraćanjem tržišta cigareta u regularne tokove (s.293-296). Duvanski ratovi odneli su mnoge živote na Balkanu, ali i u susednim zemljama, u poslednjoj deceniji 20. veka; nije ni čudo s obzirom na profitne stope'' (s.37)

Vasić navodi svedočenje zamenika načelnika DB-a (na B92) da je Legija je posle beogradskog hapšenja (incident u klubu 'Stupica') otputovao na nekoliko meseci u Grčku, gde ga hapse grčke vlasti, ali tadašnji šef DB Goran Petrović traži da se on pusti. Grci su ga pustili uz popratnu poruku da je imao posetu nekih Amerikanaca koji su ga – između ostalog - uveravali da ga iz Haga ne traže. Po povratku sledila je pobuna JSO (Vasić, s.94-95). Posle atentata u kućnom kompjuteru Legije nađena su pisma adresirana na političare u Srbiji, ali i ambasadora SAD Montgomerija u kome on nudi različite opcije za saradnju i objašnjava šta je JSO i koliko bi mogla biti korisna u borbi protiv terorizma. Ambasador je posle izjavio vašingtonskom ''Postu''   da se ''ne seća je li to pismo ikad primio''... (s.143)

Interesantni su delovi u Vasićevoj knjizi da Ulemek desetak dana pred atentat, taman u vreme pokušaja kod hale ''Limes'' odlazi kod ortaka u Hercegovinu. ''Šta će Legija tamo?'', piše Vasić i pretpostavlja da se dogovara oko svog budućeg smeštaja posle atentata. (s.209) Nadalje isti autor beleži da je dan pre atentata, 11. marta u Kulu dolazio iz Hercegovine Ico Mateković, najbolji drug njegovog legionarskog sabrata Dinka ''Dike'' Slezaka. (s.207)

U svojim političkim svedočenjima, dr Milan Protić, jedan od prvaka DOS i prvi ambasador SR Jugoslavije u Vašingtonu posle promena u Srbiji, priseća se kako je otvoreno pitanje Kosova dok su još on i drugovi bili u opoziciji. Bio je mesec novembar 1999. kada su D. Avramović, Z. Đinđić, V. Batić, G. Svilanović, V. Ilić, Z. Živković i on, M. Protić, bili u poseti administraciji kao predstavnici Saveza za promene. Prvi susret uz večeru sa Holbrukom, koji je posle par laskavih fraza o tome da su oni budućnost Srbije, napravio agresivan istup:

''Vi naravno znate gospodo, da rezolucija SB 1244 predviđa u budućnosti konferenciju o Kosovu kao što je bila ona u Dejtonu. Mene zanima jedna stvar. Kakav ćete vi stav zastupati na toj konferenciji kao buduća srpska vlast.'' (M. Protić, Izneverena revolucija, 5. oktobar 2000 , s.14)

''Holbruk je bacio udicu'', seća se Protić, ''koju su svi prisutni lakomo progutali. Bila je to jasna provokacija. U sledećih pola sata pali su različiti, i mogući i nemogući, predlozi bez mnogo razložnosti, ali s mnogo strasti. Svilanović je vikao 'Oslobodite nas Kosova', gotovo van sebe. Avramović je pričao svoju staru priču o Kosovu kao trećoj federalnoj jedinici, Đinđić o evropeizaciji Srbije, Kosova i Balkana.''

Ostavljen za kraj razgovora, Protić upitan za mišljenje odgovorio je da pitanje u tom trenutku nije bilo fer. ''Pravilnije bi bilo da mi pitamo vas'' koji ste tamo ušli sa vojskom i administracijom šta će biti, a ne vi nas. Srbija nema ni sredstava ni mogućnosti da utiče na sudbinu Kosova: ''It's your show all the way, Mister, and your sole responsibility, not ours''. Protić je završio razgovor obećanjem da će na eventualnoj konferenciji o Kosovu - ćutati (M. Protić, s.15)

''Čovek koji nije bio ni lakomislen, a nije bio ni naivan, dozvolio je da prosto uleti u sopstvenu smrt'', piše Milan Protić, i nabrajajući sve potencijalne neprijatelje i protivnike, niz završava - ''..., na kraju i velike sile. Odasvud mu je pretila životna opasnost'' (s.261).

Delovanje Đinđića, kao i njegovih naslednika, sigurno bi bilo razapeto između želja i osećanja, s jedne strane i objektivnih okolnosti na drugoj. Ako se za trenutak zaboravi, istoričar će ovih dana lako pomešati stvarnost sa vremenom aneksione krize iz 1908. godine ili 1913.

(Autor je naučni savetnik u Institutu za noviju istoriju Srbije Beograd)