New Europe Review:

Intervju sa Ričardom Holbrukom

New Europe Review - NER: Pre deset godina najhitniji zadatak je bio da se zaustavi užasni rat u BiH. Kako ste zamišljali da će izgledati budućnost te zemlje nekoliko godina posle mira?

Holbruk: Verovao sam da Dejtonski sporazum predstavlja uspeh ali bilo je potrebno da se on redovno poboljšava i energičnije sprovodi u delo. Poboljšanja nisu uneta, a proteklih nekoliko godina zabeleženo je dosta odstupanja, kao i izostanak adekvatnog vodjstva. Zadovoljan sam što je pod vodjstvom podsekretara Nikolasa Bernsa, koji je od strane Državnog sekretara Kondolize Rajs zadužen za formulisanje politike, preduzeto nekoliko važnih koraka. S druge strane, činjenica je da se Dejtonski sporazum ne sprovodi dovoljno energično, posebno u pogledu hapšenja Radovana Karadžića i Ratka Mladića. To je greška koja skupo košta.

NER: Ko je, po vašem mišljenju, odgovoran za taj propust?

Holbruk: Glavni propust pripisujem NATO-u, posebno prvobitnom američkom komandantu NATO snaga, admiralu Lejtonu Smitu koji jednostavno nije sproveo u delo ovlašćenje koje mu je Dejtonskim sporazumom povereno - da uhapsi Karadžića koji je u to vreme slobodno parkirao svoj zeleni mercedes ispred svoje kancelarije na Palama. Sada se naravno krije negde u planinama Bosne, Srbije ili Crne Gore. Ja pretpostavljam da je promenio svoju slavnu frizuru ošišavši svoje duge sede vlasi i da se krije u nekom manastiru.

NER: Znači li to da se slaba primena sporazuma uglavnom odražava u izostanku akcije protiv optuženih za ratne zločine?

Holbruk: Ima i drugih propusta. Ni drugi ratni zločinci nišu uhapšeni dovoljno brzo.Republika Srpska povremeno ometa ta nastojanja. Smatram da je SDS (Srpska Demokratska Stranka) kriminalna, mafijaška partija koju bi trebalo raspustiti. Dodao bih još nešto o SDS-u i ultranacionalistički orijentisanim pojedincima. Već petnaest godina ultranacionalistički Srbi u Bosni i Srbiji - poput Arkana, Šešelja, Miloševića i Karadžića - prave se da pomažu srpskom narodu. To su u stvari mafijaške propalice koje su koristile nacionalizam za sticanje podrške običnih ljudi da bi onda, kao vođe, krijumčarili i pljačkali narod. Bile su to zločinačke operacije pod maskom nacionalističkih aspiracija. U tome se ogleda tragedija istinskih patriota, kao što je Koštunica. Koštunica je pravi rodoljub koji voli svoj narod, koji nije povezan sa mafijaškim bandama. Istinske patriote su žrtve tih amoralnih ljudi.

NER: Vratimo se Dejtonu. Šta treba popraviti?

Holbruk: Pre svega, Dejtonskim sporazumom dozvoljeno je jednoj zemlji da ima tri vojske. To je neodrživo. Stoga me raduje što se paketi o vojnoj reformi usvajaju u parlamentima u RS i Sarajevu. Kao drugo, Bosna ima tri predsednika - Srbina, Hrvata i Bošnjaka. Potrebno je da se oformi jedinstveno predsedništvo, a za to treba vremena. Kao treće, nemoguće je imati tri zasebne policije. Policija mora da bude intergrisana. Isto tako, centralna vlada mora da ima veća ovlašćenja. Sve to ide sporo jer je proćerdano mnogo vremena tokom protekle četiri godine. Dodao bih da se isto odnosi i na Kosovo. Konačno je generalni sekretar UN postavio bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija, za pregovarača svetske organizacije o konačnom statusu Kosova. I to je trebalo obaviti pre četiri godine. Velika cena je plaćena zbog toga što SAD, EU i UN godinama nisu adekvatno delovale ni u Bosni, ni na Kosovu.

NER: U gotovo svim sferama, koje ste pomenuli u kontekstu potrebnih poboljšanja, najveći otpor se može očekivati u Republici Srpskoj koja je odlučna i ne odustaje od svog stava. Postavlja se pitanje šta valja uraditi? Treba li i dalje da postoji kao država unutar države?

Holbruk: Pre svega, to nije država unutar države, osim što joj je donekle dozvoljeno da to postane. Nije trebalo da postane država unutar države. Ali, kao što rekoh, implementacija sporazuma je slaba. Sada se radi na integraciji vojske i policije i uspostavljanju jedinstvenog predsedništva, i to su sve koraci napred. BiH je zemlja sa jedinstvenom valutom, jedinstvenim pasošem, jednim ambasadorom u Vašingtonu. A to je bilo nezamislivo pre deset godina. Ime Republika Srpska implicira postojanje zasebne države. Oni nisu nezavisna država, to ime je bilo greška; ne bi trebalo dopustiti da se tako nastavi. Ne bi im trebalo dozvoliti da imaju Narodnu skupštinu, već samo - skupštinu. I to je bila greška koju treba ispraviti.

NER: Pomenuli ste Kosovo i razgovore o konačnom statusu. Kakav bi, po vama, taj konačni status mogao da bude?

Holbruk:Po mom mišljenju konačni status bi trebao da bude nezavisno Kosovo. Ali - a važno je da se naglasi - to može da se desi jedino ukoliko se Srbima na Kosovu daju apsolutne, neopozive garancije u pogledu njihove bezbednosti, veroispovesti, kulturne baštine i škola. Albanci sve to jako otežavaju svojom agresivnošću u odnosu na Srbe.

NER: A šta ako ne bude neopozivih garancija?

Holbruk: Onda će nezavisnost biti odložena na duge staze. Stoga Albanci moraju da shvate da sa Srbima moraju da dele zemlju, i da žive u miru. Ne mogu da ih oteraju. Svima koji su ikada posetili Kosovo i obišli verske spomenike jasno je da su tu, kao i u Jerusalimu, dve različite kulture koegzistirale na istoj zemlji i da moraju da nadju način da tako bude i ubuduće.

NER: Na Zapadnom Balkanu kao celini mnogo toga je ostalo nedovršeno, s tim se skoro svi slažu. Ali ne slažu se svi o tome čiji je to posao - Evrope ili SAD, ili se možda radio o regionalnom pitanju?

Holbruk: Dugo vremena, i zbog razloga svojstvenih Balkanu, SAD su bile najveći spoljni uticaj. Čim se SAD odmaknu, nastaju problemi. Stoga SAD moraju da ostanu angažovane u regionu zbog obostrane koristi. Mnogi Amerikanci i Evropljani ne shvataju naizgled gvozdeno pravilo istorije tokom proteklih 90 godina: kad se na Balkanu nešto dogodi, SAD se angažuju; a kada to ne urade, situacija postane vrlo opasna.

NER: Kažete da je Dejtonski sporazum bio uspešan na više načina. Ali, ima skeptika koji smatraju da aranžman - koji je pre ”spasavanje države“ nego ”izgradnja države“ - jedino zamrzava unutrašnji sukob što otežava da se on i prevazidje. Ako se tako nešto dogodi, a nadajmo se da neće, da li bi principi Dejtona još uvek bili primenjivi?

Holbruk: SAD su zaustavile rat u BiH. Trebalo je da to učine i ranije ali Evropljani su tvrdili sa to mogu sami da reše, a nisu mogli. Bosna je predstavljala uspeh, mi smo ostvarili ciljeve. Nije to bio savršen mir, ali ta zemlja opstaje u miru i rat se neće obnoviti. Kosovo je drugačije. Albanci i Srbi se medjusobno tako duboko mrze da postoji vrlo realna opasnost da nasilje ponovo izbije ukoliko se situacija ne reši. Zato je potrebno postojano angažovanje Amerike i to je vrlo, vrlo važno i potrebno.

NER: Neki kažu da bi kriterijume Evropske unije trebalo ublažiti da bi balkanske zemlje lakše postale njene članice i time na neki način iscelile podele i rešile probleme. Mislite li da brzi ulazak u EU nudi rešenje za Balkan?

Holbruk: Ne! Želim da budem jasan: ni jedna zemlja Balkana nije spremna za članstvo u EU jer nisu uradile neophodne stvari. Bilo bi vrlo pogrešno da ih EU pozove u članstvo bez da urade ono što se uraditi mora. Pogledajte Tursku: Turci su zamoljeni da urade izvesne stvari, da izvrše restrukturu, i oni to i čine. To su učinile i mnoge druge zemlje. Evropska unija nije klub na čiju kapiju zakucaš i odmah dobiješ ključeve; Evropska unija je organizacija država koje imaju zajedničke standarde i vrednosti.Sve dok pitanja kao što je Kosovo ne budu rešena, sve dok se Srbi ponašaju na način na koji se ponašaju u raznim delovima Balkana, sve dok postoji zemlja pod nazivom Srbija i Crna Gora koje ima samo na papiru, a ne fukcioniše kao država -- Evropska unija bi se izložila velikom riziku da takve članice primi pod svoje okrilje. Medjutim, članstvo u EU, sa svim svojim prednostima, treba da se ponudi zemljama bivše Jugoslavije! Slovenija je tu ponudu već iskoristila, a bila je suočena sa istim uslovima za ulazak u EU. Ako ispinite kriterijume, izvolite! Ali ni jedna od zemalja koje sam pomenuo ne ispunjava te uslove: ni Bosna, ni Srbija, ni Crna Gora - koja će, mislim, postati zasebna zemlja - ni Makedonija. Želim im svima da se pridruže Evropskoj uniji ali jedino ako to i zaslužuju.

(Tekst je objavljen u: New Europe Review , Vol. 2 No. 6 2005.)