Dušan T. Bataković

Ratna koncepcija kosovskih Albanaca   i demokratska opcija Beograda

 

Drenički model

Kosovsko pitanje je, bez sumnje, najkompleksniji međuetnički sukob u Evropi, s opasnim bezbednosnim izazovima koji prete da zadugo ozbiljno ugroze regionalnu stabilnost i čitav zapadni Balkan vrate u razdoblje oštrih međuetničkih sukoba s nesagledivim posledicama. Ratni sukob iz 1999. doneo je nesumnjivu pobedu kosovskim Albancima, koji su, predvođeni OVK, uz vojnu podršku NATO, uspeli da delegitimišu Miloševićev represivni režim u Pokrajini i da, posle teških oružanih sukoba i stradanja velikog broja civila, izdejstvuju potpuno povlačenje srpske/jugoslovenske vojske i policije s Kosova, koje je potom, Rezolucijom SB UN 1244 od 10. juna 1999, povereno na upravu Ujedinjenim nacijama.

Kao najbrojnija nacionalna zajednica na Kosovu i Metohiji, Albanci su, već sedmu godinu posle uspostavljanja protektorata UN, svojom politikom progona usmerenom protiv brojčano slabije srpske zajednice, kao i protiv drugih nacionalnih i etničkih grupa (Goranci, Romi, Bošnjaci), te svojim beskompromisnim zahtevom za nezavisnost, glavni generator političke krize ne samo na Kosovu i Metohiji nego i u regionu. Broj od blizu 200.000 prognanih Srba, više desetina hiljada Roma, desetak hiljada Goranaca i pripadnika drugih etničkih grupa, posle uspostavljanja administracije UN u junu 1999, jasno sugeriše da je u pitanju jedan veoma zabrinjavajući ratni, a ne poratni bilans.

Ako se tom broju pridoda i spisak od preko 150 srušenih, spaljenih ili teško oštećenih pravoslavnih manastira i crkava, te skrnavljenje mnogih, uglavnom pravoslavnih grobalja, kao i više desetina hiljada uzurpiranih kuća i stanova, sistematsko etničko čišćenje velikih gradova (Priština, Peć, Prizren, Uroševac), gde praktično više nema nikoga od doskorašnjeg srpskog i drugog nealbanskog stanovništva, uz ratno/poratni bilans od 1.300 pobijenih i još 1.300 nestalih Srba, onda je velika zabrinutost Beograda za opstanak preostale srpske zajednice i drugih nealbanskih etničkih zajednica duboko razložna. (1) 

Izveštaji doskorašnjeg kosovskog ombudsmana Mareka Novickog o zabrinjavajućim trendovima u međuetničkim odnosima, kao i detaljan izveštaj specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija Kaja Ejdea o stanju   u Pokrajini, nisu mnogo toga promenili. Štaviše, osude nasilja nad Srbima s albanske strane tokom čitavog razdoblja posle   juna 1999. dolazile su kasno, uvek nevoljno i mlako, i to samo pod pritiskom predstavnika Ujedinjenih nacija, koji su to tražili od albanskih vođa.

Prelivanje ratnog kosovskog modela etničke dominacije najpre u južnu Srbiju (2000), a potom i u susednu Makedoniju (2001), pokazalo je da suština težnji ranog koncepta albanskog nacionalizma nije borba za ljudska, građanska, kolektivna ili bilo koja druga, u Evropi i Americi osveštana prava, nego dugoročno projektovano nastojanje da se u potpunosti, putem progona, pritasaka i diskriminacije,   etnički ovlada teritorijom i na njoj život učini nemogućim svakoj drugoj nacionalnoj ili etničkoj zajednici – sve do trenutka kada njen ukupan broj ne postane numerički i politički toliko zanemarljiv, sveden na jednocifreni procenat, da više ne predstavlja opipljivu opasnost po pomenuti koncept isključive etničke dominacije. Ratna koncepcija zadobijanja potpune kontrole nad određenom teritorijom kombinuje se pri tom s političkim zahtevima prividno demokratske provencijencije, koji, međutim, sve češće prizivaju stvaranje jedne, etnički objedinjene Albanije.

            Logističku podršku za ratnu koncepciju kosovski Albanci već godinama nalaze u razgranatoj, u evropskim razmerama dominantnoj, ilegalnoj trgovini drogom, cigaretama, oružjem i ljudima. To čitavoj koncepciji uliva snažne ekonomske podsticaje, dok hronično bezakonje dodatno olakšava ilegalne poslove, pre svega trgovinu narkoticima. (2)   Po pouzdanim podacima koje je prikupila i u poverljivom izveštaju na 67 stranica od 22. februara 2005. sastavila nemačka obaveštajna služba (BND), što je nedavno objavio švajcarski nedeljnik 'Veltvohe', iznose se zabrinjavajući dokazi   da su Hašim Tači, Ramuš Haradinaj i Džavit Haliti duboko upleteni u organizovani kriminal u Pokrajini, od šverca droge i oružja, do trgovine ljudima i pranja novca. (3)

U istom izveštaju navodi se izjava Klausa Šmita, šefa Evropske misije za podršku policijskim snagama u Albaniji (PAMEK), da se ''dnevno preko Kosova i Albanije krijumčari 500 do 700 kilograma droge, čiji se deo prerađuje u kosovskim laboratorijama''. (4)   Odsustvo granične kontrole prelaska ljudi i prometa robe između Kosova i Albanije dodatno snaži kriminalnu mrežu, koja sve više zabrinjava međunarodne činioce.

Ratni komandanti OVK, nesumnjivo umešani u kriminalne radnje i optuženi za ratne zločine, koji su postali političke vođe najuticajnijih albanskih stranaka na Kosovu i Metohiji, reprezentanti su ratne koncepcije rešavanja kosovskog pitanja. Na udaru njihovih ambicija, osim Srba i drugih nealbanaca, našli su se i predstavnici političkih stranaka kosovskih Albanaca koje zagovaraju političku borbu za nezavisnost Kosova nenasilnim sredstvima – od politički veoma uticajne DSK   nedavno preminulog Ibrahima Rugove do stranke ORA novinara Vetona Suroija. Dva neuspela atentata na Rugovu proteklih godina, učestali oružani napadi na njegove bliske saradnike širom Pokrajine, kao i bomba bačena na sedište stranke ORA u Prištini, to rečito pokazuju. Jednovremeno, sve su učestaliji izveštaji pojedinih zapadnih medija o tome da je general Agim Čeku, bez mnogo prikrivanja, dovršio pripremu oružanih snaga kosovskih Albanaca za dejstva širih razmera!

            Ratna koncepcija dominantne grupacije kosovskih Albanaca – tzv. drenički model – oslanja se pri tom i na politiku svršenog čina. Naime, kada se govori o Srbima i drugom nealbanskom stanovništvu u Pokrajini,   najčešće se polazi od 'realnog stanja', odnosno od etničke zastupljenosti određenih nacionalnih zajednica posle obavljenog etničkog čišćenja u razdoblju od juna 1999. naovamo, čime se nedvosmisleno ignorišu prava interno raseljenih lica. A njihov broj, prema podacima nadležnih međunarodnih institucija, veći je od 200.000.

Postavlja se takođe pitanje zašto među umerenim političkim snagama Albanaca na Kosovu i Metohiji nema većeg protivljenja i otpora ovom modelu. Da li se tako prećutno prihvataju rezultati etničkog čišćenja nealbanskog stanovništva, budući da oni, dugoročno, vode ka istom cilju kojem umereniji Albanci streme nenasilnim sredstvima? Jedan od mogućih odgovora jeste taj da je suprotstavljanje ovom konceptu izostalo i zbog straha od odmazde. Ipak, ukupan utisak jeste da u albanskoj zajednici na Kosovu i Metohiji nema ni dovoljnog demokratskog kapaciteta ni odgovarajuće političke volje da se javno osude ove zabrinjavajuće pojave, koje, osim što onemogućavaju opstanak Srba i drugih etničkih grupa, sve više ugrožavaju prava i interese umerenih Albanaca.

Ukoliko već godinama preovlađujući ratni koncept albanskog nacionalizma bude i dalje prećutno tolerisan, te ako izostane njegovo pravovremeno suzbijanje zajedničkom akcijom umerenih Albanaca i međunarodne vojne i civilne administracije u Pokrajini, s pouzdanjem se može predvideti da će njegovo delovanje imati izrazito negativne posledice ne samo po Kosovo i ostatak Srbije nego i po ukupnu bezbednost i dugoročnu stabilnost regiona.

            Pred zvanični početak pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije dominantna vojno-politička struja unutar albanske zajednice teško može odgovoriti zahtevu koji se pred nju postavlja: da s Beogradom iznađe kompromisno političko rešenje koje bi omogućilo skladan saživot   različitih nacionalnih zajednica, njihovih kultura, jezika i vera, što bi svim stanovnicima Pokrajine obezbedilo stabilnu demokratsku i evropsku perspektivu.

Beogradski model: manje od nezavisnosti, više od autonomije          

            Za razliku od zabrinjavajućeg demokratskog deficita u političkim strujama Albanaca na Kosovu – iskazanog   ne samo u dominaciji izloženog ratnog koncepta nego i u sistematskim pokušajima da se svi legitimni zahtevi srpske zajednice obesnaže obaveznim preglasavanjem u pokrajinskoj skupštini i drugim privremenim institucijama – Beograd posle svrgavanja   Miloševićevog režima u oktobru 2000, uz sve tranzicione slabosti, pokazuje značajan demokratski napredak, koji se jasno ogleda i u umerenom, mirnodoposki orijentisanom pristupu rešavanju kosovskog pitanja.

            Početne pregovaračke pozicije Beograda polaze od potrebe da se u prvoj fazi pregovora razgovara o suštinskoj decentralizaciji, koja bi bila zaokružena jasnim utvrđivanjem nadležnosti (sudska, bezbednosna, školska i zdravstvena) starih i novih srpskih opština, koje bi, opet, trebalo uspostaviti svuda gde se održalo srpsko stanovništvo, uz dodatnu mogućnost daljeg, horizontalnog povezivanja srpskih opština. Horizontalno povezivanje srpskih opština predviđeno je, uostalom, i izveštajem Kaja Ejdea. Da bi teško ugrožena srpska zajednica mogla da opstane i sebi obezedi održiv ekonomski i kulturni razvoj, neophodne su joj specijalne ustavne veze s Beogradom, jer samo tako može da stvori uslove za povratak većeg broja raseljenih lica – ne obavezno u mesta gde su prethodno živela, već po njihovom slobodnom izboru.   

Ako imamo u vidu činjenicu da od 1999. nije bilo nikakvog pozitivnog pomaka u nastojanjima da se obezbede samoupravna prava srpske zajednice, te da su sva ponuđena rešenja skrojena bez demokratskog konsultovanja sa onima kojima se, u vidu pilot-projekata, nudila određena, uglavnom nedovoljno sadržajna samouprava, moramo reći da je u potpunosti opravdan srpski zahtev za decentralizacijom na jezičko-kulturnoj, a ne isključivo na etničkoj osnovi. Decentralizacija bi mogla rezultirati i stvaranjem jednog srpskog entiteta unutar celovitog Kosova i Metohije, a svakako bi morala biti usklađena s gledištima predstavnika kosovskometohijskih Srba.

            Predlog Beograda za decentralizaciju Kosova i Metohije nije, dakle, nikakav prikriveni pokušaj podele Pokrajine, a još manje model podvajanja po etničkom principu. Predloženi model decentralizacije samo je, u datim okolnostima, održiv način koegzistencije. Multietničnost, po zapadnim standardima, podrazumeva i integraciju, i kao takva će biti moguća tek kad stasaju jedna ili dve nove generacije, kad se, drugim rečima, stišaju međuetničke strasti, obezbedi povratak raseljenih, ispune standardi i stabilizuje evropska budućnost regiona.

               Brojčana nadmoć Albanaca u pokrajini i visok stepen etničke diskriminacije prema Srbima politički u potpunosti opravdavaju zahtev da se srpskoj zajednici unutar decentralizovanog Kosova i Metohije dodeli i pravo veta na sve odluke koje se tiču njenih vitalnih interesa. Vrh administracije u Pokrajini, dakle, odluke treba da donosi uz konsenzus srpske zajednice. Takvo rešenje, međutim, treba da bude pravno definisano i usaglašeno sa stavovima predstavnika međunarodne zajednice, koji će imati ogromnu ulogu u odlučivanju o budućem statusu Kosova i Metohije, kao i sa stanovištem političkih predstavnika albanske zajednice. S albanskim predstavnicima treba sklopiti sporazum kojim bi se uspostavio novi oblik saživota, ravnopravna koegzistencija različitih jezika, kultura, religija i nacionalnih zajednica.

            Srbija će posebno insistirati na ispunjavanju standarda koje je propisala međunarodna zajednica, a koji se, posle najave početka pregovora o budućem statusu, sve ređe pominju. Standardi su, uzeti zajedno, samo minimum civilizacijskih normi koje treba da karakterišu jedno demokratsko društvo s evropskim aspiracijama. Mora se insistirati na njihovom ispunjavanju, posebno na slobodi kretanja i decentralizaciji, kao i na povraćaju nelegalno uzurpirane privatne i društvene imovine. Sve to važni su preduslovi za povratak većeg broja raseljenih.

Samo funkcionalna primena standarda, sa neizostavnom decentralizacijom, omogućiće opstanak srpskoj zajednici i osigurati zaštitu naše teško ugrožene crkvene i kulturne baštine (crkva unutar decentralizovanog srpskog entiteta treba slobodno da raspolaže svom imovinom koju su joj komunisti oduzeli posle 1945). Tako će se stvoriti preduslovi za ravnopravan dijalog o preostalim političkim pitanjima s ciljem da se, na njegovom kraju, dođe do   međusobno usaglašenog kompromisa između Beograda i Prištine. Dalje zanemarivanje ispunjavanja propisanih standarda (po preoblikovanoj formuli starog modela 'standardi pre statusa', koja sada glasi 'i standardi i status') samo bi dodatno pojačalo sadašnje stanje bezvlašća i prećutno legitimisalo politiku etničkog čišćenja (da je ta politika još aktivna, pokazuju ne samo martovski progoni iz 2004. nego i česti,   mahom oružani nasrtaji na pripadnike srpske zajednice).

            Beograd, to treba posebno istaći, nema nameru da upravlja Kosovom i Metohijom onako kako je to radio Milošević do 1999. U tom smislu, treba očekivati da srpski pregovarački tim bude otvoren – pošto se prethodno postigne zadovoljavajući dogovor o decentralizaciji Pokrajine i zaštiti crkvene baštine – i da pregovara o ekonomskim rešenjima koja bi osiromašenom stanovništvu Kosova i Metohije pomogla da izađe iz privrednog beznađa (65 odsto Albanaca i 93 odsto od preostalih 136.000 Srba, u šta ne ulaze raseljena lica, nema zaposlenje). Poseban pristup Pokrajine međunarodnim monetarnim ustanovama (od Međunarodnog monetarnog fonda do Svetske banke ili finansijskih fondova Evropske unije) sasvim je prihvatljiv unutar jasno preciziranog sporazuma, jer je ekonomska stabilnost Kosova i Metohije u najboljem interesu Srbije.

To je,   grubo uzev, osnovni sadržaj formule 'manje od nezavisnosti, više od autonomije', formule koja, dakle, isključuje uslovnu nezavisnost, a nudi specifičan oblik kohabitacije čije dodatne elemente tek treba utvrditi putem pregovora.

Međunarodni činilac

            Međunarodni akteri u kosovskoj krizi, pre svega države okupljene u Kontakt-grupi, često ponavljaju da je Srbija, sa Crnom Gorom, stožerna država u regionu i da od njene stabilnosti i ekonomskog prosperiteta znatno zavisi ukupni napredak zapadnog Balkana. Učestale spekulacije oko držanja međunarodne zajednice u rešavanju budućeg statusa Kosova – sa spektrom predloženih rešenja koja se uglavnom kreću oko modela uslovne nezavisnosti – već duže vreme razigravaju maštu uticajnih analitičara, bivših ili sadašnjih diplomata i političkih aktera. Radi se o sofisticiranom obliku pritiska sračunatog da se stvori utisak da je sve što se tiče budućeg statusa Kosova već odlučeno u velikim centrima moći, a da će Beogradu biti dozvoljeno jedino da pregovara o položaju srpske zajednice (koja se neopravdano proglašava manjinom) i zaštiti crkvene baštine, i to u sasvim ograničenom obuhvatu.

Pri tom se, u tim sad već veoma raširenim kalkulacijama, najčešće gubi iz vida izuzetno važna činjenica da, saglasno međunarodnom pravu, bez potpisa Beograda, koji treba da prethodi donošenju nove rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, nijedno rešenje ne bi bilo legitimno. A u slučaju pokušaja nametanja rešenja došlo bi, nesumnjivo, do ozbiljnih, verovatno tektonskih bezbednosnih poremećaja u regionu, s posledicama čije bi naknadno suzbijanje bilo veoma teško i finansijski opterećujuće. Stvorile bi se i krupne prepreke evropskim i evroatlantskim aspiracijama većine država zapadnog Balkana.

Otežavajuće okolnosti u tom smislu su višestruke:   eventualno državno osamostaljivanje Crne Gore, u slučaju da referendum o tome uspe, dodatno bi osnažilo separatističke težnje kosovskih Albanaca, bez obzira na činjenicu da je status Pokrajine sasvim različit od državno-pravnog statusa Crne Gore u državnoj zajednici sa Srbijom. Pojavili bi se i drugi krupni problemi: mobilizacija Albanaca u preševskoj dolini kao logistička podrška odbacivanju zahteva kosovskih Srba, izbijanje nereda u Pokrajini praćeno napadima na Srbe a možda i na predstavnike međunarodnih mirovnih snaga (kao sredstvo albanskog pritiska da se ubrza rešavanje statusa po njihovoj zamisli), te na kraju mogućnost da se u Haškom tribunalu Slobodanu Miloševiću, pred kraj pregovaračkog procesa o Kosovu,   presudi da je kriv za genocid u Pokrajini.

To su predvidivi politički rizici rešavanja kosovskog pitanja. Ne sme se ignorisati činjenica da ono nije samo pravno i moralno pitanje, kako ga mnogi, naročito u Beogradu, pogrešno doživljavaju, nego pre svega političko pitanje, čije će rešavanje značajno zavisiti od odnosa snaga na međunarodnoj sceni. U tom odnosu snaga, ukupni demokratski legitimitet Srbije mogao bi imati značajnu ulogu. Da bi se on dodatno osnažio, neophodno je da se u najkraćem roku ispune sve preostale obaveze Beograda prema Haškom tribunalu. Tako bi se u pregovarački proces ušlo bez balasta prošlosti i s dodatnim kredibilitetom.

U svakom slučaju, za Beograd je neprihvatljiv bilo kakav oblik nezavisnog Kosova, koje, pre svega, treba da bude demilitarizovano, decentralizovano i dubinski demokratizovano. Suprotno bi značilo ne samo podelu Srbije i destabilizaciju regiona nego i opasan pravni i politički presedan za Evropu i Evroaziju podjednako.

Za Srbiju bi, međutim, najopasnije bilo se da u slučaju procene nepovoljnog toka pregovora prepusti novoj autoviktimizaciji,   da napusti pregovarački proces i tako dodatno potvrdi raširene predrasude o Srbima kao narodu nepopravljivo zarobljenom u predstave o sebi kao trajnoj žrtvi. Nema sumnje da će u toku pregovora biti dosta nepredviđenih   teškoća i zastoja, ali se istrajno i sistematično zalaganje za mirnodopska i demokratska rešenja, za primenu evropskih vrednosti i modele saživota koji podjednako štite sve, bez obzira na veru ili etničku pripadnost, može okončati obostrano prihvatljivim sporazumom.

Na međunarodnim posrednicima je stoga veoma odgovoran zadatak da u okviru procesa omeđenog mandatom Ujedinjenih nacija iznađu način da početna, nepomirljiva stanovišta dveju strana postepeno približavaju rešavanjem najpre lakših, manje spornih pitanja, kako bi se, potom, otvorile mogućnosti da otpočnu razgovari i o teže rešivim sadržajima pregovaračkog procesa. Njihov rezultat, koji podrazumeva i dugoročno prisustvo međunarodnih vojnih snaga kao garanta postignutog sporazuma, treba da osigura   stabilnu evropsku budućnost čitavom regionu.

1. O žrtvama terora u razdoblju između juna 1999. i novembra 2001. vidi I. Simić (ur.), Žrtve albanskog terorizma na Kosovu i Metohiji , Beograd: Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima   protiv čovečnosti i međunardnog prava, 2001.

2. Vidi detaljnije : Gzavje Rofer i Stefan Ker , Pretnja Evropi . Albanska mafija . Kako je rodjena balkanska supersila , Beograd: Forum za bezbednost i demokratiju , 2005.

3. Jurgen Roth, ''Rechtstaat? Lieber nicht! '' , Weltwoche , no 43 / 05, str. 48-50.

4. Isto.