Batić Baćević

Mladić u plej ofu

Kada Ratko Mladić bude uhapšen neće biti nikakvih protesta u Srbiji jer ljudi, posle svih medijskih senzacija, neće poverovati u vest o hapšenju čak i kada Ratka budu videli u haškoj sudnici, procenjuje zapadni novinar sa prevelikim balkanskim iskustvom. Nećemo pominjati Mladića sve dok se ne bude našao u Hagu, kažu ovih dana dosadašnji glavni proizvođači spektakularnih tekstova o čoveku koji je više puta hapšen, ali je ipak nekako ostao na slobodi, iako nije pobegao iz zatvora niti su ga neke visoke i mračne sile pomilovale.

Ne pominje se, ne hapsi se, a Srbija napreduje u saradnji. Šta se zaista krije iza novog rebusa za umorne geostratege? Šta smo obećali? I šta nam je ponuđeno?

Kada je krajem prošle nedelje iz Brisela stigla vest da Evropska unija neće prekinuti pregovore Beograda sa EU jer je Srbija napravila pomak, iako nikog nije izručila, rascepljeno društvo je ponovo pokazalo svoje lice – predstavnici elitne, liberalne i denacifikatorske Srbije su grdno razočarani u Evropu koja nikako ne razume da između Miloševića i Koštunice ne postoji nikakva razlika, te da je sa Srbijom najbolje komunicirati brutalno, sa puno štapova a malo razumevanja. Wihova ideološka braća sa druge strane političke provalije će već reći kako dobra volja EU pokazuje da samo treba pokazati zube i izdržati pritiske pa će se haška karikatura međunarodnog prava srušiti sama od sebe. Navodeći kao argumente odlazak znamenite portparolke Florans Artman i brojne kritike koje su ka Karli del Ponte krenule sa stranica ozbiljnih svetskih listova, pripadnici prve, tvrdokorne Srbije zaključuju da će Hag teško preživeti Miloševića, kada već on nije uspeo da preživi Hag. Ali ta neprestana simplifikacija, ta parada ljudi koji “razum zamenjuju anegdotama” sigurno nikuda ne vode, pošto inače dolaze iz najvećih zabluda koje je ovo društvo imalo u prošlom veku.

Hag jeste uzdrman, ali mnogo manje od Srbije. Tužilaštvo nema previše vremena na raspolaganju, ali ipak ima više vremena od sadašnje srpske vlasti, koja prilično vešto dribla u sopstvenom šesnaestercu samo što ima sve manje šanse da ode u sledeće kolo kvalifikacija. Međunarodna zajednica ima ozbiljne dileme kada je reč o Balkanu, ali ona, ipak, ne živi na Balkanu. I sva je prilika da će je te dileme mnogo manje koštati nego narode koji ovde žive.

Možda će za koju deceniju pametni ljudi sa vodećih svetskih univerziteta pa i sami zapadni lideri zaključiti kako je svet bio nepravedan prema Srbiji, neko će se usuditi da kaže da ovo divljanje nad kosovskim Srbima i paljenje tolikih crkava u prisustvu desetina hiljada zapadnih vojnika nikako ne služi na čast onima koji su vojnike na Kosovo poslali, a čak će se i u Srbiji pojaviti nevladine organizacije koje će hrabro zapitati kako su u haškom sudu držani ljudi godinama bez suđenja i da li je u bilo kom, pa i najgorem srpskom zatvoru, zabeležena takva stopa smrtnosti. Do tada će se, međutim, ta kilava balkanska kompozicija nekako dokotrljati do novih odredišta, možda u njoj neće biti svih vagona niti većine putnika, ali će svakako svi poštovati red vožnje. Ta naknadna pamet neće ništa promeniti. Ako je uopšte bude bilo.

I dok se zamorna, ničim oivičena igra zločina, kazne i integracije, polako bliži kraju, mediji i njihovi politički izvori imaju sve manje mašte u kreiranju priča o hvatanju, tajnim pregovorima i neverovatnim igrama američkih, ruskih i ostalih službi. Smrt Slobodana Miloševića bi, u analizama napunjenim patetikom i istinom, mogla da se opiše kao kraj jedne epohe u zemlji, ali bi sahrana u Požarevcu mogla da označi i kraj disciplinovanja Srbije u kojem je holandska prestonica predstavljala jednu od glavnih poluga.

Vlada Srbije će, dakle, učiniti sve da završi saradnju sa Hagom, ali će od zapadnih prijatelja, izgleda, zatražiti nešto više razumevanja i malo uravnoteženog pristupa u pravljenju nove balkanske istorije. “Nama je potrebno samo jedno: da pokažu da prave razliku između Miloševića i demokratskih vlada posle njega. Wihova retorika je naravno sasvim drugačija, o nama govore sa mnogo komplimenata, ali u nekim ključnim pitanjima se ponašaju kao da se u Srbiji nije ništa promenilo”, reći će jedan od visokih funkcionera vladajuće koalicije, koji svakodnevno obavlja zamorne razgovore sa evropskim diplomatama.

Zato se nekoliko nedelja predaha u haškom plej-ofu ne posmatra samo kroz uveravanje koje je premijer Koštunica dao Karli del Ponte, već i kroz uverenje kreatora briselske politike da će tvrdim, nepopustljivim nastupom prema demokratskim snagama praviti najbolju izbornu kampanju srpskim radikalima. Miting koji je Beograd doživeo na dan Miloševićeve sahrane kao da je više uzbudio čelnike EU, nego srpsku javnost koja to pritajeno nezadovoljstvo ili potisnute frustracije oseća jako dobro. Nekako istovremeno je predsednik Srbije najavio da će podržati vladu ako bude ugrožena zbog saradnje sa Hagom ili proevropskih zakonskih predloga, dok je iz Brisela u Nemanjinu ulicu stiglo nešto dobre volje. Malo svežeg vazduha će svakako biti potrebno premijeru Koštunici da završi hašku dramu i sačeka kraj referendumskog cirkusa, ali će na još teži način pitanje odnosa Srbije i njenih strateških saveznika otvoriti kosovski pregovori u kojima se kao novi i sasvim neverovatan princip međunarodnog prava izdvaja banalno pitanje – kako ne iznervirati teroriste kako bismo što pre otišli sa mesta gde smo toliko želeli da dođemo.