Zoran Avramović

PRIJATELjI DIKTATURE

(oni koji potpisuju papir za zabranu SRS-a)

Taj izuzetno neozbiljni potez političke stranke koja se naziva G17 plus da prikuplja potpise za zabranu druge stranke – Srpske radikalne, imao je i jednu neplaniranu posledicu. Bio je to politički eksperiment o praktičnom shvatanju demokratije ne samo pristalica ove stranke već i ostalih građana, a posebno one srpske inteligencije koja nije stranački opredeljena, ali je i te kako politički aktivna na jednoj strani i transparentno orijentisana. U ovom eksperimentu shvatanja demokratije, ili odnosa prema demokratiji, posebnu pažnju privlači jedan deo te inteligencije – njen umetnički deo, koji je politički angažovan već više od jedne decenije.

To su oni srpski umetnici koji su uvek kada im se pružila prilika izdašno kritikovali “Miloševićev režim“ ili njegovu “diktaturu”, verovatno više po svetu nego kod kuće, ali to i nije tako važno. Posle 2000. godine i “srpskog oktobra” oni su i dalje kritikovali politiku koja se vodila u Srbiji. Vlast jednako kao i opoziciju. Teško je pronaći racionalno jezgro te kritike. Malo ko će uspeti da identifikuje kritičko stanovište jedne grupe umetničke inteligencije, ali u jednoj stvari bili su jasno samoopredeljeni. Oni su se bez ostatka predstavljali kao prijatelji demokratije i “evropskih integracija” ili, da to jednostavno kažemo – evropskih vrednosti. Demokratija je bila na njihovoj strani, a kritikovana politika ili kritikovane političke stranke uvek su bili na nižem nivou ili zaostatku demokratije.

Za one koji se bave socijalnim znanjima i demokratskim društvom bila je neobična žestina sa kojom su se ovi pripadnici umetničkog staleža u Srbiji tako ostrašćeno samolegitimisali kao čuvari demokratije i poznavaoci politike. Otkud takva samouverenost na saznajnom terenu na kome oni nikada ništa nisu proučavali, niti su se praktično bavili poslom koji bez ostatka kritikuju? Treba se samo setiti nekih televizijskih nastupa zvezde ovog umetničkog kruga, dramskog pisca Biljane Srbljanović, u kojima je ona, na retko agresivan način, govorila o političkim prilikama i ličnostima u “primitivnoj” Srbiji. Ispostavilo se da je po stranim novinama pisala ono što je ovde govorila. Kakva je to lakoća govora o teškim stvarima! Sve je to bio nivo rasprave u gradskom prevozu, ali je ova zvezda imala širok pristup televizijskim stanicama i njen nastup se mogao shvatiti kao političko prosvećivanje zaglupljene i primitivne “nacionalističke” Srbije. Svako ko zna nešto o društvu i politici mogao se osećati postiđenim: pored toliko učenih ljudi, ovde defiluje nekoliko umetnika koji prosipaju svoju “autobusku politiku” i uče narod srpski šta je demokratija i Evropa!?

Tako, učitelji demokratije u Srbiji postadoše oni intelektualci koji nikada i ništa nisu napisali ozbiljno o toj temi. Kako se to dogodilo, niko ne zna! Ali, stvari se kotrljaju i naša demokratija dopade u ruke nekim umetnicima. Niko njima, naravno, ne osporava pravo da demokratišu ovde i po svetu, da govore o stanju demokratije i politike u Srbiji. Ali, to pravo ne garantuje i znanje o samoj stvari. A kakvo je njihovo znanje o politici i demokratiji? Nikakvo! Tu nijedan socijalni pojam nije jasan. Treba samo poslušati taj govor i uveriti se u impresije, osećajno mišljenje, fraze koje se čuju u prolazu. Ništa tu nije utemeljeno u znanju. Samo reči, reči, pričanje u kome se sve sa svim povezuje i ”objašnjava” .

I tako dani prolaze, odlaze godine, a mi slušamo ove umetničke demokratore i pitamo se: ima li u svemu tome nekog finala, nečega čime će krunisati svoje zauzimanje za demokratiju i, po njima, normalnu politiku u Srbiji? Kada ćemo videti njihovo delo? I evo, dočekasmo i taj dan. Napokon su demonstrirali svoju demokratiju i politiku. Kada je politička stranka G 17 plus postavila astal u centru Beograda da se potpisuju oni koji hoće da zabrane delovanje Srpske radikalne stranke, deo ove umetničko–političke inteligencije je odmah doleteo i stavio potpis na taj zahtev. Novine su objavile da su među potpisnicima: Goran Paskaljević, Biljana Srbljanović, Zoran Cvijanović, Braka Prpa, Gordana Suša, Aleksandar Vlahović ( “Politika“, 11. jun 2006. godine). Nisu svi umetnici, ali i oni koji jesu i oni koji nisu samo su uzorak te grupacije srpskih intelektualaca koja najavljuje pravu budućnost Srbije !

A šta su potpisali? Pa, jedan tipično antidemokratski papir, i time stavili do znanja za kakvu se demokratiju i politiku zauzimaju. Ta grupacija dopuštala bi političku aktivnost onima koji se njima sviđaju, a zabranjivala one koji im nisu po volji. To je početak, a posle prve, dolazi i druga zabrana, pa treća … Dok ne ostanu samo oni ! To što su potpisali u istoriji je zabeleženo u staljinizmu i Hitlerovom nacional–socijalizmu. Hitler je ostao sâm kada je sve druge partije zabranio.

Iz ovog podsećanja ne bi trebalo izvući zaključak da su svi ovi potpisani na jednom propagandnom papiru sledbenici mračnih vođa, ali jesu na tragu onih koji zatamnjuju demokratiju i političke slobode. Kao takvi, oni nisu opasni, ali mogu da budu ako su privezak političke stranke koja traži ukidanje političkih sloboda. A koliko je njihova antidemokratska aktivnost izrazita, potvrđuje i činjenica da stavljaju potpis protiv stranke koja nikada nije ni rečju potegla inicijativu da se bilo koja politička stranka zabrani.

Ovaj politički eksperiment pokazao je da u našoj kulturi postoje umetnici i intelektualci (i političari) koji bi da guše političke slobode i koji rezervišu toleranciju samo za svoje istomišljenike. Kao takvi, oni su izgubili svaki kredit kod ozbiljnog dela javnosti i prešli su prag preko kojeg je teško, gotovo nemoguće, sa njima komunicirati. Institucija političkih sloboda je granica za razlikovanje demokratije i diktature. Onaj ko pređe tu granicu, može da prijateljuje sa diktatorima a ne sa demokratama.

Politički test koji je organizovala stranka ministra finansija razotkrio je pravo lice ovih boraca za demokratsku Srbiju. Oni se ovde i tamo predstavljaju kao demokrate, a u stvari su glasnici represije i gašenja političkih sloboda. Nije to prvi, a valjda ni poslednji put u političkoj istoriji, da se neko predst a vlja za ono što nije. Ako ćutimo, oni će da se šepure i da poveruju da su demokrate i predstavnici “prave Srbije”. Ukoliko o njima kritički progovorimo, biće lakše i Srbiji i onima koji iz inostranstva motre na ovaj narod i ovu državu.