IZA OGLEDALA: MANDAT VLADE SRBIJE

Slobodan Antonić

Koštuničin krčag

„Godina 2026. Azija: novi sukobi na tursko-kineskoj granici. Amerika: predsednik SAD Karlos Munjos pozvao belu protestantsku manjinu da se ne iseljava. Evropa: još jedna kriza Koštuničine vlade, analitičari predviđaju izbore na jesen”.

Ovako bi mogla da glasi savremena varijanta jednog starog vica. I doista, u sredu je na naslovnoj stranici Politike stajalo (nadnaslov, naslov i podnaslov): „Danas dolazi haška tužiteljka – EU čeka da Beograd `usreći Karlu` – Oli Ren: Srbiji ističe vreme, saradnja sa tribunalom se pogoršala”. U četvrtak je već stajalo: „Karla del Ponte nezadovoljna otišla iz Beograda – Mladić – drugo ime za saradnju – Jedini dokaz bilo bi hapšenje odbeglog generala”. – Gotovo je, pomislio bi čovek. Pregovori se prekidaju, vlada se raspada, izbori pre leta. Kad, u subotu, na naslovnoj stranici: „Oli Ren odlučio da se 5. aprila nastave pregovori EU i SCG – Runda i bez Mladića – Evropski komesar za proširenje `prelomio` nakon što ga je Del Ponteova izvestila o napretku saradnje”.

I tako je vlada opet preživela. Naravno, kada se to već dogodi, uvek se nađe nekakvo objašnjenje. „Interesi” i „strah od goreg”, najčešće leže u osnovi svih tih objašnjenja. Ali, jedno je nesumnjivo. Koštuničina vlada kao da krši sve zakone politike. Ona je odavno morala pasti. Zapravo, ona nije smela ni da postoji. Doajen naše političke analitike, čovek od koga smo svi učili zanat, u prve dve godine postojanja Koštuničine vlade bukvalno joj je na svaka tri meseca predviđao pad. Poslednji rok koji joj je dao bio je februar 2006. Sada, po prvi put, ni on više nema novih rokova. Izgleda da se i on umorio.

I zaista, kako može da postoji vlada u kojoj između skupštinskih partnera postoji takva omraza (kao između SPO i SPS)? Kako može da postoji vlada koja je startovala sa četiri, da bi do danas narasla na osam, devet ili deset partnera (zavisi od toga kako brojite različite frakcije SPO, SPS, SDP ili različite partije i frakcije sandžačkih muslimana). Kako može da postoji vlada koju domaći mediji toliko nipodaštavaju da joj nisu dali ni uobičajenih sto dana poštede. („Ovakva vlada ne zaslužuje ni 100 dana!”, napisao je tada jedan poznati komentator.) Kako može da, u Srbiji posle 2000, postoji vlada koja nije favorit Vašingtona ili Brisela?

E, pa može. Reč je o tome da većina uobičajenih predstava o ovoj vladi, a pre svega o njenom premijeru, počiva na predrasudama koje smo sami stvorili i u koje smo, zatim, sami poverovali. „Koštunica je zarobljenik teorija i apstrakcija. On nije u stanju ništa što je praktično da završi”. „On provodi prepodneva u Palati federacije tako što razgovara sa sovama. Onda ode kući da pomazi mačku i da odspava poslepodne”. Ali, taj i takav Koštunica sve je nekako pobedio. Ostavio je iza sebe i Miloševića i Đinđića. Stavio je u džep i Labusa i Dinkića. Uposlio je i Velju i Draškovića. Počistio je i Karića i Čovića... „Znaš, Koštunica ipak ne spava poslepodne”, priznao mi je, pomalo gorko, jedan prijatelj.

I ne spava. Izgleda da nikada nije ni spavao. Izgleda da većina naših predstava o njemu i nije baš sasvim tačna. Izgleda da on ume ponešto i da uradi. I izgleda da će nas još katkad iznenaditi.

Ali, da ne stvaramo još jedan mit. (Ni sa ovim što ih već imamo ne znamo šta ćemo.) Krčag ide na vodu dok se ne razbije. Šta je Koštuničin krčag? Ja mislim – Kosovo. Ono ubrzano ide ka nezavisnosti. Koštunica se trudi da sačuva šta se spasti može. Ali, kako god da ispadne, izgleda da za njega neće biti baš dobro.

Realno, postoje samo dve mogućnosti. Prva je da Kosovu bude data nezavisnost, uz odlučno i dugotrajno protivljenje Srbije. To protivljenje uključivalo bi odbacivanje i one bedne šargarepice koja se Srbiji jedino nudi – nastavak pregovora o priključivanju EU (dakle, ne pravo priključivanje). Srbija je, naime, već sada toliko izmrcvarena sudbinom tih pregovora da bi na otrgnuće Kosova jednostavno mogla da odgovori dizanjem ruku i od pregovora, i od EU. Druga mogućnost je da Kosovo ode, ali da Srbija dobije neki novac za razvoj i koliko toliko otvoren put ka EU. To je ono što mnogi ovde priželjkuju, ali i najviše što su „srpski prijatelji” iz inostranstva spremni da nam ponude.

Zašto obe mogućnosti ruše Koštunicu? Ako Srbija bude ponižena oko Kosova i u očaju se okrene izolacionizmu , ovdašnji nacionalisti će, zajedno sa odbacivanjem „evroentuzijazma” G17, SPO ili DS, odbaciti i ,,evrorealizam” Koštunice. Ako pak Srbija dobije šansu da gubitak Kosova nadomesti dobrim i brzim kolima koja je voze pravo u Evropu, ovdašnjim „evropljanima” Koštunica će svakako izgledati prespor kao vozač. U oba slučaja, nestaće ravnoteže između dva velika politička bloka. Jedan od njih ostvariće odlučujuću dominaciju i Koštunica će biti suvišan.

Zato je jedina šansa za Koštunicu da, uz ona dobra kola za Evropu, za Srbiju sačuva makar nešto i od Kosova. Time bi simbolički „nahranio” i jednu i drugu stranu. Ni jedan blok ne bi bio sasvim poražen, niko ne bi bio sasvim nezadovoljan. I Koštunica bi mogao da nastavi svoju ravnotežnu, posredujuću i umirujuću politiku. To, naravno, iz današnjeg ugla izgleda sasvim nemoguće. „Nešto od Kosova? Apsurdno!”, reći će vam svaki znalac i svaki diplomata. Ali, ko zna. Koštunica je već umeo da nas iznenadi. A ako nas iznenadi i ovaj put, možda onda stvarno i bude: „Godina 2026... a u Beogradu nova kriza Koštuničine vlade”.