IZA OGLEDALA: VREME DISKREDITACIJA

Slobodan Antonić

Verbalne omče

Dakle ovako: Nikolić je fašista, Koštunica klero-fašista, Tadić je hrvatski fašista (ustaša), a Čeda Jovanović je reformski fašista.

Po onome kako političari u ovoj zemlji nazivaju jedni druge, ispada da je politička pozornica Srbije prepuna fašista (a oni koji to nisu valjda su „lopovi i kriminalci”). Ali, to nije samo srpski izum. Čak i u zemljama starije demokratije, ideološki protivnici koji su na desnici često se časte imenom „nacista” i „fašista”. „Nazivanje protivnika nacistima, fašistima”, žali se američki desničarski političar Patrik Bjukenen, „izbacuje suparnika iz društva pristojnih ljudi, unapred diskredituje ono što će reći i tera ga da brani svoj karakter, ne stavove”. Zauzvrat, ideološkom protivniku koji je na levici često će se prišiti ime „komunista”.

Ipak, postoji razlika između američke i srpske politike. U američkoj, teško da će Keri reći za Buša da je fašista. Niti će Buš reći za Kerija da je komunista. Čak i izjave štabova i političkih pratilaca, ma koliko oštre bile, nisu ono što bi se moglo nazvati „verbalnom agresijom”.

U Srbiji, međutim, ne samo da imamo verbalnu agresiju nego smo u sred verbalnog građanskog rata. A od verbalnog rata do hvatanja za guše samo je jedan korak. I sve se to, još, dešava u duboko podeljenom društvu. Obrenovićevci i karađorđevićevci nisu se ni pomirili, a već su došli četnici i partizani. Taman kada se činilo da ovaj rascep jenjava, pojavili su se patrioti i izdajnici. Ni oni se nisu primirili, a došla je podela na starorežimce i demokrate, konzervativce i reformiste, Evropljane i nacionaliste.

Duboka društvena podela i verbalni rat – to je najbolji put u pravi, građanski rat. I nisu tu radikali jedini krivci. Tačno je da su oni, još za vreme Šešelja, prvi počeli sa ovim poslednjim krugom zagađivanja srpske politike. Ali, takođe, je tačno i to da im njihovi kritičari i protivnici nisu ostajali dužni. Nazivanje radikala fašistima i nacistima produžilo se čak i onda kada su ovi, posle 2003. godine, pokušali da se upristoje. Dobro se sećam emisije u kojoj je, kao komentar uspeha radikala na decembarskim izborima 2003, pušten film o pobedi nacista na izborima 1933. Takođe, nezaboravan ostaje i komentar jednog novinara, inače perjanice naših „reformskih snaga”, koji se ticao Šešeljevog objašnjenja odlaska u Hag: „Laže, džukela!”. Nakon toga (ili, uprkos tome), ta emisija i taj novinar dobiće sve moguće nagrade za „hrabro i objektivno novinarstvo”.

To, naravno, nikako nije opravdanje za najnoviju radikalsku eskalaciju verbalne agresije. Ali, u tom zatvorenom krugu uvreda i protivuvreda, diskvalifikacija i kontra kvalifikacija, neko prvi mora da prestane. Radikali su makar probali da stanu. Ali, drugi nisu. I sada smo opet tamo gde smo i ranije bili.

Srpska demokratija se nalazi pred izborom: ili zabraniti radikale, ili integrisati SRS u politički sistem. Stranka koja ima 40 odsto glasova ne može se zabraniti bez državnog udara ili građanskog rata. Ostaje, dakle, integracija. Radikali moraju postati sastavni deo demokratskog sistema. To znači da oni moraju ne samo da strogo poštuju sva demokratska pravila (uključujući i ono da se šef države ne sme nazivati fašistom). To znači da oni moraju postati jedan od jamaca tih pravila. I tek onda za sebe mogu da traže pravo da preuzmu vođstvo nad ovim društvom.

Ali, dok je za svađu dovoljan jedan, za pomirenje je potrebno dvoje. I radikali i ostale stranke moraće da se jednako potrude oko pomirenja (to jest, oko sistemske integracije). Prvi korak ka tome je primirje u verbalnom ratu. Ako politička i društvena elita nije u stanju da razum stavi ispred osećanja, interese ispred strasti, dobro zemlje ispred ličnih omraza, onda ona i ne zaslužuje da vodi ovaj narod.

I još nešto treba imati na umu. Nevolja nikada nije počinjala tako što je gomila nešto vikala. Nevolja je započinjala onda kada su se njene vođe sa tom vikom složile. Masa može da traži da se neko obesi. Nevolja, međutim, nastaje onog trenutka kada im njihov vođ kaže: „U pravu ste! Evo omče!”

Reči „fašista” i „nacista” verbalne su omče oko ljudskih vratova. Kada se jednom stave, teško se skidaju. I odveć lako se pretvaraju u prave omče. Na nama je da se potrudimo da se svih tih omči – ali i svih mogućih dželata dobrovoljaca – Srbija konačno i jednom zauvek oslobodi.

Slobodan Antonić
Politički analitičar