Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život - Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

IZA OGLEDALA: DVOGODIŠNjI UČINAK SKUPŠTINE SRBIJE

Slobodan Antonić

Radišna i neugledna

Ako date mandat u vlasništvo stranaka, onda će vlada kontrolisati skupštinu. Ako pak date mandat u vlasništvo poslanika, rizikujete da vam skupština postane stalna berza na kojoj poslanici prodaju svoje glasove i mandate različitim grupacijama

Ovih dana navršile su se dve godine rada ovog saziva Skupštine Srbije. Ako išta odlikuje današnji srpski parlament, onda je to ogromni raskorak između njegove produktivnosti i njegovog ugleda u javnosti .

Produktivnost parlamenta meri se po broju donetih zakona. Sadašnji saziv srpske skupštine samo u prvoj godini rada (2004) doneo je dvostruko više zakona nego što je godišnje donosila skupština tokom Đinđićeve i Živkovićeve vlade (2001–2003). Ili, doneseno je šest puta više zakona nego u poslednjoj godini Miloševićeve vladavine (2000). U svojoj drugoj godini rada (2005), sadašnji saziv skupštine povećao je broj donesenih zakona za još gotovo 50 odsto. Samo u toj godini, srpska skupština je donela skoro onoliko zakona (120) koliko je prethodni saziv izglasao tokom tri godine, a više nego što je skupština u doba Miloševića donela tokom poslednje četiri godine rada (1997–2000).

I ne samo da sadašnja srpska skupština radi duže i ozbiljnije nego pre. U njoj je mnogo manje ispada i ružnih prizora nego što je ikada ranije bilo . Istina, psuje se i grdi ništa manje nego nekada. Ali, bar nema „šaketanja”, polivanja vodom, čupanja mikrofona, policijskog iznošenja poslanika i sličnih slika kojih smo se nagledali ranijih godina.

Ipak, o našim skupštinarima javnost misli sve najgore. I pored dobre produktivnosti, obrukali su se naduvanim putnim troškovima i marifetlucima oko poslaničkih mandata. Time su znatno pokvarili dobru ocenu koju je ovaj saziv parlamenta mogao da dobije.

Putni troškovi su, nedavnim odlukama Administrativnog odbora, nekako stavljeni pod nadzor. Ali, pitanje vlasništva mandata ostalo je nerešeno. Pitanje mandata je ozbiljna boljka ne samo sadašnje skupštine. To je ozbiljna boljka i cele srpske demokratije. Ugled parlamenta istovremeno je i pokazatelj ugleda demokratije u narodu. Ne može srpska demokratija da bude stabilna, a da njenu skupštinu javnost prezire i da joj se podsmeva.

Ono što je najgore jeste da ne postoji lak izlaz iz ćorsokaka u kome se našla srpska skupština, a sa njom i srpska demokratija. Ako date mandat u vlasništvo stranaka, onda će vlada – koju obično sačinjavaju šefovi stranaka – kontrolisati skupštinu, a ne skupština vladu. Ako pak date mandat u vlasništvo poslanika, rizikujete da vam skupština postane stalna berza na kojoj poslanici prodaju svoje glasove i mandate različitim političkim, ekonomskim ili interesnim grupacijama.

Italija je dobar primer da puka promena institucionalnog aranžmana, a bez suštinske promene političke kulture i institucionalne infrastrukture , ne može doneti napredak. Pošto je politički sistem, zbog korupcije i povezanosti sa mafijom, praktično doživeo slom (1992–3), pristupilo se njegovom reformisanju. Uveden je većinski način izbora za tri četvrtine mesta u oba doma parlamenta. Preostala četvrtina poslanika i senatora birala se srazmernim načinom, sa stranačkih lista, ali uz uslov da stranke osvoje bar četiri odsto glasova. Time se želelo postići ukrupnjavanje političke ponude i pojednostavljenje političke pozornice u zemlji.

Ali, šta se dogodilo? Stranke su se dogovorile i, u okviru svojih koalicionih sporazuma, podelile izborne jedinice. U svakom izbornom okrugu ostala je po jedna koaliciona stranka sa svojim kandidatom, a ostale bi se stranke povlačile. Ishod je bio taj da je italijanska politička scena ostala jednako razdrobljena kao i pre. U skupštinskom sazivu 1996–2000, nalazili su se poslanici iz čak 46 stanaka ! A Andreotijevu vladu, poslednju u tom sazivu, sačinjavalo je čak 12 partija!

Nijedno institucionalno rešenje ne može da izleči neku društvenu boljku ako ona dolazi iz sistema. Korumpiranost naše elite – svejedno da li je to politička, upravna, sudska, medijska ili kulturna elita – nije posledica ovog, ili onog rđavog zakona. Ona je posledica rđavog sistema. Taj sistem se intenzivno menja. Samo ovaj skupštinski saziv doneo je više od 200 zakona. Jedan od sledećih novih zakona svakako mora biti i onaj o izborima. Ali uz njega, moraće se možda doneti još 200 drugih zakona pa da Srbija konačno dobije parlament kakav joj i dolikuje. Jednu skromnu, pristojnu, radišnu, ali uglednu skupštinu. No, tek pošto i sama Srbija postane takva.

21.02.06

 

Slobodan Antonić: U potrazi za idejom (07.02.06)

 
     
     
 
Copyright by NSPM