Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

Iza ogledala

Slobodan Antonić

ZRNO NETRPELjIVOSTI

Ahtisarijeva izjava kao povod

I pisac ovog komentara učestvovao je u 5. oktobru. Nisam jurišao na Skupštinu, ali sam bacao kamenje na Takovsku 10. U blizini je jedan mladić pao, pogođen gumenim metkom u stomak. Smrdelo je na dim i suzavac. Ali, mirisala je nada da je i Srbija konačno postala deo Zapada.

Toga sam se setio kada sam čuo za Ahtisarijevu izjavu kako su Srbi kao narod krivi i kako moraju da plate. Priča o kolektivnoj krivici Srba bila je na Zapadu naročito živa tokom bombardovanja 1999. Tvrdilo se da uništavanje srpskih fabrika, mostova i bolnica, kao i ubijanje srpskih civila nije sasvim nepravedno. „Ogromna većina Srba”, objašnjavao je Danijel Goldhagen, „uhvaćena je u stisak zabluda, mržnji, kulture rata i smrti društva koje je sve ratobornije”. Time je ta većina „učinila sebe zakonski i moralno nekompetentnom” (The Guardian, 29. april 1999). „Srpski civili su ti koji Miloševiću omogućavaju da ostane na vlasti, tako da oni moraju preuzeti deo odgovornosti”, objašnjavala je i Marša Hapfel, sa Univerziteta Tenesi.

Dobro, možda je i bilo neke kolektivne krivice u tome što su Srbi predugo trpeli Miloševića. Ali, Milošević je izgubio izbore 2000. (uostalom, kao i one 1993. i 1997). A kada je odbio da prizna ishod, narod ga je jednom sjajnom revolucijom zbacio sa vlasti. Srbi su, dakle, pokazali da ne podržavaju Miloševića i njegovu nasilničku politiku. Zašto su, onda, opet Srbi i dalje krivi?

I zbilja, čovek ne može a da se ne zapita zašto nas Zapad još uvek ne voli? Ne, ne želim da pojednostavljujem stvari. Znam da u politici nema ljubavi i da presuđuju interesi. I znam da su glavni srpski interesi oko Kosova u nesaglasju sa nekim jakim interesima Zapada. Znam, takođe, da postoji birokratska inercija da se nekadašnji nemirni đaci, po navici, i dalje kažnjavaju. Znam i to da je briselskim i vašingtonskim službenicima najlakše da u diplomatsku misiju dolaze u Srbiju. Samo treba da ponavljaju: „Mladić, Mladić”. i „Nema podele Kosova, nema povratka na stanje iz 1999” i zadatak je izvršen.

Sve mi je to jasno. Ali, ipak, nema li u čitavoj toj politici Zapada prema Srbiji i jedan deo koji se ne može objasniti samo interesima? Ne postoji li možda tu i jedan trun netrpeljivosti, jedno iracionalno zrno odbojnosti koje povremeno, kao u ovoj Ahtisarijevoj izjavi, izlazi na površinu? Tu doista kao da ima još nešto. I kao da Ahtisarijeva izjava nije samo ispad jednog diplomate, već nekakav izlet iskrenosti čitave zapadne diplomatske službe?

Nedavno sam ponovo čitao Hobsa, tog učitelja modernog Zapada. On veli da mi nikoga toliko ne mrzimo kao onoga kome smo učinili kakvo zlo. To je zato, objašnjava dalje filozof, što nas prisustvo te osobe podseća na nečasnost i niskost naših postupaka. A još više zato što znamo da nam ta osoba, samo ako je dovoljno razborita, teško može dalje biti naklonjena. Štaviše, sva je prilika da će ona u budućnosti nastojati da nam se osveti.

I možda je baš u ovoj opasci ključ naše zagonetke? Jer, kada se zapitamo – zašto nas, Srbe, ne tretiraju kao Hrvate, Albance ili Bugare – možda treba da imamo na umu da Hrvate, Albance ili Bugare Zapad nije bombardovao? Da im nije ubio dvogodišnjeg Marka Simića, jedanaestomesečnu Bojanu Tošović, trogodišnju Milicu Rakić, šestogodišnjeg Branimira Stanijanovića, petogodišnju Dejanu Pavlović. I još 83 dece. Da im nije bacio najmanje deset tona obogaćenog uranijuma, koji daje radijaciju kao 437 atomskih bombi bačenih na Hirošimu (zbog čega je u Srbiji, 2004. godine zabeleženo 40 odsto više novih slučajeva raka nego 1999).

Kada, dakle, Zapad gleda Hrvate, Albance ili Bugare, on verovatno vidi narode kojima je pomogao, kojima je učinio neko značajno dobro i od kojih može da očekuje zahvalnost. Kada, pak, gleda Srbe šta vidi? Verovatno samo narod koji je bombardovao i kome je ostavio radijaciju?

Ali, zaboga, verujte nam: Srbi su na to zaista zaboravili! Ko se još toga seća, ko još na to misli? Mi smo zaista sve zaboravili i sve oprostili. Mi zaista i iskreno volimo Zapad. Mi zaista želimo da budemo kao vi!

No, možda oni to nisu zaboravili? Možda oni misle da ne bismo smeli, samo ako smo razboriti, da ih toliko volimo? Kakav glupi nesporazum! Ali, i za to ima rešenje. Zapad samo treba da Srbiji učini neko veće dobro. Neko dobro zbog kojeg će, onda, biti racionalno da nas se više ne plaši, zbog kojeg više neće morati da se od nas stidi. Rešenje pitanje Kosova ne samo na srpsku štetu, ili stvarno otvaranje puta ka EU, dva su moguća dobra koja najpre padaju na pamet.

Učinite to! Zbilja nije teško! I odmah će vam se i Srbi učiniti boljim. Jer – i vi ćete biti bolji!


[Objavljeno: 29.08.2006.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM