| Iza ogledala: Borba oko
plena
Slobodan Antonić
STRANAČKA KONTROLA RESURSA
 „Po
američkom planu, novu vladu činili bi DS, DSS i G17 plus...”.
Bio autentičan ili ne, ovaj „plan” sadrži ono što mnogi priželjkuju:
„vladu punog demokratskog kapaciteta”. I zaista, san o „vladi
demokratskog bloka” sastavni je deo prestoničke političke
mitologije. Ta vlada bi, kako se zamišlja, značila sigurnu
skupštinsku većinu u naredne četiri godine. Ta vlada bi značila kraj
propagandnog rata dve vodeće demokratske stranke, DS i DSS. Ta vlada
bi značila političku stabilnost i brže evroatlantske integracije.
Sve je to, verovatno, tačno. Ali, takva vlada bi se morala praviti
na dva temelja: na strahu od radikala i na ravnotežnoj raspodeli
resursa. Prvi uslov je lakše ispuniti. Radikali su dovoljno jaki i
dovoljno neintegrisani da mogu još dugo plašiti kako domaći
establišment, tako i evroatlantske diplomate. (Kako sada stvari
stoje, radikali će za njih zauvek ostati nepoznati i nepredvidivi,
baš kao i narod koji se usudio da živi i da se kreće van jedino
naseljenog poteza u Srbiji: Terazije – Ul. kneza Miloša – Dedinje.)
Ali, zadovoljavajuća podela resursa, to je već drugo pitanje. U ovom
trenutku uspostavljena je izvesna ravnoteža u kontroli resursa – bar
kada je reč o „demokratskom bloku”. DSS i G17 plus su namireni preko
vlade i ministarstava, a DS kontroliše mesto predsednika republike i
daleko bogatiju polovinu Srbije – Beograd i Vojvodinu. (Radikali
imaju jedino Novi Sad – možda su zato oni jedina istinska opozicija
u ovoj zemlji.) Izbori to sve dovode u pitanje. Zato se oko njih i
vodi glavna politička borba. U DS pominju samo parlamentarne izbore
– predsednički i lokalni za njih kao da ne postoje. Nasuprot njima,
DSS u paketu sa novim ustavom nudi i opšte izbore – skupštinske,
predsedničke i opštinske. Svi, dakle, hoće da zadrže one resurse
koje imaju, a da učestvuju u preraspodeli resursa kojima sada
vladaju oni drugi.
Svako ko potcenjuje ovaj problem pokazuje da ne razume tehnologiju
vlasti na ovim prostorima. Glavni uzrok nestabilnosti i političkih
pregrupisavanja ovde nisu ideološka razmimoilaženja. Glavni uzrok
nestabilnosti i sukoba jesu borbe oko resursa. Nisu se DS i DSS,
2001., sukobili zbog isporuke Miloševića Hagu, kao što se često
pogrešno tvrdi. Oni su se sukobili oko raspodele i preraspodele
„petooktobarskog plena”, sukobili su se zato što je DSS dobijao
manje nego što je verovao da mu pripada. Nije DSS 2004. odabrao da
pravi manjinsku vladu sa socijalistima zato što mu je SPS ideološki
blizak, kako se to, takođe sasvim pogrešno, danas može čuti. Ne, DS
je zahtevao previše ministarstava, a SPS nije tražio nijedno.
Nemojmo se zavaravati, tako nešto kao što je „demokratski blok”
postoji samo na papiru. Razgrnite zavesu političke bliskosti i
videćete rivalske partijske mašine (interesne grupe, oligarhije)
koje se bespoštedno bore oko resursa. I ne može biti govora o
političkoj stabilnosti ako se svaka od njih ne oseća koliko-toliko
„namirenom”.
A pošto nova vlada znači i novu raspodelu „političkog plena”, treba
znati da ministarstva nisu jedini politički plen na koji se ovde
računa. Zato se ravnoteža i ne postiže samo ravnotežnom podelom
ministarskih resora. Partijska mašina koja osvoji 15 odsto glasova
na izborima zasigurno neće biti „namirena” sa pet republičkih
ministarstava, uz nula odsto vlasti u Beogradu i nula odsto vlasti u
Vojvodini. Oni sve gledaju i sve računaju.
Otuda, otvorite li paket na jednom mestu, morate biti spremni da ga
celog razvežete. I nema političke stabilnosti dok ga celog ponovo ne
presložite. Pri tom, svako iznenađenje je moguće – baš zato što
oligarhije gledaju kako stoje u celom paketu, ne samo u pojedinom
njegovom delu. Na papiru analitičkih službi u Vašingtonu ili Briselu
najlakše i najjednostavnije rešenje srpskog problema jesu novi
skupštinski izbori i vlada DS–DSS–G17 plus. Ali stvarnost je nešto
drugo. Baš kao što je to bilo i 2003. godine. Pogledajte samo novine
iz tog vremena i videćete da su evroatlantski analitičari bili
sigurni da je dobitna kombinacija vlada DS–DSS–G17 plus. A onda je
Koštunica, uz pomoć socijalista, sastavio manjinsku vladu.
Smeo bih se kladiti da se isto dešava i sada. Papirnate analize idu
jednim putem, stvarnost drugim. Sedeći u svojim analitičarskim
kabinetima mi naprosto slabo šta znamo o trupkanju koje se ispred
naših vrata čuje. I dok trupkanje postaje sve jače, jedino što
radimo jeste da na našim radio-aparatima tražimo muziku dovoljno
glasnu da prekrije tu lupu. Ali zar ne bi bilo bolje da jednostavno
otvorimo vrata i konačno se suočimo sa onim ko iza tih vrata stoji?
* Politički analitičar
Slobodan Antonić
[objavljeno: 25.07.2006.]
|
