Iza ogledala: Uticaj EU i SAD na srpski politički spektar

Slobodan Antonić

SKASKA O PIJANICI I KOCKARU

„Budućnost i odgovornost za sve što se dešava u Srbiji leži na narodu i rukovodstvu Srbije. (...) Ideja da će se desiti radikalizacija na političkoj sceni Srbije, da će ona destabilizovati čitav region Balkana, da će to biti greška međunarodne zajednice i da će se posledice osećati podjednako u Srbiji i u međunarodnoj zajednici – nije tačna. Međunarodna zajednica može da živi sa radikalizacijom u Srbiji, ali je pitanje da li vi možete da živite sa tom radikalizacijom”.

Ovako je američki ambasador Majkl Polt  prokomentarisao vezu između uspona Srpske radikalne stranke i politike EU i SAD prema Srbiji ( Politika, 6. jul 2006, str. 8). Njemu je očigledno dosadilo stalno plašenje Zapada radikalima i sklonost da se sva krivica za razvoj događaja u Srbiji prebacuje na Zapad. Zato je i poručio Srbima da budućnost zavisi od njih, a da će zbog radikalizacije svakako oni više trpeti nego Zapad.

Uistinu, korišćenje radikala u pregovaranju sa zapadnim diplomatama kao nekakve babaroge i nije bio baš najumniji potez. Tim potezom se, istina, dobijao poneki ustupak, obezbeđivalo još poneko odlaganje. Ali, dugoročno, kod diplomatskog sveta samo se učvršćivalo pojednostavljeno i diskriminatorsko gledanje na jedan važan deo srpskog političkog spektra . Učvršćivalo se uverenje da su radikali nekakva politička čudovišta. A iz toga je proizilazio i sasvim logičan zaključak: ako su radikali već takvi monstrumi, onda su oni pre svega srpski problem. I sa takvim čudovištem se sve demokratske snage u Srbiji treba da uhvate ukoštac. To je ono što nam je ambasador Polt, mislim, želeo da poruči.

Međutim, svako ko na politički život u Srbiji gleda racionalno zna da radikali ipak nisu nikakva čudovišta. Oni svakako imaju ogromne mane. Ali, velike mane imaju i svi drugi srpski političari. Primitivizam i populizam su, nažalost, zajednička odlika čitave naše političke klase. Prema opštem mišljenju, naravno, toga kod radikala ima nešto više nego kod drugih. Ipak, zbog primitivizma i populizma ne možete jednu stranku zabraniti. Dokle god radikali prihvataju demokratska pravila igre, dokle god se drže parlamentarizma i ne krše zakon, oni se moraju uzimati kao bilo koja druga stranka u sistemu . U demokratiji su nedopustive samo one stranke koje hoće da ukinu demokratiju. Sve ostale imaju jednako pravo da se takmiče i jednako pravo da preuzmu vlast, samo ako obezbede parlamentarnu većinu.

Ali, da se vratimo slovu ambasadora Polta; ni „krivica” za dolazak radikala na vlast ipak ne može biti baš samo srpska. Srbija se 5. oktobra svim srcem opredelila za Zapad i njegove vrednosti. I to opredeljenje je Srbiji, u proteklih šest godina, nesumnjivo donelo koristi. Pre svega u finansijskoj pomoći, bez koje bi u Srbiji bilo još teže nego što je sada. Ipak, Srbija se sada ozbiljno zamislila. Ne zbog toga što je ta pomoć daleko manja od obećavane. Da podsetim, Đinđić je javno tvrdio da mu je Romano Prodi, tadašnji predsednik Evropske komisije, lično zajamčio da je „EU obezbedila 2,5 milijardi evra kao pomoć srpskom narodu posle smene Miloševića” ( Glas javnosti , 23. juni 2000, str. 3). A Dinkić je najavljivao da će, nakon obaranja Miloševića, samo iz Pakta za stabilnost , Srbija dobiti osam milijardi dolara u prvih šest godina ( Glas javnosti , 16–17. septembar 2000, str. 5). Ne, Srbija se ne premišlja zato što tih para nije bilo. Srbija se premišlja zbog onoga što doživljava kao stalno i nepravedno kažnjavanje. Srbija se premišlja jer je EU samo zbog jednog jedinog begunca zamrzla pregovore, Srbija se premišlja zbog presude Naseru Oriću, Srbija se premišlja zbog pregovora o Kosovu „koji se moraju završiti nezavisnošću”, Srbija se premišlja zbog svih onih beskrajnih redova za vize ispred zapadnih ambasada...

Srbija se dakle premišlja. I zbog tog premišljanja će, možda, izabrati radikale. Naravno da će zbog tog izbora biti i sama odgovorna. Kao i ona žena, uostalom, koju je muž, pijanac, izdržavao i redovno tukao. Onda se pojavio kockar i ponudio joj da prebegne k njemu. Odluka je samo njena, naravno, to niko razuman ne spori. Njena će biti i odgovornost kada je sutra, možda, i onaj kockar upropasti. Ali, ipak, Vaša ekselencijo, ne mislite li i Vi da bi se skaska sa našom damom možda završila i drugačije da ju je onaj prvi gospodin – samo malo manje tukao?

* Autor je politički analitičar
* [objavljeno: 11.07.2006.]