Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

IZA OGLEDALA: SRBIJA I EVROPSKA UNIJA

Slobodan Antonić

Ili partneri ili u šumu

„Partneri ili polaznici”. Nikada tako jasno kao do sada u Srbiji nisu definisane dve moguće politike prema Evropskoj uniji. I za obe bi se moglo reći da nisu pogrešne.

Biti partner s Evropom znači zajednički raditi na priključenju Srbije EU. Jer, to priključenje nije samo u interesu Srbije. U interesu je, mora biti, i ostalih evropskih zemalja. Ako takvog interesa nema, ako je integracija Srbije u EU samo srpska i ničija druga želja, onda nešto ozbiljno nije u redu sa evropskom idejom, pa i sa evropskim interesom. Ali, ako je to zajednička stvar, ako će svi iz toga imati neke koristi, onda se ne mogu pred Srbiju stavljati sve novi i novi zahtevi koje je ona sve teže u stanju da ispuni. Srbija je Haškom tribunalu do sada isporučila dvojicu svojih bivših predsednika, jednog premijera, jednog vicepremijera, više ministara i gotovo čitav generalštab. Ali, opet joj se kaže da nedovoljno sarađuje sa Hagom i da zato ne računa na ulazak u EU. Tu zaista nešto nije u redu. Zato i podsećanje na partnerstvo u ovom poslu nikako nije na odmet.

Sa druge strane, Srbija nije u položaju da pregovara oko pravila igre u EU. Ona već postoje i na Srbiji je da ta pravila razume i da nauči da igra po njima. Baš onako kao što su to naučile i sve druge zemlje koje su ušle u EU. Izuzeci su mogući, ali samo privremeno, kao prelazno rešenje. I što je za neku zemlju manje izuzetaka, što je uopšte iz nje manje zahteva da se oni naprave, to je dotična zemlja spremnija da postane član evropske porodice. Srbija se zaista učlanjuje u jedan važan klub. I nije dobro da to učlanjenje započne raspravom sa portirom oko blatnjavih cipela ili oko bahato parkiranog automobila.

No, ako su obe politike ispravne, u čemu je onda problem? Kao i uvek, nisu problem načela, već njihova primena. Da se pravila moraju poštovati ako hoćete da igrate, to nije sporno. Sporno je šta je pravilo. I doista, kako tačno glasi pravilo koje Srbija trenutno krši? Da zemlje EU moraju sarađivati sa sudom za bivšu Jugoslaviju? Ali, zar Srbija ne sarađuje? Ne, jer nije uhvatila jednog generala. Dobro, nije ga uhvatila, ali šta s tim? Evropa je puna neuhvaćenih lopova i ubica. No niko tamo ne zaustavlja vozove, ne zatvara škole i bolnice, dok sve ubice ne budu uhvaćene. Evropa nam je draga, ali nam je drag i zdrav razum. Evropa misli da zbog jednog generala treba sve da stane. Ne u Evropi, već u Srbiji. Teško da će i jedan razuman čovek iz Srbije biti oduševljen takvom idejom. Zapravo, ni razumni ljudi iz Evrope ne bi trebalo baš da se takvom idejom ponose.

Ćorsokak u kome se Srbija sada našla pokazuje još nešto. Mi ne mislimo na to šta ćemo da uradimo ako stvari loše krenu. Nemamo „izlaznu strategiju”, što bi se reklo u vojsci. Srbija doista svim srcem želi u EU. Toliko svesrdno, da neće ni da razmišlja šta će da uradi ako se to izjalovi, što je sasvim u skladu sa srpskim mentalitetom – „neće valjda” i „lako ćemo”. Ali, to doista nije evropski rezon. Upravo je Evropa izmislila osiguravajuća društva. Možda bi prvi evropski korak Srbije i trebalo da bude – da se osigura. Neko ovde treba da sedne i da ozbiljno razmisli – šta ako ova stvar sa EU propadne? Nije važno zbog koga, ali šta će Srbija da uradi u takvom slučaju? Da zagnjuri lice u ruke i zarida? Ili da izvadi neku hartiju iz džepa i kaže: „Dobro, kad je već tako, onda ćemo da uradimo to-i-to”.

Ali, ko u Srbiji uopšte tako razmišlja? Radikali, od kojih evrokrate s gađenjem okreću glave, takođe vrte opšte fraze o nastavljanju priključenja EU. Ili, eventualno, ponove neko opšte mesto o Rusiji i Kini. To je premalo za jednu „nacionalističku” i „desnu” stranku, čak i sa 4 odsto podrške, a kamo li za stranku sa 40 odsto glasova i na ivici preuzimanja vlasti. I vlada ume da zategne odnose sa EU (na užas bar dve članice koalicije). Ali, šta ako ti odnosi sutra stvarno puknu, na to, izgleda, niko tamo neće ni da pomisli.

Možda je došlo vreme da se misli i na to. Ima li EU u Srbiji uopšte alternativu? Kako ta alternativa izgleda? I koliko ona tačno košta? A onda, kada sa tim upoznamo javnost, sve će nam biti lakše. Da zategnemo odnose dok nas konačno ne priznaju za partnere. Ili da zbilja zaključamo sve škole i fabrike. I da svi odemo u šumu da tražimo generala.

 

 

 
 
Copyright by NSPM