Herfrid Minkler

O Američkoj imperiji

Pojam imperije ima u zapadnom svetu jedan loš prizvuk. On po pravilu asocira na ekspanziju, potlačivanje, pljačku i nasilje. O mirotvornim naporima imperije se retko govori, što verovatno dolazi od toga da se imperijalni mir uspostavlja više pritiskom i potčinjavanjem no dobrovoljnim priristankom.

Novija literatura o jednom miroljubivom svetskom poretku usredsredjena je, gotovo isključivo na republikanski mir povezan sa Kantom, dok imperijalni mir skiciran od Dantea nikako da nadje svoj aktuelni izraz.

Više je razloga za to, a najvažniji je svakako propast evropskih kolonijalnih carstava i izvlačenje pozitivnih pouka iz misaone prerade tog potonuća. U Nemačkoj su dva pokušaja da se silom uspostavi vlastita imperija završila neuspešno i bila plaćena velikim materijalnim i moralnim gubicima.

Kod SAD je antiimperijalni osnivački mit o oslobodjenju od britanske imperije ratom za nezavisnost bio razlog tome da njeno vidjenje sebe kao imperije dugo vremena nije dolazilo u obzir. Imperija to su uvek bili drugi, pre svega Sovjetski savez koji je do svog urušavanja, početkom devedesetih godina, bio oličenje ovog pojma. Prema njemu je bila stvorena i slika imperije kao poretka, pretežno, orjentisanog na vojnu premoć, a koji sprečava pravo na samoopredeljenje i dijalog. To se u medjuvremenu, delimično, promenilo jer je čitav jedan niz američkih intelektualaca i naučnika prihvatio jedno pozitivno samoodredjenje SAD-a kao imperije.

Oni pri tom uvek naglašavaju da je reč o jednoj liberalnoj imperiji, što delom leži u nastojanju da se prizovu uspomene na miroljubive i civilizacijske angažmane rimskog i britanskog carstva, a delom da se odstrane, novonastali, strahovi od delatnosti SAD na uspostavljanju novog poretka u toku prelaska sa multipolarnog na unipolarni svet. Time je i debata o korisnosti i nedostacima imperijalnog poretka iznova otvorena. (1)

Šta je imperija?

Uprkos dugotrajnim i intenzivnim debatama o imperijalnoj odnosno imperijalističkoj politici u političkim i istorijskim priručnicima, leksikonima i enciklopedijama nema odrednice za pojam imperije. Preovladava stanovište da imperije i nisu ništa drugo do velike države. No to je pogrešno.

Države postoje samo u pluralu i one su deo datog medjudržavnog poretka zasnovanog na principima i pravilima koji nastoje da regulišu njihovo medjuodnošenje. Tih se pravila imaju pridržavati svi pa i oni koji je u okviru tog poretka država pretenduju na ulogu “predvodnika” (Hegemona).

Nasuprot tome imperija, u svetu kojim vlada, postoji samo u singularu. Ona stvara i garantuje pravila na osnovu kojih se, u okviru tog prostora, vodi politika. Ona ga štiti ka spolja i polaže pravo da kontroliše njegov socijalni i privredni razvoj, nekad ga ubrzavajući, a nekad usporavajući.

Imperije i države se tako fundamentalno razlikuju na osnovu svog pozicioniranja u vremenu i prostoru. Državama je i jedno i drugo predodredjeno dok imperije sebe shvataju kao njihove tvorce i garante. (2)

No imperijalna pretenzija se neda uspostaviti, a da se istovremeno ne veže sa nizom obaveza odnosno troškova. Spoj pretenzije i obaveza je ono što bi se moglo nazvati imperijalna misija. U njoj su sadržani zadaci imperije za prostor kojim vlada i na koji pretenduje. To može biti, kao u slučaju Rimljana i Britanaca, u širenju civilizacije, u širenju hrišćanstva kod Španaca i carističke Rusije, pobedi komunizma u svetskim razmerama kod Sovjetskog saveza ili u uspostavljanju demokratije, tržišta i ljudskih prava kod SAD-a. Ovo bi se moglo nazvati i ideologijom no time bi pojam imperijalne misije izgubio na širini i kvalitetu.

Imperije se moraju stalno potvrdjivati u izvršavanju zadataka zadatih u njihovoj misiji. Ukoliko ovo potvrdjivanje izostaje ili doživljava neuspehe dolazi do klimanja legitimiteta, a time i spremnosti ljudi, unutar imperijalnog prostora, da slede postavljene ciljeve. To je i početak njenoga kraja.

Nasuprot imperijalne misije stoji imperijalni rezon. On vodi računa o resursima i mogućnostima imperije i nastoji da ih dovede u sazvučje sa zadacima postavljenim u misiji.

Imperijalna misija postavlja uvek iznova nove projekte na dnevni red dok imperijalni rezon uvek iznova ukazuje da njihovo preduzimanje može dovesti do prenapregnuća imperije. Imperijalna misija generira legitimitet ali tendira ka rastezanju i iscrpljivanju potencijala. Imperijalni rezon povlači kraće granice i nastupa kao advokat realne politike nasuprot samoprenapregnuća imperije.

Ova opšta razmišljanja mogu se konkretizovati na slučaju unutarameričke debate o cilju i izgledima na uspeh intervencije u Iraku. U njoj su na jednoj strani stojali neokonzervativci sa svojim   forsiranjem promene režima i projektom uspostavljanja jednog društvenog i političkog sistema prema zapadnim uzorima. Na drugoj strani stajali su predstavnici realističke odnosno neorealističke škole koji su sa skepsom posmatrali projekt intervencije upozoravajući na teret dugotrajnog angažovanja u regionu. Prvi su tako nastupali kao reprezentanti stanovišta imperijalne misije, a drugi kao predstavnici imperijalnog rezona.

Iz ovog bi se, a u svetlu izostalog uspeha u Iraku, dalo zaključiti da se imperijalno preopterećenje u osnovi može izbeći upravljanjem prema državnom rezonu i tretiranju imperijalne misije kao jedne ideologije prema kojoj se ne treba uistinu orijentisati.

Ovakvo stanovište, medjutim, potcenjuje značaj imperijalne misije za očuvanje imperije. Ako njeno povezano delovanje u postupanju elite erodira počinje i raspad imperije. Za očuvanje jedne Imperije su daleko značajnije zajedničke vrednosti i vizije budućnosti od aparata prisile i njihovo nestajanje se ne da ničim drugim nadomestiti. Posledica toga je da se imperije neprestano kreću u rasponu izmedju svoje misije i svoga rezona, pri čemu čas jedna čas druga strana ima glavnu reč.

Svetski privredni poredak i uloga nafte

Imperije, u okviru prostora koji kontrolišu, osiguravaju ne samo mir već i vode računa, ako se ne radi o čisto pljačkaškim carstvima, o njegovom privrednom stabilitetu i prosperitetu. Tu spada uspostavljanje jedne valute koja omogućava razmenu dobara i u koju se mogu konvertovati sve ostale postojeće valute. No imperija polaže pre svega osnove finansijskog sistema na kojima se uzdiže čitava zgrada privredne delatnosti. SAD su u toku XX stoleća postepeno preuzele ovu ulogu od Britanaca, a simbol tog preuzimanja je jedan sporazum Ruzvelta i Čerčila, zaključen na jednom britanskom ratnom brodu ispred obala Novog Finlanda, koji je u istoriji ostao zapisan kao Atlanska povelja. Ona je 1945 pretočena u Povelju ujedinjenih nacija kojom je, izmedju ostalog, proklamovano pravo da se sve robe neophodne pojedinim državama imaju ponuditi po tržišnim cenama kako ni jedna država ne bi bila primorana da do tih dobara dolazi silom. Ova pravila o razmeni i formiranju cena strateških roba na svetskom tržištu stvorila su osnovu poretka za koji su se obe zapadne sile borile u Drugom svetskom ratu, a koji je bio na drugoj strani od koncepta Velikog zatvorenog privrednog prostora koji su pokušavali da uspostave nacistička Nemačka i caristički Japan agresivnim zauzimanjem teritorija. Iako je jedna od sila pobednica toga rata zadržala koncept Velikg zatvorenog privrednog prostora i nakon njegovog završetka, anglo-saksonski model je odneo prevagu i rasprostreo se širom planete. Svoju odlučujuću pobedu odneo je nestankom SSSR-a početkom 90-tih godina prošlog stoleća.

Unutar takve, tržišno strukturirane, svetske privrede robe kao ugalj, čelik, kaučuk, bronza i naročito nafta igraju glavnu ulogu i osiguravanje trgovine njima, po fer uslovima, je najvažniji privredni zadatak ove imperije. Sa postepenim povlačenjem Britanaca iz regina Persijskog zaliva zadatak obezbedjivanja dovoljnih količina i sprečavanja uspostavljanja monopolskih cena nafte prešao je na SAD. Sa tim prelaskom usledilo je niz američkih intervencija u politički život regiona kako bi se sprečilo uspostavljanje monopolskih cena i osigurala slobodna trgovina naftom. Iako se amerikancima prigovaralo da sprovode jednu klasičnu imperijalističku politiku odnosno intervenciju kako bi stavili naftu pod sopstvenu kontrolu, težište njihove intervencije je bilo osiguranje slobodne svetske privrede. To se najjasnije videlo u ratu izmedju Irana i Iraka od 1980 do 1988 godine u kome su Amerikanci, zbog brige za naftne rezerve svetske privrede, sve više bili angažovani da bi na posletku za prolazak kroz Persijski zaliv obrazovali konvoje tankera koje su štitili američki ratni brodovi. (3)

Region Persijskog zaliva je već decenijama područje u kome je na sceni borba regionalnih sila oko prevlasti kakva je do sada samo u Evropi vidjena. Evropski hegemonijalni ratovi su bili opasni jer su se brzo proširivali na izvanevropska područija, a uništenja njenih industrijskih centara imalo je globalne podledice dok su hegemonijalni ratovi u regionu Persijskog zaliva opasni jer se poremećajima isporuka nafte blokira pokretačka snaga svetske privrede. Ovde je problem zapravo u tome da je sa padom Šahovog režima u Iranu kolabrirao tradicionalni hegemon regiona, a na njegovo mesto nije imao ko da dodje. Tako je započela jedna era nestabilnosti koja je stalno provocirala intervenciju SAD-a i nužno investiranje u stabilnost režima koji teško da su odgovarali njenim predstavama o demokratiji i ljudskim pravima. No politički kolaps Saudijske Arabije svetska privreda bi, ima li se pred očima labilnost susedstva, teško mogla da podnese. Posledica toga je bile i intervencija iz 1990/91 za oslobodjenje Kuvajta i zaštitu Saudijske Arabije kao i ostanak značajnih američkih snaga u regionu. Ova konstelacija snaga je po svoj prilici odigrala i važnu ulogu pri donošenju odluke o intervenciji 2003 godine.

Samoblokada arapsko-islamskog sveta

Rivaliteti srednjih sila oko prevlasti na bliskom i srednjem istoku nisu, svakako, jedini razlog koji dovodi do pojačanog prisustva garanta svetskog poretka u regionu. Njegov angažman je nošen i brigom oko daljeg socijalno političkog razvoja područja koga umnogome karakteriše izostanak samoodrživog privrednog razvoja i nagli porast stanovništva što bi sa opadanjem prihoda od nafte moglo dovesti do socijalne i političke katastrofe u mnogočemu slične onoj koju su zemlje Podsaharske Afrike proživljavale proteklih decenija.

Arapska društva se već duže vremena ubrajaju u tzv. “vrela društva” što će reći da je više od 50% njihovih   članova mladje od 18 godina. Iz toga izrasta instabilitet koji se duže vremena može držati pod kontrolom bogatstvom dobijenim od prodaje nafte. Vremenski ograničeno kapitalizovanje rudnih bogatstava stavlja, za odredjeno vreme, na raspolaganje sredstva kojima se nemirne mase daju umiriti. No već sada je to samo delimično moguće. Sve veći jaz izmedju potrebnih i raspoloživih finansijskih sredstvima teško da se može popuni stalnorastućim cenama nafte.

Milijarde dobijene od prodaje nafte nisu upotrebljene za podizanje industrijske infrastrukture koja bi stimulisala samonosivi privredni život već su potrošene na luksuz viših slojeva i za zadovoljavanje neposrednih potreba siromašnog stanovništva. Živelo se od danas do sutra.

Istovremeno je raspolaganje prihodima od nafte jednog uskog sloja ljudi sprečilo da dodje do postepenog demokratizovanja društva što je moglo dovesti do toga da se pogrešni pravac razvoja usmeri u drugom smeru. Države rentijeri – dakle države čiji prihodi ne potiču od prihoda nego od rudnih bogatstava – su u položaju da se u visokom stepenu zatvore prema političkoj participaciji vlastitog stanovništva što dovodi do toga da mehanizmi političke korekcije, koje demokrartije poseduju, ovde ili ne postoje ili ne mogu doći do izražaja. (4) Posledica toga je da nosilac imperijalne sile pokušava da pomogne proces demokratizacije spolja verujući da će to naići na razumevanje i podršku ljudi u regionu. U Iraku se medjutim pokazalo da je to i u toj formi jedna zabluda.

Bliskoistočni konflikt

Mišljene mnogih u regionu je da bi najbolje bilo da se SAD drže po strani i nemešaju u unutršnje stvari regiona. No za jednu imperijalnu silu stvari nisu tako jednostavne. U periodima kada se oni držali po strani i kada je poprište sukoba bilo prepušteno zavadjenim stranama Amerikancima se, redovno, prebacivalo da se ne angažuju u dovoljnom obimu u rešavanju ovog konflikta. To je bio slučaj i na početku mandata Džordža V. Buša. Posledice su bile ne samo nazadovanje u mirovnom procesu izmedju Izraelaca i Palestinaca nego i teške optužbe iz Arapskog sveta da SAD ne pritiskaju u dovoljnoj meri Izrael da bi došlo do pomaka u rešenju Palestinskog problema. U stvari ono što se ovde SAD-u prigovaralo je to da neigraju u potpunosti svoju imperijalnu ulogu.

Za imperiju, u ključnim regionima svetske političke arene, nema predaha i okretanja glave od problema.

To je moguće u rubnim krajevima sveta, poput velikog dela Afrike, ali ne i u regionu Bliskog i Srednjeg istoka gde se povećana dinamika sukoba kao i nacionalne i verske protivrečnosti prepliću sa najvećim svetskim rezervama nafte. Evropljani mogu sebi priuštiti delovanje u okviru svojih mogućnosti i sposobnosti ali SAD se moraju stalno angažovati. To povećava verovatnoću pravljenja grešaka što je ponekad i posledica nestrpljenja koje uz sve ovo neminovno ide.

(Sa nemačkog preveo Goran Nikolić - prethodno objavljeno u Aus Politik und Zeitgeschichte, Bonn , Broj 45/2005, )

Fusnote:

1. Pogledaj: Empire Amerika. Perspektiven einer neuen Weltordnung / Americka imperija. Perspektive jednog novog svetskog poretka /, hrsg. von Ulrich Speck/Natan Sznaider, München 2003;   Sabine Jaberg/Peter Schlotter(Hrsg.), Imperiale Weltordnung-Trend des 21. jahrhunderts?, / Svetski imperijalni poredak-Trend 21. stoleca?/ Baden-Baden 2005.

2. O tome vidi opširnije kod Herfried Münkler Imperien. Die Logik der W eltherschaft-vom Alten Rom bis zu den Vereinig ten Staaten , / Imperije-logika vladanja svetom od starog Rima do Sjedinjenih Američkih država / Berlin 2005

3. O tome pogledaj Der neue Golfkrieg / Novi Zalivski rat /, Reinbeck 2003, Str. 69

4. Pogledaj: Andreas Boeckh / Peter Pawelka Staat, Macht und Rente in Internationalen Politik / Država, Moć i rente u medjunarodnoj politici /, Opladen, 1997.