Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Uroš Bošković

ZAPLET RASPLETA KOSMETSKOG ČVORA

Politički razgovori o budućem statusu južne srpske pokrajine, kako je i nagoveštavano tokom ove godine, na pragu su. Startne pozicije su definisane, donete su rezolucije Skupštine Srbije (sve sem nezavisnosti) i kosovskih Albanaca (ništa sem nezavisnosti), doneta je deklaracija Srba sa Kosmeta, imenovan međunarodni posrednik u pregovorima. Bazični princip „standardi pre statusa“, za koji su OUN i njena administracija na KiM godinama tvrdili da je ključ svega, s očekivanom lakoćom je zvanično gurnut u stranu. Iako svi relevantni izveštaji ukazuju da je Kosmet daleko od ispunjavanja ma kakvih standarda, razgovori o statusu, uz posredovanje UN, počeće po svoj prilici u januaru. „Standardi i status“ – tako glasi nova, tobože kompromisna formula, lansirana pod pritiskom američke administracije.

Stiče se utisak da niko nije zatečen ovakvim tokom zbivanja. Uostalom, cele ove jeseni obavljana je široka priprema terena. Dobro poznati lobiji, preko takođe dobro poznatih mehanizama, sistematski su vukli poteze koji nesumnjivo ciljaju da oslabe poziciju Srbije u razgovorima.

Najpre, gotovo već rutinski, pokrenut je novi ciklus priča o srpskim zločinima i prvenstvenoj krivici za ratove u ruševinama druge Jugoslavije. To je već postalo neka vrsta artiljerijske pripreme za svaki novi udar na Srbiju. Bezbroj puta viđena zgusnuta kampanja, ista lica koja su i sama postala oblik maltretiranja Srbije, iste ofucane rečenice, iste problematične slike koje bi trebalo da šokiraju i ućutkaju (bez postavljanja ikakvog pitanja o njihovoj autentičnosti i smislu ponovnog podgrevanja).

Zatim, intenzivirani su vrlo sumnjivi incidenti po Vojvodini, unapred proglašavani kao međunacionalni, što bi trebalo da ilustruje izjave mađarskih političkih lidera, predvođenih Nenadom Čankom, o ugroženosti svih nacionalnih manjina u Srbiji. U istom paketu, gotovo do grotesknosti je preduvan slučaj, možda i prethodno naručen, „neonacističke omladinske organizacije ,Nacionalni stroj'“ koja kinji antifašiste, predvođene lokalnim novosadskim ideologom crnogorskog separatizma. („Vidimo da fašističke snage iz dana u dan rastu unutar Srbije, posebno kod mladih“, izjavio je Bi-Bi-Si-ju Džejms Lajon, predstavnik Međunarodne krizne grupe.) Svaki sporni grafit je slikan i više puta emitovan u udarnim informativnim emisijama, kao i performansi prekrečavanja „grafita mržnje“ (i farba je, izgleda, bila iz iste kofe). Konstruisana je atmosfera nestabilnosti u samoj Srbiji, izmišljana psihoza straha, eskalacije do koje bi moglo doći svakog trena.

HAŠKI PREGOVARAČKI SERVIS

Iznenadni zahtev Haškog tribunala da se optužnica protiv Slobodana Miloševića za Kosmet, prethodno spojena na zahtev tužilaštva, sada razdvoji od optužnice za BiH i Hrvatsku – prema proceni svih iole objektivnih posmatrača – takođe je deo priprema za razgovore o statusu Kosmeta. Navodno, procena tribunala je da je saslušavanje svedoka za Kosmet pri kraju i da bi se moglo brzo preći na izvođenje dokaza, odnosno izricanje presude. Dobro obavešteni izvori tvrde da je vrhu Haškog tribunala „sugerisano“ da presudu Miloševiću za Kosmet obavezno izrekne najkasnije do septembra 2006, kada će, kako se planira, i razgovori o statusu KiM ući u odlučujuću fazu. Ako u toj fazi razgovora, pod međunarodnim posredništvom, Hag osudi srpskog ratnog predsednika za ratne zločine, poput genocida, etničkog čišćenja, deportacije stanovništva – uz medijsku eksploataciju koja neće izostati – albanska strana dobila bi „moćan argument“: popusti li se Srbima u tim razgovorima, to znači da se „legalizuju i nagrađuju rezultati ratnih zločina“. Gotovo istovetan je cilj cinično oslobađajućih presuda za notorne ratne zločince Fatmira Ljimaja i Isaka Muslijua, bliske saradnike Hašima Tačija u „OVK“, koje su izazvale višednevno slavljeničko šenlučenje na KiM i primorale srpske straže da opet zauzmu mesta.

Za sve to vreme, paralelno, radila je i široka „naučno-analitička logistička mreža“, koja je trebalo da uspostavi široku predstavu kako je srpska pozicija potpuno izgubljena, kako Srbi „u svakom slučaju gube Kosmet ali im se nudi mogućnost da nešto i dobiju zauzvrat“ ako svemu tome „priđu racionalno“ i „pomire se sa realnošću“. Svakodnevno su se sa raznih „naučnih adresa“ oglašavali „poznati eksperti“ i dolivali ulje na tu vatru. Činjenica da među njima prednjače izraziti plaćeni albanski lobisti – poput Danijela Servera, Mortona Abramovica ili Januša Bugajskog – ne može se prevideti. Eho je prihvatala i umnožavala srodna „analitička mreža“ u samoj Srbiji (direktori jednočlanih centara za ovo i ono, „nezavisni analitičari“, predstavnici najspornijeg dela „nevladinog sektora“...), sve dok mnogi od tih stavova, malo umekšani i prihvatljivije kazani, nisu dospeli u uvodnike nekih ozbiljnih i dobronamernih beogradskih nedeljnika.

Potkrepljenje nije izostalo ni sa zvaničnih mesta američke administracije. Dovoljno je spomenuti izjave zamenika državnog sekretara Nikolasa Bernsa da su „SAD nestrpljive da sve narode u Bosni vide kao Bosance“, te da „žitelji Kosova imaju prava da kažu u kakvoj državi (ne) žele da žive“. I slučajno curenje u javnost američkih „trinaest pitanja za proces konačnog statusa Kosova“ je istovrsno i istorodno.

METODI OBESHRABRIVANjA SRBIJE

Kao što dreser u jednoj ruci drži šećer a u drugoj bič, udžbenički su ostavljane otvorene i (ponižavajuće) „pozitivne alternative“ za Srbiju. Ako Srbi „smognu snage i najzad stvarima pristupe racionalno“, daće „ono što su već izgubili“ a dobiće ubrzani prijem u EU (pregovori o stabilizaciji i pridruživanju samo što nisu počeli), otpis starih dugova i dobijanje velikih tranši novih kredita. Biće – o, koliko smo puta to slušali – „suštinski ohrabrene značajne zapadne investicije u Srbiju“.

Ako ni ovog puta ne pogode u kojoj ruci je šećer a u kojoj bič, Srbi će proći kao što su prolazili i dosad. U svrhu izazivanja Pavlovljevog refleksa, nabraja se: izolacija, sankcije, beda, sirene za vazdušnu opasnost koje se prolamaju kroz noć...

Registrovana su još dva oblika obeshrabrivanja Srbije, čiju sugestibilnost ne bi trebalo potcenjivati: „obrada“ zemalja i protektorata u okruženju, kao i gotovo cinično imenovanje „međunarodnog medijatora u razgovorima“.

Od zemalja u okruženju najdrastičnije je, sa mesta šefa države, reagovala Slovenija: podržala je nezavisnost Kosmeta kao „jedinu realnu opciju“. Doduše, tu ne može biti reči o promeni stava tokom poslednje „obrade“. Slovenija na tom poslu otvoreno radi još od 1981. godine, samo što se tokom operacije „tihog kupovanja Srbije“, odnosno velikog povratka na srpsko tržište, bila taktički i licemerno ućutala. Pošto je postpetooktobarsku političku garnituru u Srbiji srozala do te mere da slovenačke hipermarkete i slične objekte otvaraju ministar spoljnih poslova SCG (Svilanović) i potpredsednik Vlade Srbije (Labus), istovremeno procenjujući da je vreme da se umeša u grabež za kosovske resurse, Slovenija – oličena predsednikom Drnovšekom – opet je skinula masku. Tragikomična je pozicija Makedonije, državice spektakularno nezainteresovane za sopstveni slučaj, koja je, preko predsednika vlade Bučkovskog, izjavila da „nema ništa protiv nezavisnosti Kosova“, ali u podtekstu odmah tražila garancije da to neće značiti nikakve docnije albanske zahteve prema Skoplju. Mađarska je poslala visoke funkcionere na KiM i najavila otvaranje svog izaslanstva, valjda neke preteče ambasade, istovremeno aktivno učestvujući u veštačkoj destabilizaciji međunacionalnih odnosa u Vojvodini i tražeći „dalju internacionalizaciju tog pitanja“. BiH praktično ima tri stava o ovom pitanju. Muslimanima je očito draga ideja o nezavisnosti Kosmeta, ali uz panično isključivanje ma kakve mogućnosti da to posluži kao model za Republiku Srpsku.

Smisao takve „obrade okruženja“ svima je jasan. „Ostaviti Beograd usamljenim u regionu, u startu pregovora“, tumači dr Biljana Vankovska, profesor na Filozofskom fakultetu u Skoplju i direktor tamošnjeg Centra za demokratiju i bezbednost.

U celoj toj tužnoj „geografiji beskičmenjaštva i sipanja soli u rane“, ne bi trebalo prevideti uravnotežen i častan stav Grčke, Italije, Rumunije, Bugarske i Hrvatske. Zagreb se, za mnoge neočekivano, založio da se do rešenja dođe kroz razgovore i kompromis, naglašavajući da stvarnog rešenja ne može biti bez saglasnosti Beograda. Rumunija je obznanila da ima i sopstveni plan za Kosmet, ponudivši dobre usluge, uz jasan stav: „Niko ne sme da se igra olovkom po mapi. Granice moraju biti nepromenljive.“ Garantovanje postojećih granica važan je element i bugarskog pogleda na kosovski rasplet.

DŽELAT UNAPREĐEN U HIRURGA

Imenovanje nekadašnjeg finskog predsednika Martija Ahtisarija za međunarodnog posrednika u razgovorima o statusu Kosmeta predstavlja čin krajnjeg cinizma, sračunat da istovremeno i provocira i demorališe srpsku stranu. Upravo je Ahtisari, jedne kritične junske večeri 1999, prešavši podlakticom preko stola i zgrnuvši na pod sve što se na njemu nalazilo, pokazao tadašnjem srpskom političkom i vojnom rukovodstvu ravnu ploču pred sobom i rekao: „Ovako će izgledati Beograd ako do jutra ne potpišete.“

Marti Ahtisari je počasni predsednik Međunarodne krizne grupe, upravo one organizacije koja je pre tri godine promovisala izraz „uslovna nezavisnost“ i preporučila to „rešenje“ za Kosovo. One organizacije koja je još proletos „predvidela“ početak razgovora za kraj ove godine, a za narednu referendum na KiM, ustav i priznavanje suvereniteta Kosova! One organizacije u čijem izvršnom komitetu sede, pored ostalih, Morton Abramovic, savetnik kosovskih Albanaca na pregovorima u Rambujeu i njihov poznati vatreni lobista, zatim Džordž Soroš, kao i Vesli Klark, general koji je komandovao bombardovanjem Srbije.

To je skoro kao da ste Hajnriha Himlera delegirali da arbitrira u pregovorima između Jevreja i Palestinaca.

„Nasmešimo se, naoružani strpljenjem, i sednimo za sto.“

PARTIJA ŽIVOTA VOJISLAVA KOŠTUNICE

Takva duga priprema terena otkriva tendencioznost nekih važnih svetskih centara moći i ukazuje na međunarodni kontekst u kojem će delovati srpski pregovarački tim. Na unutrašnjem planu, uprkos inače bolesnoj političkoj sceni, ipak je uspostavljen minimum jedinstva i ozbiljnosti. U toj unutarnjoj konsolidaciji, koju odslikava i jasna Rezolucija Skupštine Srbije, kao i formiranje jedinstvenog pregovaračkog tima predvođenog predsednikom Vlade i predsednikom Republike, izuzetnu ulogu odigrali su Vojislav Koštunica i Srpska radikalna stranka. Predsednik Vlade i najjača politička stranka u zemlji, uz to i opoziciona, imali su veoma konstruktivan pristup i učinili sve da dođe unutarsrpskog dogovora. Pokazalo se da je to bilo dovoljno jak faktor stabilnosti i zbijanja redova da ni lutanja i iskakanja Borisa Tadića nisu trajnije uzdrmala srpsku stranu (iako vraćen u kolosek, procenjuje se da Tadić ostaje, uz Draškovića, najrizičniji deo srpskog tima).

Koštunici većina objektivnih posmatrača, čak i oni koji ga „inače ne vole“, ne poriču da je ispoljio veliku političku zrelost i umešnost, u okolnostima koje su mnogostruko nepovoljne. U spoljnopolitičkom nastupu na pravom mestu i u pravo vreme isturio je najjače srpske argumente. Univerzalni principi međunarodnog prava i poretka, izbalansiran stav i spremnost na razuman kompromis, realističnost, ali i odlučnost u odbrani legalizma, te onih postulata na kojima insistiraju, kod sebe samih, sve moderne države sveta – to je okosnica Koštuničine platforme, ubedljivo izložene i u Savetu bezbednosti UN.

Uz neke svoje poznate slabosti, Koštunica je za američko-albanski lobi sigurno najnepovoljnije rešenje na čelu srpskih pregovarača, baš kao što bi Milošević, kao i ranije, bio fotorobot idealnog rešenja. Koštunica je smiren, poštuje proceduru, nikome se ne namešta na volej niti bode prst u oko, teško ga je isprovocirati i izbaciti iz takta. Nezgodan igrač. Nije vlastoljubiv na način koji koji bi se mogao upotrebiti protiv Srbije. Nije političar kojem bi u delikatnoj fazi pregovora neko mogao ponuditi lični dil protiv opšteg nacionalnog i državnog interesa. Nije ga lako čak ni staviti pod krajnji pritisak, pogotovu ne na neki bahati holbrukovski način. Ako je „američki kompjuter“ za Miloševića svojevremeno izbacio da mu je najveća slabost vlast , i da ga u prelomnom trenu tu treba gađati, bilo ponudom, bilo pretnjom, onda će ta sprava sa Koštunicom sada imati velikih problema (uostalom, stari su poznanici, još s početka 2000. godine). Isti taj „kompjuter“ veli da Vojislav Koštunica „sigurno neće potpisati ništa što je drastično protiv srpskih interesa“. Razrađivano je nekoliko scenarija po kojima Koštunica, primoravan da učini nedopustivo, odbija to, napušta pregovore, obraća se naciji (ili Skupštini) otkrivajući sadržaj ultimatuma i traži izjašnjenje. Ta mogućnost istovremeno uznemirava i nervira američke „medijatore“, pa su u više navrata pokušali unapred da je isključe kao tobože „neozbiljnu za političara tog ranga“: „Političari ne smeju da beže od odgovornosti, i da se, onda kad treba da donesu tešku odluku, kriju iza naroda, Skupštine ili nekog trećeg kolektiva.“

LAZAREVE VEČERE EVROPSKIH NARODA

Koštunica je za proalbanski deo američkog establišmenta nepodesan pregovarač i zbog toga što, za razliku od Miloševića, nije sve skoncentrisao u svojim rukama, što bi protivnicima omogućilo da se udarom u jednu tačku, „obradom jedne ličnosti“, postigne sve. Nije moguće zamisliti situaciju u kojoj na Koštuničinim mapama postoje „koridori viskija“, kao što je kod Miloševića onaj između Sarajeva i Goražda. Koštunica ima preciznu i principijelnu platformu, obavezujuću Rezoluciju Skupštine, reprezentativan pregovarački tim, konsenzus svih relevantnih političkih i društvenih faktora (možda minimalan, ali dovoljan i jasan).

Cela ova postavka, razume se, sama po sebi neće ništa rešiti. Oni koji su namerni da prekrše međunarodno pravo, rezoluciju Saveta bezbednosti UN, da instaliraju nove opasne presedane – neće od toga odustati zbog Koštunice ili bilo koga u Evropi. Osim ako novim računicama budu primorani da to učine. Za srpsku stranu je možda prekasno da se bavi tim tuđim računicama. Vreme je da najzad ono što je do nas uradimo na najbolji mogući način.

Analitičari koji ozbiljno, bez euforije, sada izgovaraju presudno važne jednostavne rečenice, bistre i okrepljujuće, čine dobro možda i više nego što su sami svesni. Tako, Igor Ivanović u tekstu „Jedno Kosovo za dva ,versaćea'“ (www.nspm.org.yu ) veli:

„Pod plaštom melodije o ,realnoj politici' koja se bazira na ,funkcionalnoj državi Srbiji sa jedinim prioritetom ubrzanog ulaska u Evropu', skriva se mračna namera kao u priči o čarobnom frulašu iz Hemlina, čiji je cilj rasparčavanje jedne demokratske države. Srbija nema ni jedan jedini razlog da se histerično i brzopleto odrekne teritorija. Ukoliko to čini na način kakav je primeren državama unutar EU i ukoliko pokaže strpljenje i mudrost, inicijativa polako, kao u nekoj pozicionoj šahovskoj partiji, prelazi na njenu stranu. Čak i u slučaju da postoji tajni najcrnji scenario od strane svetskih moćnika i lobista, jasnim stavom i demokratskom procedurom, kao i nacionalnim konsenzusom o strateškim pitanjima, može se postići mnogo više od euforičnog pristajanja na prvu ponuđenu šargarepu. Na svim ključnim istorijskim raskrsnicama imali smo putokaze koje su postavljali vizionari. Nismo ih uvek na vreme sledili, ali smo im se vraćali. Kao što je Bora Pekić ukazao da je lažna dilema nacija ili demokratija, tako je, prekodirano na ovaj trenutak, lažna dilema: Kosovo ili Evropa. Jer, gde bi danas bili evropski narodi da nisu pamtili njihove Lazareve večere?“

(ovaj tekst objavljen je i u 5. broju casopisa Evropa nacija)

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM