KOMENTARI

K O L U M N E    1     2     3     4     5      6     7     8     9     10   11

Nacionalizam i reforme

Moram priznati da se u jednoj stvari potpuno slažem sa Žarkom Koracem. Zbivanja u Beogradu i - narocito - Novom Sadu neposredno nakon pobede naše vaterpolo reprezentacije nad Hrvatskom u finalu evropskog prvenstva zaista nisu bili samo izolovano huligansko divljanje, na kakvo se može naici manje-više svuda u svetu. Slažem se sa njim i u drugoj stvari. Da, ovi dogadjaji zaista predstavljaju ozbiljno upozorenje dosovskoj vlasti. I da, ispod relativno mirne, bolje reci, apaticne pokorice u današnjoj Srbiji postoji jedno potmulo i nepredvidivo nacionalno vrenje. Plašim se, medjutim, da razbarušeni potpredsednik srpske vlade i neoficijelni portparol Helsinškog odbora pogrešno detektuje uzroke ovog stanja i da, posledicno tome, terapija koju on i vlada preduzimaju i predlažu može biti ne samo beskorisna, vec i direktno voditi u eskalaciju krize. Strože zakonodavstvo, oštrije kazne i jacanje policijske represije ne mogu biti lek tamo gde je bolest ovako teška i zapuštena.

U suštini, izmedju mene i Žarka Koraca, odnosno svih koji uvek i u svemu što (nam) se dogadja vide samo "srpski nacionalizam" i "posledice Miloševiceve vladavine" postoji jedna kljucna metodološka razlika. Slicno Miloševicu, i oni su zatocenici postmodernisticke iluzije da ono što nije bilo na televiziji naprosto - ne postoji. Otuda njihovo nastojanje da po svaku cenu zagospodare svim raspoloživim ekranima i onda pomocu njih kreiraju svoj virtuelni svet, sacinjen iskljucivo od medjunarodnih konferencija i konvencija, Egzita i modnih revija, Ruške Jakic, "Lisica" i Ašoka Murtija, svet u kojem nema nezaposlenih, izbeglica, Knina, Kosova, Vidovdana, štrajkova i slicnih "relikata prošlosti". Nasuprot tome, ja sam bliži klasicnom, u osnovi, kantovskom ubedjenju da ipak postoji neka stvarnost i izvan TV Pinka, i da ona, daleko manje ružicasta, nenašminkana i gruba takodje ima i traži svoje pravo. I što je više represirana i potisnuta sa ekrana i iz glava nove vlastodržacke klase, to je veca verovatnoca da ce u nekom trenutku izbiti poput vulkana, nekontrolisano i rušilacki. Ta "druga Srbija", to nalicje dosovske lakirovke, nije sacinjeno samo od "ostataka Miloševicevog sistema" vec od živih ljudi koji nisu puke statisticke brojke, od stotina hiljada nezaposlenih, ili bedno placenih radnika i službenika, izbeglica, studenata, sitnih zemljoradnika, rudara, penzionera i drugih tranzicijskih gubitnika, koji na sopstvenoj koži osecaju nesklad izmedju sumorne srpske stvarnosti i slike koju o njoj stvaraju dežurni reformatori i njihovi medijski promoteri.

Takva stvarnost uvek ce predstavljati izvor socijalne i nacionalne frustracije i pothranjivati ekstremizam svake vrste, i tu nikakvi zakoni, ni "preventivna edukacija" i "škole tolerancije" nece biti od pomoci ukoliko se ne dezaktivira bar neki od ovih fitilja u temeljima postmiloševicevske Srbije. A na tom planu, valja priznati, ova vlast, uprkos velikim obecanjima, zaista nije uradila mnogo. Zato, umesto što se jalovo zgražaju nad apokaliptikim prizorima navijackog "slavlja" i pogruženo izvinjavaju i kome treba i kome ne treba, neka se bar malo umešaju u svoj posao. Ne moraju da skacu u bazen, niti da se biju sa protivnickim huliganima. Samo neka rade ono za šta su placeni, reše makar jedan državni problem, zabeleže makar neku "pobedu" u svojim disciplinama i svojom politikom sacuvaju bar neku mrvicu nacionalnog samopoštovanja. Možda ce onda i divljanja i nacionalima biti manje.

Da li je ovo što govorim znak nedovoljne budnosti, ili cak "bolecivosti prema nacionalistickom zlu koje nas je dovde i dovelo"? Verujem da nije. Odnosno, jeste upravo u onoj meri u kojoj lekari koji tragaju za uzrocnikom SARS-a, EIDS-a, ili nekog slicnog virusa, mogu biti optuženi da doprinose širenju bolesti. Nema sumnje da ce biti i onih koji ce tvrditi tako nešto. I nije sasvim slucajno što su mnogi od tih ljutih reformista svojevremeno, tokom onih olovnih godina pocetkom 90-tih, pisca ovih redova sumnjicili za "anacionalizam" i ubedjivali kako je Slobodan Miloševic "genijalan politicar", a Ratko Mladic "izvanredan vojskovodja". Neki su, uostalom, o tome i javno dobošarili. No, vremena se menjaju, a sa njima i intelektualna i politicka konjuktura. U svakom slucaju, sa "prvoborcima" koji su ne tako davno "gradili socijalizam" i klicali Titu, potom guslali nacionalne strune i džarali badnjake po Sava centru, a sada gude reformsko-globalisticku pesmu, ni mi ni reforme necemo daleko stici. A mnogoprizivana Evropa ostace daleka kao što je i pre bila.

Djordje Vukadinovic (27.06.03.)

Politika dvostrukih standarda

Teško je odluciti se za temu u nedelji koju su obeležili solunski samit EU, ponovljeno insistiranje SAD na potpisivanju sporazuma o izuzimanju njihovih gradjana od nadležnosti Medjunarodnog krivicnog suda, produženi duševni bolovi Bebe Popovica, skupštinska seansa Cedomira Jovanovica, poslednji trzaji organizovanog radništva i nova runda medijskog plej ofa izmedju Pinka i B-92. Svaki od ovih dogadjaja je znacajan na svoj nacin i zaslužuje ozbiljnu analizu. Mi cemo se, medjutim, zadržati na jednom apstraktnijem fenomenu, koji ostaje u pozadini i predstavlja neku vrstu zajednickog imenitelja u navedenim i mnogim drugim zbivanjima.

"Dvostruki standardi" su ta magicna rec kojom se na politicki korektan nacin imenuje pojava koja je (p)ostala dominantni politicki fenomen sveta na pocetku treceg milenijuma. Pobornici, aktivisti i simpatizeri ovog intelektualnog i politickog trenda nadevaju mu lepa imena, kao što su "pragmatizam", »postmodernizam« i "kontekstualno rešavanje problema", dok ga protivnici vide kao licemerje, bahatost i aroganciju moci, te demaskiraju kao samo prepakovanu verziju one stare i odvajkada znane politike sile, koju je narodni duh davno komprimovao u sentencama: "jaci-tlaci", "ne bode se šut s rogatim", »veži konja gde ti paša kaže« i slicnim, oporim, ali izgleda univerzalno važecim istinama.

Pogledajmo samo nekoliko recitih ilustracija. Nama se preti sankcijama ukoliko se ne obavežemo da americke gradjane necemo tužititi niti izrucivati Medjunarodnom sudu u Hagu, a istovremeno nam se takodje preti sankcijama ukoliko sopstvene gradjane nedovoljno revnosno isporucujemo drugom (oba se nalaze u istom gradu), u svakom pogledu nereprezentativnijem i ad hok ustanovljenom tribunalu, koji, buduci da su mu nadležnosti ogranicene samo na bivšu Jugoslaviju, uživa blagonaklonost SAD. S druge strane, najmocnije clanice evropske unije ultimativno pozivaju na principijelnost balkanske pretendente na clanstvo u njihovom ekskluzivnom klubu, zahtevajuci od njih da odbiju ultimativni zahtev SAD, a pri tom uredno propuštaju priliku da slicnu principijelnost i odlucnost same demostriraju svojim glasanjem u Savetu bezbednosti. Da i ne govorimo o tome da su na osnovu "cvrstih dokaza da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje" SAD i Velika Britanija ušle u rat protiv Iraka, a sada nude ogromnu novcanu nagradu svakome ko bi im, eventualno, mogao pribaviti kakve-takve dokaze o tom oružju.

Odlucni u svom kursu prema "evro-atlanskim" integracijama, naši vlastodršci nisu propustili priliku da iz svetske politike prezmu ono najgore, nadovezujuci na to još malo lokalnog bezobrazluka i aljkavosti. Iako je uvodjenje skupštinskih TV prenosa bilo jedan od prvih zahteva i prva politicka tekovina borbe »srpske demokratske opozicije« (navodnici su sve potrebniji za svaku rec u ovoj sintagmi), ti prenosi su danas ukinuti sa u dlaku istim obrazloženjem sa kojim se nekadašnja vlast opirala njihovim uvodjenju. (Prenosi su, navodno, skupi, neatraktivni i pretvaraju se u poligon za neodgovornu opozicionu propagandu). Kada su Mirko Marijanovic i njegovi ministri tužili novinare i medije, to je bio krunski dokaz režimske torture i jednoumlja. Medjutim, slicne tužbe današnjih ministara i visokih vladinih cinovnika predstavljaju »privatnu stvar« i njihovo »elementarno gradjansko pravo« na zaštitu dostojanstva i licnosti. Kao da Marijanovic i drugovi takodje nisu tužili kao »privatna lica« samo što su i tada i sada tužbe ovih »obicnih« gradjana tretirane sa neuobicajenom ažurnošcu i naglašenim razumevanjem nadležnih - razume se - nezavisnih sudova. Najzad, vlast koja je deset godina pozivala na razlicite vrste gradjanskog otpora i neposlušnosti (»mora sve da stane, da bi Srbiji krenulo« porucivali su tadašnji opozicioni celnici), narocito insistirajuci na studentskim, radnickim i prosvetarskim štrajkovima, danas preti kaznama i otkazima svima koji bi bi da »politizuju radnicko nezadovoljstvo«, i koji se ne pridržavaju reda, zakona i »zakonskog minimuma rada«. I da sve bude još apsurdnije, u ovim pretnjama najdalje ide upravo dojucerašnji sindikalni lider, resorni ministar Milovanovic, kojeg je, skupa sa njegovom fantomskom »Asocijacijom slobodnih i nezavisnih sindikata«, ujedinjena opozicija godinama šlepala po mitinzima širom Srbije, kao glas opravdanog (i dabome - politizovanog) radnickog nezadovoljstva.

Primeri bi se, na žalost, mogli redjati gotovo do u beskraj. (Od njih su mucnija i gora samo mutna objašnjenja zašto stvari upošte nisu onakve kakve izgledaju i kako u navedenim primerima, »u suštini«, zapravo i nema nikakve protivrecnosti.) No, naravoucenije je više nego jasno i jednostavno. Doslednost, principijelnost i insistiranje na univerzalnim standardima najefikasnija su zaštita slabih, kao i najbolja prevencija trenutnih mocnika. Ko ne veruje, neka se raspita kod Sadama Huseina i Slobodana Miloševica. Ali to je izgleda pouka na koju slabiji po pravilu zaborave onog istog trenutka kada se njihov položaj izmeni, a koje se mocni sete tek kada prestanu to da budu.

Djordje Vukadinovic (19.06.03.)

Afera se aferom izbija

Jeste li primetili da se afere u postmiloševicevskoj Srbiji zapravo nikada ne rasplicu i ne okoncavaju, vec samo periodicno stišavaju i zamenjuju novim? Dug je i impresivan spisak ovih skandala. Hapšenje i izrucenje Miloševica. Misteriozno ubistvo bivšeg visokog funkcionera DB Momira Gavrilovica, i to neposredno nakon izlaska iz Koštunicinog predsednickog kabineta. Ubistvo policijskog generala Boška Buhe. Afera Delimustafic. Slucaj novosadskog gradonacelnika Bore Novakovica, koji protivno svim fizickim i moralnim zakonima u istom trenutku sedi na konferenciji u Solunu i glasa u Narodnoj skupštini. Hapšenje generala Perišica u društvu americkog obaveštajca na Ibarskoj magistrali. Oduzimanje mandata poslanicima DSS-a. Smena Nebojše Pavkovica. Štrajk "crvenih beretki". Priznanje Nenada Canka da je osudjeni narko-diler Nenad Opacic "sa svojim momcima" cinio razne usluge novoj vlasti. Afera Veselinov. Asfaltna afera. Duvanska afera. Šecerna afera…

Scenario je uvek isti. Najpre izbije javni skandal, ili usledi neko dramaticno saopštenje DSS-a, ili u ponekim, još ne sasvim "reformisanim" novinama osvane kakav clanak u kojem se dosovska vlast, odnosno, njeni pojedini predstavnici, dovode u vezu sa odredjenim, više ili manje kriminalno sumnjivim poslovima, krugovima i licima. Potom dolazi koncentrisani medijski i politicki kontraudar tvrdog jezgra DOS-a, logisticki potpomognut mrežom "nezavisnih" medija i "nevladinih" organizacija. A onda konfuzija i zbunjenost u redovima onih koji su aferu lansirali, uvek iznova zatecenih, iznenadjenih i uvredjenih onim što (im) se dešava. Konacno, nakon višednevnog potresa, tlo se polako stišava, sludjeno javno mnjenje vec je i zaboravilo zbog cega je citava gužva otpocela, a veciti "moralni pobednici" iz DSS-a, srecni što su nekako sacuvali živu glavu, povlace se na rezervne položaje, ubrzano gubeci inicijativu, i prepuštajuci svojim protivnicima još jedan segment javnog prostora i ostatke svog politickog kredibiliteta.

Iz nekog razloga, medjutim, nisam siguran da ce se stvari i nadalje moci odvijati po ovom vec uhodanom obrascu. Naime, DOS-ov ulog je svaki put sve veci i sve su tanji šavovi njegovog mnogoprizivanog "jedinstva", javnost je sve rezistentnija na politicke šokove, a i "rezervnih položaja" za DSS sve je manje. Pre ili kasnije, negde unutar tog trougla naprosto mora doci do pucanja i nekakvog razrešenja. Uprkos svoj politickoj nezrelosti i sistematskom zamajavanju ovdašnjeg birackog tela, na cije kratko pamcenje, zamor i zbunjenost glavni akteri uveliko racunaju, nemoguce je da ce i posle najnovijih afera i Jovanovic i DSS i Covic i Micunovic i Dinkic moci ostati na svojim dosadašnjim pozicijama. Ostaje nam samo nada da ce ovaj rasplet ipak uslediti na koliko-toliko demokratskim izborima, a ne tamo - na ulici i u tajnim službama - gde se pitanje vlasti u Srbiji oduvek i najcešce rešavalo.

Najzad, iako nesklon teorijama zavere, ne mogu a da ne posumnjam da u svom tom aferaškom ludilu ima nekog sistema. Jer, dok javnost kao omadjijana prati najnovije peripetije u ovoj DOS-ovskoj sapunici, šleperi i tenderi danonocno razvlace poslednje ostatke truda, krvi i znoja prethodnih generacija, kao i buducnost njihovih potomaka. Da sve nije baš sasvim slucajno, pomislio sam kada je u sredu (18. jun) u udarnom vecernjem Dnevniku RTS-a (da i ne govorimo o tome kako su ovih dana izgledale informativne emisije na Pinku i BK) pismo advokatske kancelarije koja zastupa Bebu Popovica u tužbi protiv Vojislava Koštunice dobilo veci prostor od svih informacija o štrajku rudara, poljoprivrednika, radnika elektroprivrede, poskupljenju struje i slicnim "sitnicama". I dok se nacija povija u ritmu Bebinog duševnog bola, i licitira oko toga da li se Ceda vidjao sa Spasojevicem, da li ce Covic "zakucati" Jovanovica i da li ce neuništivi deda-Micun u penziju poslati razmahanog guvernera Dinkica - ili obrnuto - ko ce da lupa glavu oko državnih interesa, sumnjivih aukcija, propale privrede, spoljnotrgovinskog deficita i "povoljnih" kredita koji se troše na dnevno krpljenje državnog budžeta i kupovinu kakvog-takvog socijalnog mira. I tako sve do kraja "tranzicije", definitivnog sloma kriticke javnosti i konacnog ustolicenja nove vladalacke kaste. A onda ce biti sasvim svejedno ko se koliko puta vidjao sa Canetom i da li je i kakve je poruke mladjani Ceda, kao visoki predstavnik nove vlasti, prenosio visokim predstavnicima organizovanog kriminala u Šilerovoj i u CZ-u.

Djordje Vukadinovic (06.06.03.)

Politicki analiticari

Novinska kolumna? O bože! Kakav sunovrat za manje od dve godine. Još koliko juce, perspektivni profesor, urednik uglednog teorijskog casopisa, odnedavno sam degradiran u "politickog analiticara" - što je u hijerarhiji poželjnih društvenih zanimanja otprike negde izmedju ulicnog dilera deviza i kontrolora u javnom saobracaju - a sad još i kolumnista. Nastavim li ovako, završicu na vestima iz komunalnih preduzeca i reportažama sa zelene pijace.

Doduše, to sa zelenom pijacom uopšte nije za potcenjivanje. Zapravo, povremene studijske posete pomenutoj instituciji (ukljucujuci i buvljake, autobusku stanicu i posete državnim zdravstvenim ustanovama) preporucio bih kao obavezni segment profesionalne obuke za sve javne delatnike, a narocito politicare, politicke analiticare, teoreticare, urednike i kolumniste. Ne mislim, naravno, da je "narod uvek u pravu", niti da je "glas naroda - glas boga", ali zaista verujem da bi za pomenute kategorije ljudi bilo veoma prosvetljujuce ukoliko bi svoj uvid u "javno mnjenje", sem na rezultatima istraživanja Stratedžik marketinga, povremeno bazirali i na ovakvim izvorima.

Nipošto ne zanemarujem politicko-edukativni znacaj Šumatovca, bifea Media-centra i diplomatskih koktela po stranim ambasadama. A pogotovo medijskih i politickih brifinga u Briselu i Vašingtonu. Ne treba, medjutim, zaboraviti da je, izuzev za malu kastu (samo)izabranih, život ipak nešto drugo, a Srbija negde drugde. Zato valja malcice oslušnuti i ono o cemu se govori kod "Toše na coše", ili na stocnoj pijaci u Lajkovcu. A da bi se to moglo cuti, mora se mrdnuti iz "kruga dvojke" i, bar privremeno, malo utišati ton TV Pinka i ostalih naprasno reformisanih televizija. (U tom smislu, možda ne bi bilo zgoreg proveriti malo i kod gradjana Srbije, a narocito u Varvarinu, Nišu, Novom Pazaru ili Aleksincu, da li je, na primer, hitno ukljucenje u "trans-atlanske integracije", odnosno, što brži ulazak u Partnerstvo za mir i NATO, zaista "prvi na spisku naših prioriteta", kao što nas poslednjih meseci danonocno ubedjuju ministar Tadic i hor za to specijalizovanih nevladinih organizacija.)

Antielitizam? Narodnjaštvo? Podilaženje masi? Populizam? Ništa od toga. Samo golo iskustvo nekoga koji je sticajem biografskih i saobracajnih okolnosti imao prilike da odlicno upozna kako tzv. "obicnog coveka", tako i "elitu" ovog naroda. I moram reci da bih mnogo gore mislio o prvima, da nisam upoznao druge. Ili da citiram pokojnog profesora Jeremica, koji je svojevremeno, povodom cuvene rasprave Žan Žak Rusoa, rekao da se unutar svake profesije, dakle, od zemljoradnika i cistaca ulica, pa do profesora univerziteta i akademika, može pronaci otprilike podjednak procenat ne samo poštenih i nepoštenih, vec i pametnih i glupih ljudi. Nama, junošama tek krocilim u tajanstveni svet Znanja, suviše jereticki, grubo i preterano su delovale njegove reci, i bili smo skloni da ih pripišemo, delom, starackoj rezignaciji, a delom profesorskoj mrzovolji i egzibicionizmu. Da li zbog nataloženog iskustva, ili slicne mrzovolje, moram reci da mi njegove reci danas zvuce vrlo istinito.

I da sve ne bi ostalo samo na apstraktnoj pohvali "narodnoj" mudrosti, ili, tacnije, na kritici one druge, evo i dva konkretna, licno doživljena primera, iz moje aktuelne struke. Oba iz sredine 2001. kada je "reformisticka" prica o definitivnom rezu spram nedemokratske prošlosti delovala mnogo uverljivije, i tek se pocele nazirati prve pukotine na dosovskoj tikvi. Radi se o dve dubokoumne izjave o "aktuelnom politickom trenutku", koje su cak i meni, koji bi se teško mogao svrstati medju dosovske (lako)vernike, u prvi mah delovale preterano i neutemeljeno, a sada izgledaju kao cista kvintesencija politicke mudrosti. Autor prve je seljak, prodavac sa Zelenog venca, a druge vitalni sedamdesetogodišnji cuvar ovaca podno Pancicevog vrha na Kopaoniku. "Ovi su, brate, isti ko i oni prošli. Samo još bešnji, jer su svega željni i jer ih svet podržava", glasila je prva. Druga se pak ticala aktuelnih odnosa u dosu: "Ovaj izgleda dobar covek, samo nekako spor. Pa ce ga prevariti onaj drugi, što ga tapše po ramenu i vrljavo gleda." Bilo je to, naglašavam, u leto 2001.

Koristim zato ovu priliku da zahvalim ovoj dvojici vrsnih politickih analiticara i mojih anonimnih ucitelja.

(objavljeno i u dnevnim novinama Balkan)

Djordje Vukadinovic (18.02.03.)

Dan državnosti

Kako je u ovoj zemlji manje-više sve pobrkano i okrenuto naglavacke, tako ce uskoro proslave dana državnosti biti jedini dokazi da država uopšte postoji. Zapravo, postoji ovde više država (preko nekoliko), ali su sve nekako u "tranziciji", odnosno prelasku, transformaciji, putu nastanka ili išceznuca. U uspomenama, secanju i - do daljnjeg - oficijelnoj himni "jošte živi" duh one stare, velike, Titove Jugoslavije ("od Triglava do Djevdjelije"). O politicko, privredno, haško i mafijaško nasledje Miloševiceve male Jugoslavije ("od Horgoša do Dragaša") spoticemo se svakodnevno. Sve otvorenije se pomaljaju senke pretkumanovske Srbije i povampiruju aveti austrougarskog i otomanskog carstva. Solanino, Djindjicevo i Djukanovicevo invalidno cedo pod imenom "Srbija i Crna Gora" tek prohodava, a i vojvodjanska skupština, pod komandom Nenada Canka, pravi prve paradržavne korake.

Stara samoupravno-marksisticka utopija o "odumiranju države", koja u novije vreme ima i neoliberalnu, globalisticku varijantu, kao da je na ovim prostorima doživela svoju konacnu i, razume se, karikaturalnu realizaciju. Umesto jedne normalne države, sa svojom prošlošcu, buducnošcu i utvrdjenom teritorijalnom organizacijom, kod nas se na jednoj istoj teritoriji proteže niz politickih klonova i mutanata, državolikih "entiteta" bez jasnih nadležnosti, granica, ustava, predsednika i državnih simbola. A narocito bez perspektive i bez pandana u svetskoj pravnoj i politickoj praksi. Tako smo, prethodnih nedelja, pored vec poznatih pojmova socijalne, liberalne, partijske, nacionalne ili gradjanske države, dobili "orocenu" i "ortacku državu", kao Djindjicev i Djukanovicev originalni doprinos svetskoj politickoj teoriji.

Bilo kako bilo, jedna od tih naših para-država, ona srpska, postmiloševicevska ("od Subotice do Merdara"), prošle je nedelje po drugi jubilarni put proslavila svoj praznik, za koji devet desetina normalnih gradjana ni u ludilu ne bi moglo da se seti ni kad pada niti šta se njime obeležava, što je vec samo po sebi pouzdan znak nacionalne konfuzije i politicko-vrednosne dezorijentacije. (Uopšte, kao što je vec primeceno, države, praznici i ustavi ovde retko nadžive svoje tvorce i osnivace. I obrnuto.) Bila je to, ipak, dobra prilika da Nataša Micic, u svojstvu "šefa države", pred domacom elitom, stranim predstavnicima i crkvenim velikodostojnicima predstavi javnosti svog muža i novi kostim, uz put se sasvim neprotokolarno tri puta poljubivši sa "podredjenim" joj šefom dosove poslanicke grupe - Cedomirom Jovanovicem. Koliko je to primereno najbolje ce se videti ako zamislimo, na primer, Koštunicu kako na zvanicnom diplomatskom prijemu celiva u obraz Dragana Maršicanina. No, Micickina sdracnost prema mladjanom Cedi (da ne zaboravimo, Nataša Micic je trenutno dvostruki nazovi-predsednik ove nazovi-države) upšte nije bez osnova, i verovatno je treba shvatiti kao znak iskrene zahvalnosti što joj ovaj, u skupštini, a i šire, svakodnevno olakšava preteško državnicko breme mišljenja i odlucivanja.

I dok je tako Micicka u Beogradu obavljala svoje državne obaveze, u Podgorici je naša nova "država" imala svoj sportski debi, koji se, što je i bilo za ocekivati, pretvorio u nevidjeni debakl. Ako je poslednjih godina ime Jugoslavija igde ulivalo poštovanje, onda su to svakako bile sportske arene, a birokrate iz FSJ, u odurnom udvorištvu novim politickim gazdama, prosto su pohrlile (sve uz molbe UEFI da nam se pod hitno odobri da odmah igramo pod novim imenom) da odbace tu, bar kada je o sportu rec, više nego uspešnu jugoslovensku etiketu. Zato su ponižavajucih 2:2 sa Azerbejdžanom (koji, uzgred receno, trenutno uopšte nema ligu i za koga Farska ostrva predstavljaju pravu fudbalsku velesilu) mnogo više od obicne sportske bruke. Taj rezultat je, rekao bih, najbolja ilustracija i simbol ove najnovije srpsko-crnogorske (pseudo)države. Svi to znaju, i svima je vec manje-više svejedno. A najviše glavnim arhitektama ove "državne zajednice", koja je, što se njenih tvoraca tice, vec samim nastankom ispunila sve ciljeve zbog kojih je i stvarana: 1. Da se ne naljuti Solana. 2. Da se razvlasti Koštunica. 3. I da svako ostane gazda na svome. Ti ciljevi su ispunjeni i nova država je time, u ocima svojih osnivaca, zapravo okoncala svoju misiju.

Najzad, vec pomalo prežaljeni Vojislav Koštunica, onaj zbog koga je ovo "preuredjenje zajednicke države" i vršeno, i koji se oktobra 2000-te svecano zakleo na njeno ocuvanje, ovih dana, u intervju Vremenu, filozofski mirno najavljuje nove radne pobede, izjavljujuci kako "posle ucvršcenja Zajednice Srbije i Crne Gore predstoji velik posao na uspostavljanju pravne države u Srbiji". S tim u vezi, moguce je primetiti samo jedno: kuku nama! I teško državi koju oni "reformišu", a on "ucvršcuje".

Djordje Vukadinovic (25.01.03.)

Igrale se delije

Pre mesec i nešto dana svecano sam obecao da necu pricati o Povelji. Tada navedeno obrazloženje ("teško je reci bilo šta pametno o takvoj gluposti i bilo šta duhovito o stvari koja je vec sama toliko smešna") u medjuvremenu je samo još dodatno osnaženo time što je pored "konacno usaglašenog teksta povelje" u igru ubaceno nadgornjavanje povodom zakona o njenom sprovodjenju. Ipak, teško je odoleti iskušenju. Tim pre što se na ovom pitanju, kao na dlanu, pokazuje suština "balkanske" politike, kao i prava priroda "cimbenika" koji nam kroje politicku i drugu sudbinu.

Milo Djukanovic je godinama predstavljao svetao lik i gotovo kultnu figuru u ocima srpske politicke javnosti. Najpre je, skupa sa Momirom Bulatovicem, velican kao mladi i energicni predvodnik crnogorskog fronta Miloševiceve antibirokratske revolucije, da bi, krajem devedesetih, postao heroj i uzdanica ovdašnje antimiloševicevske opozicije, koja je, sa više ili manje prava, sebe nazivala "demokratskom". Beogradski opozicionari (a bogami - i novosadski) prigrlili su Mila kao svog najrodjenijeg, s indignacijom odbijaci insinuacije kako je njegov mirotvorni, demokratski i evropski zaokret u osnovi motivisan interesnim sukobom njegove i Miloševiceve poslovne (citaj, duvanske) "elite". Vrhunac je predstavljala ideja da se 2000-te godine upravo Djukanovic kao protivkandidat suprotstavi Miloševicu. Medjutim, faktorima odlucivanja uVašingtonu i Briselu ovog puta je zaista bilo stalo da završe sa Miloševicem i izbor je pao na Koštunicu.

I baš kada su se vlasti u Beogradu konacno dokopali njegovi prijatelji iz "demokratske opozicije", Milo je naglo zaoštrio kurs i radikalizovao zahtev za nezavisnošcu, potvrdjujuci da se od pocetka sukoba sa Miloševicem nije radilo ni o kakvoj borbi za demokratiju vec samo o tome ko ce da bude gospodar od akciza, donacija i carina. U Srbiji je to doživljeno kao svojevrsna izdaja. "Zar i Crnogorci da nam okrenu ledja?" Djukanoviceva popularnost se srozala preko noci, ali su zato njegove "indepedentisticke" ideje nailazile na sve vece razumevanje vladajuceg dela DOS-a (citaj, Djindjica), koji je u - s pocetka - stidljivim, a vremenom sve otvorenijim "duplim pasovima" i dilovima sa Milom video dobru priliku da u "vecitom šahu" drži Vojislava Koštunicu, koji, ponesen pocetnim uspesima i enormnom popularnošcu, ocigledno nije na vreme shvatio da mu je u ovoj igri namenjena uloga samo prelazne (i prolazne) figure.

Delom iz unutrašnjepolitickih ("ocuvanje zajednicke države" je bilo jedno od važnijih dosovih predizbornih obecanja), a još više iz spoljnopolitickih razloga (ne ljutiti Evropsku uniju, koja je iz nekog razloga bila baš zalegla protiv crnogorske nezavisnosti), ova koordinacija izmedju centara moci u Beogradu i Podgorici je u pocetku išla diskretno i uglavnom sastojala u naizmenicnom simuliranju i opstruiranju bilo kakvih ozbiljnih pregovora o preuredjenju zajednicke države, kao i u blagonaklonom gledanju na Baticeve ("Samostalna Srbija") referendumske inicijative. No, kada je procenjeno da je stvar "zrela", tj. da je ideja zajednicke države vec dovoljno ogadjena srpskoj javnosti, da je Koštunica dovoljno oslabljen, te da je Evropa pomalo izgubila interes i volju da neprestano interveniše u ovom srpsko-crnogorskom zamešateljstvu, na scenu otvoreno stupa "reformska" D(P)S osovina. Tako je jednim udarcem postignut dvostruki cilj. Djukanovic i Djindjic su još jednom demonstrirali svoju politicku efikasnost, buduci da su se za cas dogovorili oko problema koji, eto, Koštunica mesecima nije mogao da reši. Zadržali su svoje neprikosnovene pozicije u republikama i još pride se dogovorili oko raspodele moci u onome što preostane od savezne države. Najzad, ako im taj plan iz nekog razloga ipak ne uspe, krivica za neuspeh pred bogom i Solanom pašce na njihove razvlašcene politicke protivnike.

Što se, pak, DSS-a tice, on je, receno vojno-diplomatskim recnikom, neprestano (otprilike, kao Nemci nakon Staljingrada) "skracivao liniju fronta" i svoje "principijelno nezadovoljstvo" selio od Beogradskog sporazuma do Povelje, od Povelje do zakona o njenom sprovodjenju, od Zakona do odluke o izboru poslanika i tako u beskonacnost - do konacnog neuspeha. U DSS-u se verovatno teše cinjenicom da je ovo "takticko povlacenje" samo privremenog karaktera, te da ce sve doci na svoje kad kroz godinu-dve nastupi trenutak istine, odnosno, dodje vreme za neposredne parlamentarne izbore. (Da podsetimo, kao ustupak Djukanovicu, dogovoreno je da se u prvi saziv Parlamenta Srbije i Crne Gore poslanici delegiraju iz vec postojecih skupština, dok bi svi naredni izbori, kao što je i logicno, morali da budu neposredni.) E, za taj trenutak, izgleda, oni u DSS-u oštre svoje sv(ij)etlo politicko oružje.

No, ovaj scenario (ukoliko je, kada je DSS u pitanju, uopšte moguce upotrebljavati pojmove koji asociraju na neki plan, nameru, ili, nedajbože, kakvu smišljenu politicku strategiju) ima samo jednu manu. Uopšte ne funkcioniše u srpsko-crnogorskim uslovima i previdja okolnost da bi vladajuci politicki faktori u Beogradu i Podgorici pre bili u stanju da rasture tri države - i to prave, a ne ovakvog invalida, kakav se nama sprema - nego što bi pristali na izbore koji bi ih mogli koštati vlasti. Uostalom, pitanje vlasti se ovde nikada nije rešavalo na izborima, i to je onaj žalosni zajednicki imenitelj i još uvek neprelazna granica svih ovdašnjih "reformi"- od Miloša do Miloševica - i do naših dana.

Djordje Vukadinovic (19.01.03.)

"Druga" Srbija

Primeceno je vec da politicka scena u Srbiji nalikuje ledenom bregu. Ono iznad vode (stranacki život, parlament, vlada), što se vidi i može analizirati, zapravo je manje bitno, dok se ono najvažnije i najopasnije nalazi ispod površine. Radi se o jednom zamršenom klupku politicko-finansijsko-policijsko-rodbinsko-kriminalne oligarhije, koja je nastala još u vreme sankcija, rata i Miloševica - i ni do danas nije dezaktivirana. To je eksplozivna i veoma zapaljiva smesa, cije varnice povremeno vidjamo po okrvavljenom asfaltu, koja ce, na žalost, i narednih godina uveliko krojiti odnos snaga na politickoj sceni, a cija promenljiva konstelacija izmice našim raspoloživim analitickim orudjima. No, cak i ako iz razumljivih razloga u nju ne možemo pronici, važno je imati na umu njeno postojanje, kao i to da nedokuciva dinamika ove podzemne sfere može znacajno uticati na prirodu, odnose i ishode "vidljivih" politickih konfrontacija.

"Šta, zar ti zaista ne znaš da On zapravo povlaci konce? Kakav Djidjic, Koštunica i ostala boranija! Sve to moj brajko drži cane, cume, andrija, nedja, spasa, mika, žika…", obaveštava vas tako, "u poverenju", neki više ili manje pouzdan politicki ili medijski izvor, nimalo pokoleban (naprotiv) vašim cudjenjem i nevericom. (Ponekad cak i odglumim cudjenje, cisto da ne razocaram coveka.) I tako saznajete da stranacke borbe, parlament, mandati, izbori i zakoni, u stvari, sve ono što cini normalan politicki život i za šta ste vi relativno kompetentni, predstavljaju samo dimnu zavesu u odnosu na ono što su tamo negde i nekad dogovorili, ili prekršili, likovi za koje donedavno pristojan svet nije znao ni da postoje, dok ne osvanu u citulji ili u crnim hronikama.

Svakako da u tome ima i dosta preterivanja i elemenata teorije zavere kojima je svet na ovim prostorima toliko sklon, ali prakticno da nema stranke, politicara ili biznismena za koje "dobro obavešteni krugovi" nisu ustanovili postojanje neke više ili manje tajne veze sa ovim podzemnim strukturama. Tako se fama o "mafiji" u kolektivnoj svesti plodno nadovezala na drevniji mit o "udbi" (OZNA, DB, BIA, KOS…) kao nekoj vrsti paganskog božanstva, koje izaziva jezu i strahopoštovanje, i o cijoj su svemoci i svevidecem oku najugledniji pesnici ovde cak i pesme pisali. (Postoji i internacionalna verzija ovog mita, u kojoj su glavni junaci masoni, vatikan, kominterna, KGB i CIA.)

I sve bi ovo bila samo još jedna varijanta price o srpskoj paranoji i "balkanskim špijunima", da se, avaj, s vremena na vreme ne ispostavi da sve pomenute i nepomenute mitske licnosti ne samo zbilja postoje, nego se zaista nalaze u kumovsko-prijateljsko-poslovnim vezama sa vrhovima aktuelne vlasti. Naravno da to nije zakonom zabranjeno i ne mora ništa da znaci, ali covek prosto ne može a da se ne zapita kad je, na primer, pored tolike Nemacke i tolike filozofije, Premijer stigao da se upozna i okumi sa pola Surcina. I šta ima da traži u Canetovom avionu. I odakle Vojislavu Šešelju svi oni podaci o ubistvima, o Canetu, Maki i, navodnim, finansijskim malverzacijama Nebojše Covica? I što najzad neko ne uhapsi - ili njega - ili one koje on proziva? I otkud toliko prijateljstvo izmedju tako ljutih ideoloških protivnika kao što su jedan žestoki autonomaš i levicar, poput Nenada Canka, sa deklarisanim srpskim nacionalistima i desnicarima, kao što su Vladan Batic i Milan Protic? I kada su to Karici posinili Marijana Risticevica, cije se milo lice i spot "da se selo pita" na BK televiziji vrte više cak i od njihovih sopstvenih, od Marijana ipak lepših i muzikalnijih kceri?

Samo za nabrajanje ovih i slicnih pitanja bio bi potreban ne samo citav tekst, vec verovatno i citave novine. Ono što im je svima zajednicko jeste vrišteca nelogicnost i slutnja da se odgovori na njih nalaze u sferi koja je smeštena izvan i ispod oficijelne price o trensparenciji, legalizmu, demokratiji i reformama. Te odgovore ja, razume se, ne znam i oni ocito zahtevaju "eksperte" drugacijeg kova i drugu vrstu školske spreme. Mene zanima samo ono što je u domenu javnosti, politike i obicnog života. No, problem i jeste u tome što su ova podrucja isuviše stopljena i što uopšte nije jasno gde pocinje i gde završava ona "podzemna" Srbija. Upravo to je, rekao bih, najveci politicki problem današnje Srbije (Crne Gore, Vojvodine, Kosova…) i to ponajmanje samo zbog toga što ta cinjenica kvari cistotu i pouzdanost naših politickih analiza, koje ce se, po svoj prilici, i dalje klackati izmedju opasnosti da se bude paranoik - ili da se ispadne budala.

Djordje Vukadinovic (12.01.2003.)

Politicka pornografija (Skrivene kamere i namere)

Nikako da se slegne prašina oko politickog segmenta novogodišnjeg programa najgledanijih, najpopularnijih i najreformskijih srpskih televizija. I svi su, ne racunajuci autore i "glumce", manje-više skandalizovani. Rekao bih, bez pravog razloga. Naime, novogodišnji politicki šou na Pinku i BK televiziji samo je brutalno i, što bi rekli, transparentno (u meri u kojoj su stvari u pornografiji obicno "transparentnije" nego u obicnoj erotici) razotkrio ono što je svakom iole politicki pismenom gradjaninu vec poodavno jasno. 1. Politicari su i dalje najvece zvezde u ovoj zemlji 2. Državu, i pripadajuci joj narod, institucije i medije, oni i dalje tretiraju kao sopstvenu prciju i 3. Spremni su na sve da bi tako i ostalo. A sve dok je tako, price o reformi, demokratiji, pravnoj državi i podeli vlasti predstavljace samo praznu, politicki korektnu frazeologiju, zgodnu za eventualno pribavljanje prestižnih propusnica za Brisel i Belu kucu, ali ne i za stvarno funkcionisanje vlasti na brdovitom Balkanu.

Samo krajnje neupuceni u ovdašnje politicke prilike mogu biti iznenadjeni Djindjicevim apsolutnim trijumfom u kvizu Milioner, ili time što jedan Goran Vesic (koji je, uzgred receno, još proletos zbog prevelikog broja izostanaka podneo ostavku na poslanicko mesto i za koga niko sa sigurnošcu ne zna koju to, zapravo, državnu i partijsku dužnost obavlja) može da u svom (!?) skupštinskom kabinetu postroji najviše predstavnike zakonodavne vlasti oko jedne tako stupidne inicijative kao što je doživotna penzija za estradne umetnike i striptizete poput Zorice Brunclik, Šane i Ruže. I da se ti visoki narodni predstavnici (barem oni koji, poput nesrecne Nede Arneric, nisu znali za jadac Vesiceve i Pinkove duhovitosti) pred njim znoje i uvijaju kao prvacic pred surovom tetkicom.

Da ne bude nesporazuma. Smeh na racun politicara - narocito onih koji su na vlasti - može biti vema lekovit i obostrano koristan, i zato ne treba sve trpati u isti koš. RTS-ovi prilozi u kojima vidimo apaticnog i, razume se, neobaveštenog Predsednika u potrazi za odbeglom kornjacom, skakutavog Premijera koji nudi opkladu "u deset poslanika" i porucuje gradjanima da ne veruju nikom - osim njemu, ili Nebojšu Covica u FMP-ovom dresu, po kojem su sitnim slovima razbacana imena njegovih (pre)ostalih, ocito sekundarnih i promenljivih politickih firmi: SPS, DA, DAN, DOS, DSS… uspešan su primer tog istinskog humoristickog žanra. Ali u programima o kojima govorimo nije se radilo ni o kakvom humoru ili nedajbože satiri u duhu Radoja Domanovica ili Branislava Nušica. Ne. Primarni smisao i neskrivena namera ovih TV socinjenija bio je da onima koji se u njima pojavljuju pruži priliku za besplatan politicki EPP u najgledanijem televizijskom terminu. Da se svi "transparentno" uvere da je Premijer najpametniji medju Srbljima, da Vladan Batic nije uzeo nikakve pare, da je Vesic mangup, da Gorica Mojovic nece na gluposti da troši novac poreskih obveznika, da vlast nije otudjena od naroda, da su u pitanju veseli i jednostavni ljudi, koji vole da se šale, a bogami, kad zatreba, i da opsuju kao "sav normalan svet".

E sad, da li je ovaj EPP baš zbilja besplatan i na koji ce nacin - sem podrazumevanim frekvencijama - usluga biti uzvracena, saznacemo onda kada (ako) jednog dana ova garnitura sidje sa vlasti, a "konacno oslobodjeni" TV-bosovi, pokušavajuci da se dodvore novim vlastodršcima, "otvore dušu" i progovore kakvim su sve pritiscima bili izloženi od strane bivšeg režima. Možda cemo tada saznati kako neke skrivene kamere u skupštini baš i nisu za svakog bile podjednako skrivene i kako nije bilo sasvim slucajno to što je Dragan Stojkovic pitan baš o Japanu, Milanka Karic o kukicanju, a Zoran Djindjic nešto u vezi svojih, kako sam rece, "poznanika" iz familije Grimaldi, ili Ujedinjenih Arapskih Emirata (gde je boravio za prošlu Novu godinu). Možda tada ni, ocigledno, najteže pitanje koje je ostalo da lebdi nakon Pinkove skrivene kamere ("Ko je uzeo pare?") nece ostati bez odgovora.

Djordje Vukadinovic 14.12.2002.

Mi smo šampioni

Ovo je definitivno zemlja cuda. Ako, možda, u prvi mah i nismo poverovali da smo baš "narod najstariji", kao što su nas ubedjivali dežurne patriote i profesionalni dizaci nacionalnog adrenalina, sada nas u to definitivno uveravaju dosovski reformatori i advokati Miloševicevih birackih spiskova.

Ima u tome, bez sumnje, sa svake strane mnogo preterivanja, ali i dosta istine, pri cemu se ta naša izvikana osobenost ("niko kao mi"), na žalost, najcešce tice naših mana, a ne izuzetnosti u nekom pozitivnom smislu. Uostalom, pogledajmo samo sve lokalne specificnosti koje su došle do izražaja prilikom ovih poslednjih izbora. - Doslovno nigde u svetu nije predvidjen cenzus od pedeset odsto biraca (i) u drugom krugu. - Svuda u svetu na izborima propadaju kandidati, ali samo kod nas propadaju citavi izbori - i to tri puta za manje od tri meseca. - Nigde ne postoji to da "predizborna cutnja" pocinje 48 sati pre pocetka izbora (plus sam izborni dan do zatvaranja birališta). Taj rok je u drugim zemljama najcešce ogranicen na 24 casa, negde važi samo za dan izbora, a negde - kao, recimo, u SAD i Australiji - cutnje uopšte i nema. No, kao što smo svojevremeno pokušali da budemo veci i "autenticniji" komunisti od Rusa, tako i sada ispadamo vece demokrate od Francuza i Amerikanaca. - Nigde se izborna pravila ne menjaju tokom samog izbornog ciklusa. - U svetu, razume se, nije nepoznata institucija bojkota, ali to je sredstvo za kojim po pravilu poseže iz ovog ili onog razloga nezadovoljna opozicija. Ne pamti se, medjutim, slucaj da sama vlast/vlada dva puta zaredom bojkotuje izbore koje je sama raspisala, dok, s druge strane, bukvalno citav svet poziva, kumi i moli gradjane da na te izbore izadju. - I najzad, nije uobicajeno, a ni previše logicno, da glavni gubitnik na izborima bude onaj ko je na njima tri puta ubedljivo pobedio, a pobednik onaj ko na njima uopšte nije ucestvovao.

Naravno da su u pravu oni koji ponavljaju kako "Srbija nece propasti zbog jednih neuspelih izbora" (skeptici bi rekli da je propala vec odavno), ali ovde se i ne radi samo o jednim izborima, niti o tome da li ce ili nece Koštunica konacno zasesti na položaj koji mu po mišljenju (još uvek) vecine politicki aktivnog dela gradjana ove zemlje objektivno pripada. Radi se o tome da li nam treba zaokružen sistem institucija, da li nam treba ravnoteža politicke moci i da li ce se pitanje o tome ko treba da vlada rešavati na demokratskim izborima ili u trouglu samopostavljenih politickih, privrednih i kriminalnih mocnika. Drugim recima, da li cemo ici nesavršenim, ali ipak utabanim putem normalne liberalne demokratije (sa više ili manje socijalnih elemenata), ili cemo opet izmišljati nešto "svoje", što ili nigde ne postoji, ili ne funkcioniše - i nigde nikavog dobra nije donelo.

Ne kaže se slucajno "glas naroda - glas boga", što ne znaci da i jedan i drugi ne umeju da pogreše. Covecanstvo, medjutim, do sada nije pronašlo bolji nacin rešavanja politickih konflikata od demokratskih, slobodnih i poštenih izbora i teško je poverovati da ce tako što ovih dana poci za rukom upravo Srbima. Zato nije previše mudro zarad kratkorocnog dnevnopolitickog cara izigravati i kompromitovati tu dragocenu instituciju. Pre ili kasnije, narodna volja nadje put, a glasacki listici su najpouzdanije i za sve najsigurnije sredstvo njenog izražavanja. Jer batina uvek ima dva kraja, i nikada se ne zna sa cije strane je onaj kraci.Vlastodršci koji misle drugacije (Miloševic je bio jedan od takvih) imaju sve razloge da brinu za svoju buducnost.

Djordje Vukadinovic

Država i ostale sitnice

Cvrsto sam rešio da pisem o Povelji. (Za neupucene, to je onaj kobajagi ustavni dokument o preuredjenju kobajagi zajednicke nam kobajagi države, za koji smo vec desetak puta culi da samo što nije usvojen, buduci da su konacno otklonjene i poslednje prepreke za njegovo donošenje.) Na kraju sam morao da odustanem. Jer, kako reci bilo šta pametno o takvoj gluposti, ili nešto duhovito o stvari koja je vec sama toliko smešna. U svakom slucaju, rekao bih da je nivo entuzijazma za zajednicu Srbije i Crne Gore u drasticnom opadanju upravo u meri u kojoj se "intenziviraju" i u beskonacnost razvlace pregovori o njenom preuredjenju.

Necemo, dakle, o Povelji, vec o jednom opštijem fenomenu koji se, pored ostalog, reflektuje i u ovom konkretnom slucaju. Radi se o nekoj vrsti hronicne privremenosti, opšte nedovršenosti i vecite "tranzicije" koja predstavlja nacin na koji se egzistira u ovoj zemlji, koja je samo u toku jednog veka desetak puta menjala svoje ime i svoje granice - a o ustavima da i ne govorimo. Bez obzira da li cemo to tumaciti istorijsko-geografskim razlozima ("kuca nasred puta"), nomadsko-cergarskim mentalitetom ("seobe"), ili pak, kao što smo uceni u ona kardeljevska vremena, "burnim društvenim razvojem", izgleda da ova "privremenost" (p)ostaje naša politicka i nacionalna sudbina. A prirodna žrtva takvog stanja jesu, naravno, institucije, na celu sa onom najvišom i najkompleksnijom - državom.

Institucije - po mogucstvu, otvorene i funkcionalne - jesu ono što bi trebalo da obezbedi trajnost, sigurnost i pouzdanost života na nekom prostoru. Ali takve institucije ne padaju s neba (niti same od sebe ispadaju iz Solanine torbe), vec su plod svesnog i kontinuiranog staranja niza generacija. Srpski narod (molim za izvinjenje zbog ove "politicki nekorektne" sintagme, a samo-kriticni ton onoga što sledi neka mi bude uzet kao izvesna olakšavajuca okolnost), dakle, srpski narod, iako o državi non-stop govori, zapravo nema mnogo smisla niti osecaja za državu i njen znacaj. Zato je, pored ostalog, i tako lako spreman da je, zaveden propagandom jednog ili drugog tipa, ili razvlaci do Vladivostoka ("Srbija do Tokija"), ili, pak, redukuje na granice sopstvenog atara, da ne kažemo, ogradu sopstvene avlije.

Najcešce tudja, a redovno osiona i otudjena, država je suviše dugo - razume se, i ne bez razloga - na ovim prostorima doživljavana kao daleka, opasna i nedokuciva sila koje se treba kloniti, ili, ukoliko se ukaže prilika, musti je i potkradati bez razmišljanja. U svesti podanika, država se uglavnom identifikuje sa vlašcu i licnošcu vladara ("za vreme Franje", Cika-Pere, Tita, Slobe...), a i kako da bude drugacije tamo gde je vlast jaca i trajnija od institucija, a svaki "pravi vladar" (vidi spisak) nadživi i sahrani bar jednu do dve države i makar nekoliko ustava. I kako stoje stvari, ni ovi današnji u tom pogledu nece biti izuzetak.

I tako se krug zatvara. Narod državu (jednako vlast) shvata kao neku više ili manje zlu, ali prolaznu kob, cudljivu macehu ili alajbegovu slamu. S druge strane, vlast državu tretira kao zasluženi plen, nešto što je sopstvenom zaslugom, na sablji, pušci ili bageru steceno, i što se bez ljute nevolje ne ispušta iz ruku. A svakako ne samo na osnovu nekih, ovako ili onako zaokruženih papirica. Na osnovu zajednickog iskustva, ni jedni ni drugi ne veruju u autonomnost intitucija, demokratsku državu i nepristrasno sudstvo - i u tome se jedino slažu. Zato ovde bez sile niko ni o cemu ne može da se dogovori, a ukoliko je sila podjednaka, ili iz nekog drugog razloga ne sme da se upotrebi (kao što je to sada slucaj sa pregovorima oko preuredjenja države ili odnosima u dosu), onda nastaje totalna blokada, buduci da su sistematski devalvirani demokratski institucionalni mehanizmi koji su i izmišljeni za razrešavanje takvih konflikata.

Stoga, ma koliko govorili o nacionalnom ponosu i busali se u patriotske grudi, zapravo svi (i vlast i narod) u suštini najviše volimo kad se pojavi neki stranac: kadija, paša, solana, montgomeri ili kontakt-grupa, i prosto naredi da bude kako je pravo, odnosno, kako njemu najviše odgovara. Navikli smo tako. A i kud i kamo je lakše - i brže - nego pokušati da se sami izmedju sebe dogovorimo. I još gratis dobijemo savršen izgovor kako nam je mrski tudjin opet nametnuo nepovoljno rešenje.

Djordje Vukadinovic:

Dosovska sapunica

Politicki život postoktobarske Srbije sve više podseca na klasicne latinoamericke sapunice. Tanak scenario, prepoznatljivi zapleti, ista lica, neuverljiva gluma i beskrajno razvucena radnja. Sladunjava prica o smernim opozicionim sirocicima, izloženim samovolji bezdušnog lokalnog gospodara, kojeg udruženi pobedjuju, da bi odmah nakon toga upali u vrtlog zavade, sukoba i omraza. U centru pažnje su, razume se, dva lika (po mogucstvu, razlicitog pola, ali šta mari - ovo je XXI vek) iz dve bratske, no sada ljuto zavadjene (politicke) familije, uz koje se švercuje još gomila epizodista - podli laskavci, lažni rodaci, licemerni pomiritelji, zle komšije, pakosne strine, zadušne babe i ostala podrazumevana menažerija.

Cak ni najrevnosniji voajeri ne mogu više sa sigurnošcu da se prisete šta je tacno bio uzrok koji je inicirao raspad dosovske idile, kao ni šta to behu oni misteriozni "izvorni principi dosa", na koje se pozivaju obe sukobljene strane i zaklinju im se na vecitu vernost. Uostalom, kao da je to uopšte važno. Glavno da šou ide dalje, na radost navijacki raspoloženog gledateljstva, te zadovoljstvo svih aktera, režisera, montažera i producenata. ("A šleperi idu, danju-nocu, kroz Podlugove…")

Ipak, kako to vec biva sa slicnim maratonskim serijalima, projekt povremeno zapada u krizu. Gledanost pocne da opada, a publika i TV kritika (po zlu cuveni, "politicki analiticari") sve glasnije krene da romori o "niskom nivou" i "providnoj glumi". Zahteva se bilo kakvo razrešenje vec do besvesti iscedene i izraubovane price: novo vencanje, ako može, ili bar tragicno finale, ako mora. Samo neka se stvar vec jednom prelomi.

Upravo pomenuta opasnost nadvila se prethodnih sedmica nad akterima dosovskog dvogodišnjeg serijala. Poljubac ili razlaz - dosta je bilo. Videvši da je vrag odneo šalu (o ugroženim honorarima i tek otpocetoj privatizaciji, da i ne govorimo), u vatru su ubaceni glavni aduti, a i sam Montgomeri se, navodno, licno angažovao. I rezultati, naravno, nisu izostali. Maksimalno poštujuci pravila žanra, zaplet je zaoštren do kulminacije, politicka i ostala krv samo što nije pala. A onda, odjednom, dolazi sedokosa vila sa dve brkate deveruše, sledi dramaticno (razume se, nocno) razjašnjavanje, raskrinkavanje klevetnika i zlotvora, nov bracni ugovor, potpisi, možda pokoja suza, zagrljaj i kraj.

Gledanost je skocila, sponzori se vratili, serijal spašen. Do daljnjeg. A onda, Jovo-nanovo. (Vec se cuju glasovi da je ugovor, zapravo, nevažeci, maticar bio lažan, jedan potpisnik prethodno ucenjen, drugi drogiran, treci zamenjen na porodjaju itd.) I tako dokle god bude publike zainteresovane za nove peripetije u dosovoj sapunskoj operi. Uostalom, i Šešelj, kažu, ozbiljno radi na reprizi svoje jednocinke. (A tenderi idu, danju-nocu…) (9.11.2002.)

hronika vesti (arhiva)