Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

   

 

Nikola Vrzić

Kako je kupovana Srbija

Pre nego što je u petak 30. juna oduzeo sebi život, Miko Brašnjović živeo je pet paralelnih života. Imao je nekoliko žena, u Srbiji i van nje, koje nisu znale jedna za drugu, i decu starosti od dve do 27 godina. Osim policije, koja ga je pratila od kad je počela da prati njegova poslovanja, niko nije znao gde je Miko; govorio je porodici da je u Banjaluci a bio kod druge porodice u Zemunu; iz Wujorka se javljao kao da je nasred Terazija; Bahami su bili poslovni sastanak u njegovoj kancelariji. Leteo je, mahom, privatnim avionima. Da mu se ne zagubi prtljag. Bio je široke ruke prema svima koji su mu se učinili interesantnima, a interesantni su bili svi koji su mogli da mu pripomognu da se još malo obogati. I obogatio se, enormno, pogotovo za čoveka koji je iz rodnih Seljana kod Prijepolja u Beograd doneo samo svoj teški naglasak. Svoj put je završio, ili je samo zatvorio krug, 12. aprila ove godine, kada je uhapšen u prvom talasu hapšenja pripadnika “stečajne mafije”. Tragedija od prošlog petka bila je samo neminovna posledica pada s visine onih privatnih aviona i letovanja na Bahamima. Ništa od svega nije slutio.

Kao ni ostali njegovi kompanjoni, uhvaćeni na spavanju tačno u pola sedam ujutru, one srede 12. aprila. Podsećanja radi, osim Mika Brašnjovića uhapšen je tada i njegov rođeni brat Milinko, predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević, sudija tog suda Delinka Đurđević, biznismen Sekula Pjevčević, direktorka Poštanske štedionice Jelica Živković, advokati Nemanja Jolović i Jasmina Kojić-Pavlović, te inspektor Generalnog inspektorata srpske policije Dejan Ivezić. Raspisana je i poternica za Slobodanom Radulovićem, bivšim direktorom “C marketa”, a tokom naredna dva meseca u zatvor je dospelo još nekoliko ovdašnjih poslovnih ljudi, među kojima je javnosti najpoznatiji direktor agencije “Marten bord” Marko Davidović.

Ovoj organizovanoj grupi – nisu još uhapšeni svi njeni članovi – odmah je nadenut naziv “stečajna mafija”; naziv je tačan, jer su im državna preduzeća u stečaju bila naročito primamljiva a Trgovinski sud u Beogradu čvorište operacija, ali nije tačan u potpunosti, jer se aktivnosti višestruko talentovane grupe nisu zaustavljale samo na preduzećima u stečaju, preduzećima u vlasti Kljajevićevog suda.

Uostalom, koliko je problem “stečajne mafije” postao značajan, neuobičajeno nediplomatski demonstrirala je i Evropska unija: “Situacija je posebno ozbiljna u Trgovinskom sudu u Beogradu, koji je središte ekonomskog i privrednog sudstva. On ne funkcioniše dobro i ima slučajeva korupcije u koje su umešane neke njegove sudije”, stoji na strani 38 Studije o izvodljivosti. Studija je – gle simbolike – doneta 12. aprila 2005. godine. Tačno godinu dana pre hapšenja predsednika Trgovinskog suda i njegovih kompanjona.

Iz citirane primedbe EU, dakle, vidimo da problem sa Trgovinskim sudom nije (bio) samo u novcu koji je grupa opljačkala – iako je reč o desetinama miliona evra, a brojanje se nastavlja – već i u tome što je spornim postupanjem suda kreiran ambijent koji svakako nije ohrabrivao strane investitore. Najzad, nije ni samo to; šta ćemo, tek, sa onima koje niko i ne spominje, sa radnicima koji su ostali i bez posla i bez akcija u “svojim” preduzećima, kako je to uticalo na njihove porodice... Mikova i Sekulina kupovina Srbije Srbiju košta višestruko.

Prema NIN-ovim saznanjima, policijska istraga otkrila je – i dokumentovala – da je grupa bila veoma bliska i da je druženje trajalo godinama unazad. Skoro svakodnevno, po diskretnim ćoškovima elitnih beogradskih kafića i restorana; makar jednom mesečno na Zlatiboru; na zajedničkim putovanjima, recimo, u Austriju poslednjeg Božića, gde su zajedno putovali Miko Brašnjović, Goran Kljajević i Sekula Pjevčević. Živelo se, kako se to obično kaže, široko, tako da se ni u čemu ne oskudeva. Goran Kljajević, pak, nije u tome učestvovao; dok su se drugi zabavljali, on se vozio u automobilima Mika Brašnjovića.

Menjao se, samo, krug ljudi s kojima su stupali u kontakt, u čemu je karakterističan primer Sekule Pjevčevića iz Požegrmca kod Priboja. Tokom devedesetih, bio je blizak JUL-u – Qubiši Ristiću, recimo, napravio je KPGT; posle 5. oktobra, približava se G17 plus – postoje tvrdnje da je i formalno postao član ove partije; o vezi sa Čedomirom Jovanovićem već smo pisali. I ko zna da li je tu kraj.

Kada su, u policiji, ispitivani o međusobnim vezama, neki među pohapšenima su tvrdili kako ove druge uopšte i ne poznaju. Čak, da za ta imena nikada nisu ni čuli. Bili su, valjda, sigurni u svoju konspirativnost. Goran Kljajević, na primer, uopšte nije imao mobilni telefon. Kod Mika Brašnjovića, pronađeno ih je pet. Brojeve telefona menjali su na svakih nekoliko nedelja, a važnije poruke razmenjivali na ceduljicama. Onomad, u diskretnom okruženju jednog ugostiteljskog objekta na Vračaru, članovi grupe seli su za zasebne stolove, kao da se ne poznaju; onda je jedan od njih stao da obilazi stolove, i razmenjuje sa svakim po rečenicu-dve... Da ne govorimo o tome kako je Miko Brašnjović svuda išao sa po četvoricom-petoricom telohranitelja, iako mu ni u jednom trenutku nije pretila bilo kakva opasnost.

Tek, posle početnog negiranja da se poznaju, članovima grupe pokazano je šta je sve policija videla i čula. Tada su zaćutali. Naročito trojica koja i slove za mozak operacija – Kljajević, Pjevčević i pokojni Brašnjović. Sekula Pjevčević, navodno, posebno se ističe kao “briljantan um”.

Mnoštvo dokaza prikupljeno je i manje džemsbondovskim metodama – pažljivim pretresanjem dokumentacije. Tako je i otkriven značajan broj metoda za uterivanje para u njihove džepove. U prilici smo da navedemo nekoliko karakterističnih primera.

Posle početnih indicija – bliskost Pjevčevića, Kljajevića i Brašnjovića, nerealno širenje Brašnjovićevih firmi, Trgovinski sud i u njemu sudija Delinka Đurđević – krenulo se od “Beka”. Veliko državno preduzeće u stečaju, ogroman kapital u nekretninama, kao zakupac se pojavljuje isključivo Brašnjovićev “Tobako”.

Kljajevićev sud, za zamenika stečajnog upravnika “Beka” postavlja Tatjanu Jovanović, zaposlenu u advokatskoj kancelariji “Jolović”. To se dešava u leto prošle godine, bez znanja Spomenke Bilić, stečajnog upravnika preduzeća, dok je ona na odmoru. Uzgred, ni stari ni novi zakon o stečaju ne predviđaju funkciju zamenika stečajnog upravnika, ali šta mari. Par meseci kasnije, u oktobru, zamenica Tatjana Jovanović sklapa ugovor sa Brašnjovićevim “Tobakom” o zakupu objekata “Beka”. Iako na to nema zakonsko pravo, iako je bilo i povoljnijih ponuda. Ove ponude postoje, crno na belo.

U igru u međuvremenu uskače i advokat Jasmina Kojić-Pavlović. Ona, kao “Bekov” pravni zastupnik od 2004. godine, do detalja zna situaciju u preduzeću, nekretnine, stanje robe na lageru... U oktobru 2005. godine ona otkazuje punomoćje “Beku”; samo nekoliko dana kasnije, ponovo se pojavljuje u ovoj firmi, sada kao zastupnik Brašnjovićevog “Tobaka”. Čudom, “Tobako” zna sve o “Beku”. Cenu dogovara sa Tatjanom Jovanović. Sve, dakle, ostaje između Trgovinskog suda (Kljajević, Đurđević), kancelarije Jolović, i kuma Brašnjovića.

Kako je mogla da izgleda dalja sudbina “Beka”, vidi se na primeru “Ineks intereksporta”, još jedne državne firme u stečaju. Miko Brašnjović ovde se najpre pojavljuje kao zakupac prostorija (elitni Senjak), ali priča se nastavlja: neposrednom pogodbom, 1 300 kvadrata prostora, od kojih se 700 opisuje kao ekstremno luksuzno opremljene, Miko Brašnjović otkupljuje za 1 100 evra po kvadratu. Koliko je Brašnjović uštedeo ovim poslom, vidi se iz procene Uprave prihoda: cena kvadrata na ovoj lokaciji – i to samo na osnovu lokacije, a gde je sav raskoš “dodatne opreme” – iznosi preko 2 000 evra po kvadratu. Među najsvežije uhapšenima su i Slobodan Radosavljević, direktor Fonda Ineks intereksport, i Boško Sekulić, potpredsednik UO ove firme. Sekulić je, dodajmo, rođak Gorana Kljajevića. A podsetimo i na to da je Goran Kljajević još 2004. godine bio sumnjičen za nezakonito postupanje u vezi sa “Ineksom” i preduzećima koja su iz njega proistekla.

Prelazimo na “Invest zavod” iz Beograda, ul. Milana Rakića. Firma je u stečaju, predsednik stečajnog veća Delinka Đurđević, stečajni upravnik je advokat Nemanja Jolović. Donosi se odluka o prodaji preduzeća. Petnaest minuta pre zatvaranja konkursa, stižu dve zapečaćene ponude. Jolović ih, protivzakonito, otvara; vidi da je najpovoljnija ponuda 3,2 miliona dinara. Javlja to Miku Brašnjoviću. Sledećeg dana, dan posle zatvaranja konkursa, Brašnjovićev “Elta trejd” daje ponudu od 3,3 miliona. Naravno, prihvaćena je, kao najpovoljnija.

Da završimo sa Pjevčevićem: predstoji mu preispitivanje izuzetno povoljnih kredita koje je uzimao od republičkog Fonda za razvoj. Ovi krediti, pojašnjenja radi, odobravaju se preduzećima na osnovu sačinjenih elaborata, sa striktnom obavezom njihovog namenskog korišćenja. Znači, ako ste dobili kredit da kupite ašov, samo ašov i možete da kupite. Na Sekulu Pjevčevića, međutim, pada sumnja da je kredite trošio nenamenski, da je fingirao fakture, prikazivao lažnu dokumentaciju, novac izvlačio preko fantomskih firmi...

I policiji i tužilaštvu tek predstoji ogroman posao. Policiji, da pretrese ogromnu dokumentaciju o stečajevima o Građevinskom preduzeću Rad, BIM Slaviji, Jugoeksportu... Tužilaštvu, da sve prikupljeno pretvori u dokaze dovoljno jake da sud donese osuđujuće presude. Do tada, sve što je dosad izrečeno ostaje u domenu navodnog, jer je svako nevin dok se ne dokaže suprotno. Izostanu li, na kraju ove priče o stečajnoj mafiji, uverljive optužnice i osuđujuće presude, javnost će morati da pokrene pitanje odgovornosti onih koji su nevine ljude izvrgli ovolikoj blamaži. Ili će to značiti da je stečajna hobotnica svoje pipke pustila još dublje? No, iako optimisti sa iskustvom, ne budimo baš toliko skeptični unapred. Sačekajmo da vidimo šta će sve do kraja isplivati.

Antrfile

C market: Kabinetske menice

Kada je Miroslav Mišković kupovao C market, nasledio je dugove za koje niko ne zna koliki su, i koji su već dosad za nekih desetak miliona evra prevazišli njegove najcrnje slutnje. Reč je, naravno, o posledici poslovne saradnje Slobodana Radulovića, bivšeg direktora C marketa, i pokojnog Mika Brašnjovića.

Radulović je Brašnjoviću, jedino Brašnjoviću, svu ugovorenu robu plaćao unapred, umesto 120 do 180 dana po isporuci, kao što je običavao. Roba firme Eko-produkt (u kojoj je Brašnjovićev ortak bio i advokat Nemanja Jolović) često nije ni stizala, ili je bila očajnog kvaliteta, ali to je najmanji deo problema. Problem je u isplatama. Naime, Radulović je Brašnjovića uglavnom isplaćivao menicama, i to onim “kabinetskim”, koje nigde nisu

evidentirane, tako da se uopšte i ne zna koliko to, zapravo, C market duguje. Prevedeno na novac, Mišković se nadao da konačna cifra neće preći 15 miliona evra, a ona je već sada 25-26 miliona. I svakog dana može još da se poveća. Sva je prilika da je baš zbog straha od Miškovića, a i od policije i pravosuđa, Radulović u februaru i otišao iz zemlje, najverovatnije u Španiju.

Ipak, sudeći po najavama, ni tu ne treba da se oseća bezbednim, jer su i firme njegovih ćerki postale interesantne i španskim vlastima, budući da su korišćene za pranje velikih suma novca. Jedna od šema izgledala je, prema NIN-ovim informacijama, ovako: C market je kod LHB banke uzeo kredit na tri miliona evra. Kredit se prebacuje kiparskoj firmi Mika Brašnjovića “Avon side” koja će, kao, isporučiti robu u toj vrednosti. Od toga, naravno, nema ništa, a novac se sa Kipra seli u Španiju, a onda ubacuje u legalne tokove, kupovinom nekretnina, na primer.

Ma koliko prostački sve ovo delovalo, ovakvo je poslovanje sasvim sofisticirano u odnosu na detektovani početak poslovne saradnje Slobodana Radulovića i Mika Brašnjovića. Reč je o 2003. godini, kada je Brašnjović uhvaćen u “valjanju” (drugačiji izraz bio bi neprimeren) “milka” čokolada, “neskvika” i “minton” bombona kojima je debelo istekao rok trajanja. Kupac: C market, tj. Slobodan Radulović. Preko omladinske zadruge angažovali su dvadesetak ljudi koji su preštampavali datume isticanja roka trajanja i trebili robu od crva (bukvalno). Biznis je provaljen kada se dogodila štamparska greška, pa je umesto 12. meseca ukucano 15, što nije prošlo neprimećeno pa je od toga istraga i krenula.

 

 

 
 
Copyright by NSPM