Vasilije Mišković

UĐEŠ, IZAĐEŠ I – GOTOV SI!

Pomama reklamiranja banaka i agresivnog nuđenja kredita za građane izaziva mnoge sumnje i nameće pitanje: otkuda to da se banke kod nas reklamiraju mnogo više nego na zapadu? Otuda što je Srbija, po rečima predstavnika ovog biznisa, „evropski raj za bankare“ (Ekonomist magazin), što u prevodu znači – velike kamate, mali rizik. Ili drugačije rečeno – zelenašenje uz prećutnu podršku i logistiku države. Bombardovanje neiskusnog stanovništva reklamama o «lakom kešu» donosi velike profite, po pravilu stranim bankama, čiji medijski rat u stvari predstavlja borbu za preuzimanje domaćeg tržišta od strane par «jačih igrača». U prilog ovome govori i činjenica da se na elitnim lokacijama u gotovo svim srpskim gradovima otvaraju bezbrojne filijale i ekspoziture banaka, koje će, ako nastave da se umnožavaju ovim tempom, premašiti broj do sada neprikosnovenih kineskih prodavnica.

Brzi gotovinski krediti, koje ove banke nude našim građanima po skraćenoj proceduri, bez učešća žiranata, na prvi pogled deluju kao vrlo povoljan način da insolvenantni većinski deo stanovništva dođe do gotovog novca. Kada se to uporedi sa stanjem od pre više godina, kada se i nije mogao dobiti ozbiljniji kredit, onda to deluje kao napredak. Međutim, kada nakon prebrojavanja pozajmljenog novca i trošenja istog na stan, auto ili nameštaj, bankarski dužnici shvate da su u prevelikoj žurbi prevideli pojedine stavke sklopljenog ugovora (jer ga najčešće nisu detaljno no pročitali), shvatiće da su njegovim potpisivanjem zapravo sebi stavili kamen oko vrata, i budući da efektivna kamatna stopa kod nekih od banaka prelazi i 25% godišnje, sebe doveli u jednu vrstu dobrovoljnog finansijskog ropstva. Neke procene govore da je dosadašnje zaduživanje građana doseglo takve razmere da je dug svakog zaposlenog građana iznosi u proseku 300 evra.

I iskustvo drugih tranziconih društva nam govori da su se mnogi koji su se upecali na kredite postali „večni zavisnici“ od banaka. Neki od njih, koji su nakon uzimanja kredita izgubili posao ili im je plata smanjena, doživeli su da ima banke oduzimaju kuće i stanove. Hiljade njih se, naprimer u Hrvatskoj, „oprostilo“ od svojih nekretnina i ostalo bez krova nad glavom. I pored toga što nam iskustva iz «okruženja» govore u prilog visokog rizika od ovog oblika zaduživanja, besomučna kampanja reklamiranja istog uz masovnu «glad za novcem» nadjačava svaki glas trezvenosti i upozorenja.

Da je reklamokratorski bezobrazluk banaka prevršio svaku meru svedoči i nedavna izjava ministra trgovine Bojana Dimitrijevića koji je skupio dovoljno smelosti da celu kampanju bankarskog sektora nazove manipulacijom i pozove ih da povuku reklame za naivne građane željne tehničkih uređaja, stanova i putovanja.

„Razne reklame za potrošačke kredite tipa „uđeš, izađeš i gotovo“, „kad će plata“ i slično jesu prevarne oglasne poruke sa stanovišta Zakona o oglašavanju“ - rekao je on i dodao da banke kao oglašivači izostavljaju važne podatke o prirodi sopstvene ponude, upotrebljavaju neodređene i višeznačne izraze koje dovode u zabludu potrošače o vrsti usluga koje nude. Kako je ministar nadalje primetio, u ovim reklamama nema informacija o troškovima usluga, a takođe se nezakonito poredi navodna prednosti korišćenja određene usluge sa pretpostavljenim finansijskim i drugim teškoćama firmi u isplati zarada, tako da se ne zna da li je reč o plati ili o kreditu.

Ministar Dimitrijević je stoga pozvao oglašivače da povuku i promene takav način oglašavanja jer krše zakon, upozoravajući da će im ministarstvo Trgovine i turizma i usluga u tom smislu uputiti i pismeno obrazloženje. „Ukoliko to ne budu učinili povešćemo i odgovarajuće postupke za izricanje sankcija“ upozorio je ministar ukazujući na predviđenu zabranu emitovanja reklame i kazne od 300.000 do tri miliona dinara za privredne prestupe, odnosno od 100.000 do milion dinara za prekršaje, koristeći ovu izjavu i da uputi ličnu poruku lakomislenom delu građanstva da dobro razmisli kada se zadužuje, obzirom na visinu kamata pri zaduživanju koje teško da mogu da budu u interesu istih tih građana. No, kako su zaprećene kazne simbolične u odnosu na «težinu bankarskih igrača» i na potencijalne profite na tržištu hronično gladnom novca, ne čudi što je takav apel najčešće ignorisan ili relativizovan.

Čak ni iskrena upozorenja građanima data od strane pojedinih političara i „medijskih ljudi“ da «paze šta rade» i da se ne zadužuju preko mere i bez krajnje nužde, nemaju nekog efekta. Sve se to pretežno svodi na pranje ruku: iskusne i agresivne bankare (sa uigranim «tranzicionim modelom penetracije») ne mogu dovesti u red jalova upozorenja tipa «ipak smo vam rekli». Priče o zakonskim obavezama banaka da «transparentno» prikažu realne kamate potencijalnim kupcima kredita u praksi nisu ostvarive jer malo ljudi zna svoja prava, a još manje njih će od banaka tražiti preciznije informacije. Banke su isto tako su svesne da se ovde mogu, i zbog korupcije političkog establišmenta i sporosti i neefikasnosti sudstva, ponašati na drugi način nego što to čine na zapadu. Tamo postoje mehanizmi zaštite «komitenta» u vidu zakona, nepisanih pravila ponašanja, organizacija za zaštitu prava potrošača i sl. Već u vreme Velike Depresije tridesetih godina dvadesetog veka američka vlada je formirala fondove da ne bi milioni farmi i kuća pale u ruke bankara kao «hipotekarni plen». Na žalost, ovde će se zapadne banke ponašati po modelu koji je bliži onom namenjenom Trećem svetu nego «evropskim standardima». Njihovo nastupanje na ovim prostorima predstavlja klasični primer agresivnog i bezobzirnog preuzimanja finansijskog tržišta, kao i uspostavljanja skoro potpune kontrole nad privredom jedne male i siromašne zemlje.

Ovdašnje banke ne tangiraju mnogo upozorenja nadležnog ministarstva, već iste, samouverene, sa grubom ironijom uzvraćaju kako im je navodno drago što ministar u svojoj izjavi spominje njihove reklamne slogane, a što samo predstavlja dodatnu potvrdu uspešnosti njihovih marketinških kampanja. Na izjave o njihovim manipulativnim delatnostima u samim reklamama, bankarski marketinški stručnjaci se brane stavovima da, obzirom na dužinu reklamnog spota (10-30 sekundi u proseku), istima mogu samo naznačiti osnovne karakteristike njihovih usluga. „Pošto je priroda bankarskog posla strogo formalna i ostvaruje se potpisivanjem precizno formulisanog ugovora između Banke i korisnika, pri čemu korisnik dodatno mora da obezbedi određene podatke o sebi i preduzeću u kom je zaposlen, svaki naš korisnik ima dovoljno vremena da se upozna sa svim uslovima koje Banka nudi, pre nego što te uslove prihvati.“ - navodi u svom saopšenju Meridijan banka.

*

Formalno gledano, ovakvoj odbrambenoj argumentaciji banaka nema se puno šta zameriti. Banka nudi svoje usluge pod određenim uslovima, pa ko voli nek ' izvoli, a drugi nek poljube - pa ostave. Drugim rečima, za dužničke probleme je, po bankama, isključivo kriva nezrelost i kratka pamet bankarskih korisnika koja preuzima obaveze koje nije u stanju da ispuni. I tu, naravno, ima istine. To što su stavke ugovora o korisnikovim obavezama sitno kucane i skrajnute pri kraju ugovora, to što su korisnici lakomisleni i neobavešteni pa po pravilu loše iskalkulišu konsekvence svojih budućih obaveza, to ne da nije bankarski problem, već naprotiv – to je karta na koju igraju od početka u svojim agresivnim marketinškim kampanjama .

Upravo iz razloga igranja na besparicu i naivnost «bankarski nepismenog stanovništva», zelenaške banke mogu sebi da dozvole luksuz potcenjivačkog odnosa prema svojim potencijalnim klijentima koje izražavaju kroz slogane tipa „Uđeš, izađeš...“ Svi životni problemi se rešavaju odlaskom kod vašeg «ličnog bankara» što treba da asocira na «ličnog psihijatra». Pored erotske asocijacije, marketinške poruke «Uđeš, izađeš...» ili «Jel, legla, legla je...» u isto vreme govore i o odnosu evropskih bankara prema lokalnim «mušterijama». Podsmešljivi cinizam se sastoji i u tome da se cilja na to da je glavni adut jedne banke da u siromašnoj Srbiji «platu obezbedi svakog prvog u mesecu». Ispada tako da time što će plate leći prvog umesto petog u mesecu banka dobija kontrolu nad tokovima novca zaposlenih, ali i kompanija u kojima oni primaju novac. Na taj način bankarski sektor dugoročno dobija kontrolu nad životima kako zaduženih pojedinaca tako i preduzeća, koja u svakoj krizi moraju da traže pomoć svog «ličnog bankara». A to je za banke možda i važnije od visokih kamata koje dobijaju penetracijom na domaće «devičansko tržište» potrošačkih kredita.

Izlaz za dužnika opterećenog visokim kamatama nimalo nije lak, mada reklamne poruke, naivni bi rekli optimistično a realisti lukavo, potenciraju da će se vraćanje potraživanja odvijati po onom „lako ćemo“ ili „snaći ćemo se već nekako“. Međutim, sa postojećom zakonskom regulativnom koja ide na ruku bankarskim poveriocima i novinama u zakonu o hipoteci, deviza „lako ćemo“ odnosiće se samo na lakoću prinudnog naplađivanja banaka iz pokretne i nepokretne imovine poverilaca. A što se kasnijeg „snalaženja“ dužnika tiče, kada isti silom naplaćenih potraživanja, bude lišen krova nad glavom, njemu ne pripada ju ni podrške iz krila nevladinog sektora niti utočište „sigurnih kuća“, jer odbrana od kršenja ljudskih prava u «finansijskoj sferi» nije ideološki atraktivna ni finansijski probitačna.

Osim što se ovakvim agresivnim kampanjama potcenjuje inteligencija našeg stanovništva, ovakav marketing, bez obzira da li su njegovi tvorci toga svesni, promoviše grube stereotipe kojima se nastoji stvoriti identifikacija kod našeg građanstva koje je odavno „bankrotiralo“ u svim sferama, i materijalnim i duhovnim, a koji favorizuju konfliktnost unutar društva medijski ga naduvavajući do krajnjih granica. Tako se u jednoj kampanji ljudi prikazuju kao nervozni i agresivni (muž i žena, sestre i pacijenti („Pacijenti viču, sestro...“), rukovodioci i radnici) jer se ne zna kada će plata. Dakle, kako se ne zna kada će plata u društvu vlada nervoza, pa i konfliktno stanje, nalik na ono hobsovsko „čovek je čoveku vuk“ za čije je prevazilaženje navodno jedini lek – da se svi prepustimo u ruke bankara i da se zadužimo.

U stvaranju ove tragikomične scenografije agresije i bede u kojoj živimo dali su doprinos naši poznati glumci, režiseri i umetnici a što je postalo deo tradicije njihovog „najamničkog odnosa“ koja je započela još reklamom „Svetsko, a naše!“. Na svu sreću, ovakva medijska preterivanja izazivaju kod dela stanovništva podsmeh i otpor, pa je gotovo zaboravljena narodna poslovica da je «dug loš drug» u svakodnevnom govoru već zamenjena novom : «uđeš - izađeš i gotov si». Ipak, to je slaba uteha kada na kraju bude ustanovljen bilans dužničke Srbije.