Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

   

 

Olivera Pavićević

Peti oktobar- demokratska revolucija ili nastavak prvobitne akumulacije kapitala?

Činjenica da je 5. oktobar 2000. godine za mnoge građane predstavljao momenat za koji su verovali da će promeniti njihove živote i doneti očekivane promene u svakodnevnom, najbitnijem životnom aspektu, viši standard, promenu političkog i kulturnog ambijenta, mogućnosti za ostvarenje svih onih želja i ambicija koje su godinama bile odlagane u sferu nemogućeg, u velikoj meri se pokazala kao razočarenje. Postavlja se pitanje da li su izneverena očekivanja običnog čoveka vezana za ovaj društveni događaj nastala kao posledica stvarne prirode i suštine petooktobarskog prevrata ili kao neadekvatan nastavak nečega što je imalo valjan početak, ali ne i mogućnosti konsekventne realizacije. Gorak ukus i česti komentari da se ništa nije promenilo, da je gore nego ranije, zahtevaju dublji osvrt i promišljenu analizu mehanizama i istinskih nosilaca demokratskih društvenih promena u Srbiji. Svakako se nameće zaključak da u šestoj godini posle petog oktobra glavni dobitnici ovog događaja nikako nisu građani koji su u velikom broju prisustvovali na ulicama, sledeći svoj društveni angažman iz 1996. i 97. godine, već se kao društveni, a posebno materijalni profiteri, pojavljuju akteri od kojih to nismo ni najmanje očekivali. Šta se u stvari desilo?

            Iskustva zemalja u tranziciji zaista pokazuju trend pada životnog standarda, pad proizvodnje, povećanu nezaposlenost i rast inflacije. Ekonomski zahtevi građana i prioriteti vezani za pravo na rad, zdravstvenu zaštitu, socijalnu sigurnost i život lišen egzistencijalnih problema skoro da nisu ostvareni ni u jednoj tranzicionoj zemlji. Ali i pored ovih opštih efekata tranzicije, odgovor možda leži u pregledu društvenih i ekonomskih događaja u Jugoslaviji devedesetih. ''Faktička i legitimacijska dekonstrukcija socijalističkog sistema (u Jugoslaviji, kao i u drugim istočnoevropskim zemljama), nije linearan proces'' (Lazić,1994:251) Glavne karateristike ovog procesa su zadržavanje važnih elemenata starog sistema društvene regulacije, i sa druge strane, prodor novih činilaca proizašlih iz nicanja anarhoidnih tržišnih karateristika. Stanje anomije i anarhično tržište otvorili su šanse za sticanje velikih prihoda koji se koncentrišu u rukama privatnih preduzetnika. Komandna privreda i dalje drži najznačajnija preduzeća pod svojom kontrolom, ali slabo kontrolisano i još slabije regulisano tržište rađa nove ekonomske aktere. Govoreći o tadašnjoj ekonomiji učesnici istraživanja Razaranje društva opisuju ga sledećim rečima: “To delovanje samo se uslovno može nazvati tržišnim: ono je tržišno samo utoliko što u principu počiva na razmeni. Ali, tu razmenu ne odlikuje jednakost i lišena je bilo kakvih pravila jer je karakteriše slaba konkurencija, odnosno, prisustvo monopola koji se zasnivaju na najrazličitijim osnovama (smanjenoj ponudi, na državnim preferencijama, pa i na pukoj sili i tsl).” (Lazić,1994:251). Komandna struktura više nema realnu ekonomsku moć, ona je bazirana na političkoj sili, a stvarne društvene snage se koncentrišu na polju anarhičnog tržišta. Ta prislila komandnog aparata ili rukovodeće partije očituje se u njenoj paničnoj brutalnosti. Zaključak autora je da se realna moć komandne nomenklature nagriza, sa jedne strane ekonomskom snagom i interesima obogaćenih privatnih preduzetnika, a sa druge strane obrazovanjem, urbanim načinom života i novim kulturnim stremljenjima mlade generacije. Te dve tendencije ući će gotovo paralelno i u petookobarska dešavanja. Prisustvo prve je krajnje prikriveno, dok je druga predstavljala personifikaciju i simbol demokratskih promena. Nažalost, teza koja se ovde nazire je da su pobednici petooktobarskih procesa pripadnici ekonomski narasle, miloševićevske nove buržoazije. Ona se sastoji u pretpostavci da su vrlo značajni akteri promena pripadnici ekonomske elite stvorene u Miloševićevo vreme u sferama crne, sive ekonomije ili tržišta koje je karakterisla malverzatorska prvobitna akumulacija kapitala. Njihov narasli privatni kapital postaje sputan izolovanom i sistemski neadekvatnom politikom Slobodana Miloševića koji biva izneveren od svoje “dece”, prepušten revolucionarnim zbivanjima koja su njima donosila ozakonjivanje nelegalno stečene ogromne svojine i otvaranje novih spoljašnjih tržišta za plasiranje kapitala. Postavlja se pitanje da li su ti subjekti samo pasivno iskoristili građanski protest, čekajući svojih pet minuta kada se sve slegne, ili su aktivno učestvovali koristeći svoje kontakte u polugama vlasti koje su kao začarane nekim čudom bile zakočene u trenucima prevrata.

            Analizirajući petooktobarski prevrat, Slobodan Antonić (2002) zaključuje da njega karaterišu četiri nivoa, od kojih je svaki zbog svojih rđavih crta nepovoljan po demokratski proces u Srbiji. To su narodnjački, pobunjenički, zaverenički i obaveštajni sloj, a utvrđivanje onog najznačajnijeg za petooktobarska zbivanja presudiće u zaključku o celovitijoj prirodi Petooktobarskog prevrata. Narodni pokret, koji je spontano iskazan kao izlazak (po različitim procenama) od 500 000 do 800 000 ljudi na plato ispred Skupštine, svedoči o jednoj sazreloj svesti o neophodnosti nestanka Miloševića sa političke scene. “Spontanost koja je nadvladala organizaciju” govori u prilog već nepodnošljivom nezadovoljstvu građana koje je pristiglo kako iz unutrašnjosti, tako i iz svih delova grada, nesumnjivo vođeno osećanjem da je “kucnuo čas”. Pobunjenička crta događaja ogleda se u prisustvu naoružanja, opreme, telekomunikacija, logistike i planiranja, koja do tada nije bila tipična za opozicione proteste. Sloj koji zbunjuje je, kako ga Antonić naziva, zaverenički . “Bez obzira na brojnost i rešenost učesnika uličnih protesta od 5. oktobra, i bez obzira koliko je opozicija toga dana bila naoružana, Milošević je svakako raspolagao sa dovoljno sile da savlada prevratnike. U prvoj polovini devedesetih on je više nego udvostručio broj policajaca, dao im činove i naoružao sa 150 oklopnih vozila i 170 minobacača. Krajem devedesetih on je i vojsku očistio od neposlušnih zapovednika i stavio je u svoju službu. No, u odlučujućem trenutku, i policija i vojska otkazali su mu poslušnost” (Antonić, 2002: str. 338). Policija nije reagovala, vojska je ostala u kasarnama. Antonić se pita, kao i mnogi koji razmišljaju o ovom događaju, zašto su vojska i policija tako rđavo branile Miloševićevu vlast? Odgovori su po njemu u lošem zapovedanju u kome je podbacio sam ministar policije, i već prikazanoj neposlušnosti policije kada su pitanju masovni narodni protesti. “Uopšte, zajednicko policiji i vojsci, tog 5. oktobra, bio je poprilični nedostatak poriva da se izvršavaju Miloševićeva naređenja. Običnim policajcima i vojnicima svakako da je Miloševića bilo preko glave. Možda je procena o 83% policajaca i vojnika glasalih za Koštunicu preterana (NIN, 12. oktobar 2000, str. 14). Ali, jamačno je, recimo, većini žandarma bilo dosadilo da se za malu platu preganja sa svojim komšijama i rođacima” (Antonić, 2002: 342). Pitanje koje bi dodali je da li je i većini Slobinih profitera dosadilo da igraju po pravilima koje je predsednički par propisao. Da li je Miloševića, koji nije prihvatao potrebu promena, “kao starog čoveka novo vreme na koncu bez milosti odbacilo”, uz pomoć njegovih dotadašnjih saradnika.

            Kada je reč o spoljnom faktoru treba istaći da njegovo “starateljstvo” i pomoć može biti različitog karatera, ali da je suštinska karakteristika njegovog odnosa prema zemljama istočne Evrope, podsticanje privatizacije “klijentskih” država samo u onoj meri u kojoj je ona značajna sa stanovištva boljeg plasiranja sopstvenog kapitala. ”Svi drugi društveni oblici, koji nisu u direktnoj vezi s oplođivanjem ‘spoljašnjeg' kapitala, za razvijena su društva od sekundarne važnosti” (Lazić,1994:254) Na političkom planu može se govoriti o “brizi” međunarodne zajednice da se krizne i neuralgične društvene tačke ne razreše do kraja, da ostanu u stanju latentnog, ali po potrebi i otvorenog konflikta u kome će uloge uvek biti unapred podeljene.

            Sa druge strane, stara socijalistička elita koja je prošla različite metamorfoze - od samoupravljanja do političkog prularizma, pokazala se izuzetno adaptibilna i sklona stvaranju nabizarnijih hibrida. “Začetnici nove, privatnopreduzetničke elite, takođe su (zbog okolnosti rata i sankcija) u značajnoj meri orjentisani na državu. Njihov interes je primarno usmeren na one oblike regulacije koji će im osigurati dalju nesmetanu akumulaciju (za koju se pokazuje da se, u nekim okolnostima, može brže odvijati u sprezi sa aparatima vlasti i pri barem delimično nestabilnom pravno-političkom poretku na kojem parazitiraju)” (Lazić,1994:254). Pseudo-transformacijski procesi stvorili su jedan zakočeni, ali i vrlo dinamični prostor koji vrvi od kontradiktornosti sledstvenih ovoj osnovnoj. Zakočena ekonomska transformacija sa istovremenim enormnim bogaćenjem privatnih lica, donela je konfuziju i na vrednosnom planu. “Raširena odbojnost (ili bar ambivalentan stav) prema privatnoj svojini među stanovništvom potvrđuje se i stavovima elite” (Gredelj,2000:212). Milošević se nije zalagao za građansko društvo, njemu nisu bili potrebni nacionalno samosvesni građani nego lojalni i disciplinovani podanici. Pojava krupnih preduzetnika kao nove društvene kategorije, pokazala je da i pored sve Miloševićeve odbojnosti prema “građanizmu” proces transformacije u Srbiji teče. Suštinski važno zapažanje je da su nosioci ove ideološki zakočene, ali realno uznapredovale transfomacije društvenog u privatni sektor bili pripadnici vladajuće, komanadne nomenklature, u najvećoj meri. “Činjenica da u njihovom sastavu dominantno mesto zauzimaju pripadnici doskorašnje kolektivno-vlasničke klase (ili članovi njihovih porodica) ne govori samo o razmerama korišćenja prethodno akumulisanih resursa da bi se prigrabili novi, ona pokazuje i da su sami nosioci ranijeg sistema svesni dubine promena tako da preuzimaju glavnu ulogu njegovom “stvaralačkom razaranju” (Lazić, 2000: 57). Značajna je činjenica da socijalizam nije u osnovi potkopan untar njega stvorenim novim poretkom, te se akteri transformacije javljaju, po mišljenju Mladena Lazića, tako reći ex nihilio, iz dubine društvenog vakuma. U njihovom konstituisanju učestvuju nekadašnji moćnici i znatan broj uspešnih pridošlica iz različitih nižih društvenih slojeva, sitan kapital i nosioci specifičnih znanja, a u srpskom slučaju i ratni plen. Proces stvaranja nove ekonomske elite, na čelu sa novim preduzetnicima predstavlja svojevrsnu društvenu šizofreniju, u kojoj deluju ideološko ometanje procesa društvene transfomacije, koja je time značajno zakočena i grozničavo akumulisanje privatnih kapitala u rukama nove “Miloševićeve” buržoazije. “[…] u uslovima tog ‘shizofrenog ponašanja' – ometanja glavnog toka ekonomskog preobražaja, i korišćenja njegovih zaobilaznih kapilarnih rukavaca – moglo se očekivati da i stanovišta pripadnika elitnih grupa – pre svega pripadnika do/sadašnje vladajuće hierarhije – budu nedosledna, ambivalentna, pa i protivrečna” (Lazić, 2000: 51). Tržište kao faktor proizvodnje donosi nove potrebe i načine funkcionisanja društva. Dominacija privatne svojine traži određene društvene preduslove, kako u ekonomiji tako i u društveno-političkoj praksi. Do koje mere se ona suprotstavlja ideološki preovlađujućem komandno-egalitarističkom modelu, na kome Miloševićeva vrhuška fanatično insistira, pokazuje analiza   osnovnih   principa preduzetničkog tržišta. Model posredničkog tržišta , bez obzira na stepen delovanja države, traži da   pojedinci koji žele ekonomsku moć, stižu do nje kroz ekonomsko nadmetanje u kome oni koji gube prepuštaju svoju moć pobednicima.   Oni to čine putem tržišta, u koje je svako nužno uvučen. Budući da je to tržište stalno konkurentsko, oni koji bi bili zadovoljni da sačuvaju ono što imaju, ne mogu to uspeti u uslovima neprestane konkurencije, ukoliko nužno i neprestano ne uvećavaju   svoju ekonomsku snagu,   štiteći se od   konkurentskih napada drugih.. Politika preduzetništva traži uslove sopstvenog opstanka, bez obzira što su njeni nosioci razapeti između ideologije (sumanute Miloševićeve autoritarnosti) i stvarnosti privatnog kapitala. Rascep unutar vladajuće strukture se pojavljuje kao sukob interesa državno-mafijaškog (1), ali ipak privatnog kapitala i fanatične politike državnog, komandnog socijalizma Slobodana Miloševića. “ Neutrošeni ostaci društvenog bogatstva su raspodeljeni odanim glavarima i njihovim nezajažljivim porodicama. Ostatak je kriomice sklonjen u inostranstvo. Veliki sistemi su uzurpirani i stavljeni pod privatnu kontrolu, a neki su pod sumnjivim okolnostima prodati multinacionalnim kompanijama. Uvoz i izvoz su stavljeni pod strogi režim partijskih dozvola i kvota. Svojina je, dakle, usred državnog tranzita i ideološke transformacije eksproprisana. Nova pseudoelita finansijske moći pobačena je u grčevima ratne destrukcije zemlje” (Knežević,2001)

            Vlasnička transformacija koja se bazirala na otimačini, utajama poreza, švercu, sivoj ekonomiji, zgrtanju, iznedrila je novu klasu Miloševićevih preduzetnika. ”Miloševićevi direktori, bankari, i ‘biznismeni' nisu imali ekonomsku viziju izvan pukog samoodržanja na vlasti” (Knežević,2001). Antagonizam između bogatih i siromašnih postaje ogroman, mada manje pominjan, ali ne manje značajan, je i nastupajući antagonizam unutar klase bogatih. Samovoljno arbitriranje nije u prirodi privatnog poseda, kontradikcija između zahteva za modernizacijom i još uvek vladajuće političke potrebe za održavanjem statusa quo, stvara vrlo neugodnu poziciju za grupu novih preduzetnika. Formiran je društveni sloj “za koji se transformacija pojavljuje kao uslov opstanka, a koji postepeno stiče resurse na osnovu kojih taj opstanak može efektivno da štiti” (Lazić, 2000: 58). U ovoj konstataciji koja je od suštinskog značaja, krije se pretpostavka da je petooktobarski prevrat bio željeni događaj i za one sa kojima je on navodno trebalo da se razračuna. Na taj način je zadatak društvene transformacije za njih odradio ideološki neprijatelj, koji će u nastavku događaja biti neutralisan na najrazličitije načine. Iz tog razloga ne čude česte izjave nekih učesnika u potonjoj sudbini Slobodana Miloševića, koje su navodile na zaključak o izdaji Slobodana Miloševića od najbližih političkih saradnika i prijatelja. A samim tim ne čudi ni situacija u kojoj “oni koji su poraženi na svim frontovima još uvek drže front finansijskih moći. Obesna podedinjala Srbija, iz mefistofelsovske sapunske opere nacionalne i državne destrukcije, narugala se ojađenoj i izgladneloj srpskoj periferiji” (Knežević,2001) Ali, da nevolja bude veća, ruga joj se i dan danas. Kontinuitet novca u Srbiji, tačnije relevantnih ekonomskih struktura, koje su u dinamičnom društvenom procesu primale nove članove iz različitih socio-političkih miljea, doveo je do vrlo sumornog epiloga društvene transformacije, u kojoj je srpsko društvo uglavnom smešteno između društveno-aktivnih ostataka petooktobarskih demokratskih snaga, tehno-birokrata sa njihovim obeščovečenim “sprovođenjem međunarodnih standarada” i, sa druge strane, “nabreklih” i “umivenih” “lumnpenoligarha” koji celu ekonomsku, političku i društvenu scenu Srbije (a sad bi Balkana) drže kao prostor za realizaciju sopstvenih interesa. Zato još jednom ističemo dilemu: da li se radi o posustaloj i propuštenoj petooktobarskoj šansi, ili o njenom generalnom izostanku, nakon dubljeg skeniranja nevidljive “podzemne” podrške tom događaju. Da li su lažne optužbe koje propast petog oktobra pripisuju razjedinjenosti, neinventivnosti i korumpiranosti demokratske opozicije, ili još sumnjivijoj konfrontaciji na raskol između “moderno-evropskih” i “zaostalo-radikalskih” Srba. Čini se kao da su “kukavičija jaja” Miloševićevih izdanaka spuštena u ovaj značajan društveni prevrat, te su se kasnije, oslobodivši se prepreka na putu do udobnog smeštanja u “demokratski pluralizam”, razvila do krajnje iritirajućih razmera. Utoliko su glavni gubitnici svi oni koji su od petog oktobra očekivali raskid sa dotadašnjihm ekonomskim i političkim recepturama. Demokratski orjentisani intelektualci u Srbiji su vraćeni na periferiju društveno-političkih zbivanja, vrenosni kaleidoskop u sprezi sa nastavkom novih oblika razaranja ljudskih egzistencija paradigmatično su oličeni u samoubistvu “otpuštene najbolje radnice” (2).

            Tumačenja i ocena petooktobarskog prevrata posmatranog između “događanja naroda” i “puča”, moraju uzeti u obzir duboka ekonomska vrenja koja su mu pethodila, i koja su nažalost izrodila preduzetničku klasu čije postojanje nije posledica regularnog prelaska na postulate tržišne ekonomije i vladavine privatne svojine u slobodnoj utakmici. Ako su neke od osnovnih funkcija preduzetništva: uvođenje novih proizvoda ili unapređivanje starih kvaliteta; uvođenje novog metoda proizvodnje; otvaranje novih tržišta; osvajanje novih sirovina i njihova upotreba-primena; kreacija putem novog tipa industrijske organizacije, i iz letimičnog pogleda na njih , jasno je da one nisu bile princip sticanja bogatstva preduzetničke grupe u Srbiji. To ne znači da se one nisu postavile kao uslov njenog opstanka i time je opredelile za rušenje starog režima. Samo se postavlja pitanje koliko je njihova uloga bila aktivna u petooktobarskim zbivanjima, pogotovo u svetlu ponašanja vojske i policije. U nastavku događaja, njihova uloga postaje sve vidljivija i završava se slavodobitnim pohodom na susedna tržišta. Uz blagoslov srpskih (ovog puta ekonomskih) patriota, kreće se u pobede u trgovinskom ratu sa starim neprijateljima iz susedstva.

Fusnote:

1. Nova klasa preduzetnika je bila skup «kleptokratske nomenklature, kopradorske oligarhije, baknokrata profitno intimiziranih sa partiokratama» (Knežević,2001).

2. »Dragica Simić (50), radnica preduzeća FAD AD iz Gornjeg Milanovca, obesila se u ponedeljak, 10.4.2006. oko 16 časova u prostorijama fabrike. Pored nesrećne radnice nađeno je oproštajno pismo upućeno porodici i javnosti, u kome je navela da se na ovaj korak, između ostalog, odlučila jer je prošle sedmice proglašena za tehnološki višak u FAD-u.

U pismu je navela da je njena poslednja želja da se pismo pročita na sahrani. Pismo je datirano na 6. april, četiri dana pre samoubistva. Pored pisma nađena je i plaketa koju je Dragica Simić dobila pre nekoliko godina od opštine Gornji Milanovac kao jedan od najboljih radnika. » Blic, 12.4.2006

(Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd)

Literatura:

•  Antonić, Slobodan (2002): Zaboravljena zemlja: Srbija za vlade Slobodana Miloševića. Beograd: Otkrovenje.

•  Knežević,Miloš (2001): ”Miloševićevo razdoblje: Izgubljeni prostori”, Nova srpska politička misao, Posebno izdanje 1, HTTP://www.NSPM.org.yu/tekstovi/txt

•  Lazić, M. (1994): ,,Društveni raspad ili preobražaj'', u: Lazić, M. (ur.) Razaranje društva , (str. 245-258). Beograd: Filip Višnjić.

•  Lazić, Mladen (2000): ,,Elite u postsocijalističkoj transformaciji srpskog društva'', u: Lazić, M. (ur.) Račji hod: Srbija u transformacijskim procesima, (str. 21-64). Beograd: Filip Višnjić.

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM