Nikola Fabris

NOVI ARANŽMAN SA MMF-om?

Osnove međunarodnog monetarnog sistema su postavljene još za vreme II svetskog rata (1944. godine) osnivanjem Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Svetska banka je zamišljena kao razvojna insitucija koja je svojim kreditima trebala da potpomogne posleratnu obnovu i privredni razvoj manje razvijenih zemalja. MMF je koncipiran kao institucija koja je trebala da doprinese stabilnosti, pre svega u oblasti međunarodnih plaćanja, deviznih kurseva i uravnoteženja platnog bilansa. (Kroz istoriju se pokazalo da skoro svaka zemlja sa nestabilnim političkim i ekonomskim uređenjem pre ili kasnije “zakuca na vrata” MMF-a). Od sredine sedamdesetih, a naročito tokom poslednje dve decenije, politike MMF-a su predmet brojnih kritika i napada, ili kao što ističe K. Rogof (2004.), bivši glavni ekonomista MMF-a: “Danas su blizanci (Svetska banka i MMF, primedba autora) pod konstantnim kritikama, povremeno od strane levice, povremeno od desnice, a ponekad se i međusobno kritikuju”. Nesumnjivo jedan od najžešćih kritičara je nobelovac J. Stiglic, bivši glavni ekonomista Svetske banke. U svojoj knjizi “Protivrečnosti globalizacije” (2002.) loše politike MMF-a on obrazlaže kroz finansijsku krizu u Istočnoj Aziji (1997.), slom ruskog finansijskog tržišta (1998.) i kroz brojne primere zemalja u razvoju za koje optužuje pogrešne politike MMF-a.

Da li je tokom neoliberalne globalizacije, čiji je jedan od glavnih nosilaca bio MMF, smanjen ili povećan broj siromašnih u svetu, odnosno njihovo relativno učešće u svetskoj populaciji, ostaje predmet brojnih kontroverzi i studija. Izvesno je da će budućnost dovesti od ozbiljnih reformi MMF-a, a nije isključeno da, u skladu sa predlogom K. Rogofa (2004.), MMF bude transformisan u instituciju koja neće odobravati kredite, već će samo pružati tehničku pomoć, koordinirati globalni finansijski sistem i možda publikovati rejtinge zemalja. Međutim, to nije tako bliska budućnost, a mi kao zemlja moramo uskoro odlučiti da li ići u novi aranžman sa MMF-om ili ne.

Šta će nama MMF?

Što se Srbije tiče, eventualna buduća finansijska podrška MMF-a faktički bi se odnosila na jačanje deviznih rezervi u cilju odbrane kursa dinara, zbog pretnje visokog deficita tekućeg računa platnog bilansa. Međutim, devizne rezerve NBS su, na kraju juna ove godine, dostigle iznos od gotovo 8 milijardi dolara, tako da je evidentno da podrška deviznim rezervama nije potrebna. Čak je, sa druge strane, Srbija ovih dana započela prevremenu otplatu prethodnih kredita[1] uzetih od strane MMF-a. Ovakva odluka srpske vlade je bila racionalna iz više razloga. Prvo, postojeći nivo deviznih rezervi i bez kredita MMF-a je dovoljan za odbranu deviznog kursa. Drugo, kamata koja se plaća na ova sredstva MMF-u je viša od prinosa koji može da ostvari NBS plasmanom ovih sredstava.[2] Treće, na taj način se stiče mogućnost da Srbija izađe iz pojačanog nadzora MMF-a, nadzora koji je obavezan za sve zemlje kod kojih je racio odobreni krediti-kvota viši od 1,5. Četvrto, smanjuje se ukupna spoljna zaduženost zemlje, sa svim pozitivnim ekonomskim i političkim implikacijama koje smanjenje ukupne zaduženosti sobom nosi.

Naravno, postoji i mogućnost zaključenja sa MMF-om tzv. nefinansijskih aranžmana. Osnovna razlika u odnosu na klasične aranžmane je što u ovim programima MMF ne odobrava nikakva finansijska sredstva. Ovi aranžmani podrazumevaju dogovor o budućoj ekonomskoj politici, kao i periodičan nadzor MMF-a o ispunjenju dogovorenih mera. Prednost ovakvih aranžmana se ogleda u besplatnoj ekspertskoj podršci MMF-a, kontinuiranom pritisku na vladu da vodi “zdravu” ekonomsku politiku i u poboljšanju imidža zemlje (sniženju rizika), naravno ukoliko MMF potvrdi da reforme idu u “pravom smeru”. Tri ključna pravca delovanja takvog aranžmana bi se odnosila na: obaranje inflacije, smanjenje deficita tekućeg računa platnog bilansa i ubrzanje restrukturiranja velikih privrednih  sistema.

Na kraju, postoji i varijanta da se zaključi takav aranžman kod kojeg ne postoji namera povlačenja odobrenih sredstava od strane MMF-a, osim u slučaju većih poremećaja platnog bilansa. U pitanju su tzv. opreznosni aranžmani (“Precautionary Arrangements”). 

Novi aranžman – pro et contra

Zagovornici saradnje sa MMF-om će vrlo rado istaći argumente da je ustvari misija MMF-a zaslužna za povratak Vlade na reformski kurs, dok će sa druge strane protivnici saradnje isticati visoke devizne rezerve i činjenicu da nam stoga nisu potrebni krediti ove institucije. Svakoj vladi je, po prirodi stvari, ugodnije ukoliko sama može da vodi ekonomsku politiku nego ako to čini pod pritiskom sa strane. Nefinansijski aranžman bi se mogao protumačiti kao eksterna kontrola, odnosno indirektno priznanje Vlade da nije u stanju da sama vodi zdrave politike, a kao što ističe B. Mijatović (2006.), nacionalnom ponosu ne godi kada nas neko drugi prisiljava da učinimo nešto dobro za sebe.

Ključni argument u prilog aranžmana sa MMF-om je taj što većina potencijalnih stranih investitora pre odluke o ulaganju u određenu zemlju prvo pogleda sajt MMF-a. Ukoliko tamo bude stajalo da je inflacija u Srbiji visoka, odn. najviša u Evropi, da je toj i tolikoj inflaciji u velikoj meri «kumovala» sama država - previsokom javnom potrošnjom, ograničenom konkurencijom i mekim budžetskim ograničenjem prema velikim sistemima - onda će malo koji strani investitor poželeti da investira u Srbiju. Na žalost, domaća akumulacija je oskudna, tako da su strane investicije jedini realan resurs ubrzanja privrednog razvoja. Ne treba zanemariti ni uticaj međunarodnih rejting agencija, koji su vrlo radi čitaoci sajta MMF-a, a njihov uticaj na strane investitore je veliki.

Pored toga, čak i ako se odabere razvojni put zvani «u se i u svoje kljuse», pojavljuju se novi problemi – tako, B. Mijatović (2006.), postavlja pitanje da li postojeća Vlada ima dovoljno stručnih kapaciteta za (samostalno) sprovođenje svih neophodnih reformi.

Zbog navedenih razloga, većina domaćih ekonomskih eksperata smatra da je Srbiji potreban novi aranžman sa MMF-om. Njihove ideje u velikoj meri može sublimirati izjava D. Popović: «U ovoj zemlji ne postoji politička saglasnost o ciljevima i metodima tranzicije, zbog čega su vođenje tog procesa preuzele međunarodne institucije MMF i Svetska banka». Suština argumenata većine ekonomista je u bojazni da bi bez čvrstog nadzora MMF-a Vlada počela da vodi populističke mere i na taj način odustala od restrukturiranja privrede (velikih preduzeća), ograničavanja javnog sektora i ograničavanja rasta javne potrošnje.

Argumenti protivnika novog aranžmana.- Međutim, I. Stojanović (2006.) ima nešto drugačije mišljenje i on ističe: «Obrazloženje da je sporazum sa MMF-om Srbiji potreban kako bi ona popravila svoj rejting i nastavila reforme je nedovoljno. Svoj rejting privreda Srbije pokazuje i samom činjenicom da je sposobna da vrati dug MMF-u i da ima visoke devizne rezerve, a reforme može i sama da sprovede. Iskustva pojedinih zemalja u tranziciji pokazuju da su ozbiljan ekonomski rast započele posle oslobađanja nadzora MMF-a i usvajanja razvojnog opredeljenja privrede.» Kritičar aranžmana MMF-a je i D. Miljković (2006.) koji kao osnovni problem u prethodnom programu MMF-a vidi politiku deviznog kursa, koja je dovela do velikog rasta plata izraženih u evrima, koje nisu rezultat povećane produktivnosti.

Osnovni principi programa MMF-a u saradnji sa «posrnulim» ekonomijama, su liberalizacija tržišta, makroekonomska stabilnost i povlačenje države iz ekonomije. Ne sporeći da su ovi principi načelno opravdani, kritičari aranžmana će istaći da im nedostaje jedan bitan element, a to je procena socijalnih posledica ekonomske politike, to jest ako se posrnula nacionalna ekonomija fokusira na smanjivanje inflacije i budžetskog deficita, («klasična» MMF-preporuka), to može dovesti do socijalne eksplozije i gubljenja kontrole nad celokupnim sistemom. Kada tržište dospe u krizu, neophodni su dodatni mehanizmi za njegovo pokretanje, a to je onda prostor za «korisnu intervenciju» države. Međutim, iskustvo mnogih zemalja je pokazalo da, kada država uđe «na teren» intervencije, onda ona teško nalazi optimalnu granicu toj svojoj intervenciji.

U pogledu argumenata za i protiv novog aranžmana sa MMF-om koplja se lome i oko pitanja da li MMF propisuje jedinstvenu «terapiju» za sve zemlje. Kritičari aranžmana odgovaraju pozitivno na ovo pitanje i ističu da ne postoji «jedan lek za sve bolesti». S druge strane, zagovornici novog aranžmana ističu da su isti samo osnovni principi politike MMF-a, a da se aranžman prilagođava svakoj pojedinačnoj zemlji.

Zamerka aranžmanima MMF-a je, prvenstveno, ta što su oni previše «opterećeni» stopom inflacije i restriktivnim politikama koje su neophodne za njeno suzbijanje. K. Rogof (2004.) ističe da je veliki broj zemalja u pravu kada kaže da bez obzira koliko je niska stopa inflacije, MMF želi još nižu stopu inflacije. Ovaj stav se može primeniti i na našu situaciju, jer bi pre petnaestak godina prošlogodišnja stopa inflacije u Srbiji (17%) bila ocenjena kao izuzetno ostvarenje, a danas se ona tretira kao problem uz nužnu primenu restriktivnih politika koje dodatno otežavaju poslovanje ionako nevitalne privrede.

Uvoznički lobi.- Među kritičarima novog aranžmana prisutna su i mišljenja da bi novi aranžman sa MMF-om, u stvari, najviše odgovarao uvozničkom lobiju. Na prvi pogled to može izgledati čudno i paradoksalno, jer politike MMF-a forsiraju globalizaciju i otvorenost zemlje, što je suprotno monopolističkim interesima uvoznika. Međutim, postojeći stepen otvorenosti zemlje je dosta veliki, te nije realno očekivati dalji stepen liberalizacije, pa stoga nema opasnosti za uvoznike sa te strane. Suština politike MMF-a je makroekonomska stabilnost, a trenutno jedan od najvećih debalansa koji postoji u Srbiji je dvocifrena stopa inflacije. Stoga je evidentno da bi novi aranžman MMF-a forsirao stabilnost deviznog kursa ili njegov sporiji rast od rasta inflacije. Kako je realno očekivati da će i u budućnosti plate u dinarima nominalno pratiti kretanje inflacije, to bi značilo rast plata u evrima i veće mogućnosti za kupovinu uvoznih dobara.[3] Međutim, imajući u vidu visok deficit tekućeg računa platnog bilansa, bila bi racionalna i depresijacija deviznog kursa. Ipak, izvesno je da će se ovaj drugi problem nastojati rešiti preko restrikcija rastu agregatne tražnje, to jest preko ograničavanja javne potrošnje, plata u javnom sektoru, ograničavanja kreditne ekspanzije i dr., a ne preko depresijacije deviznog kursa, koja bi lako mogla pokrenuti inflacionu spiralu.

Jasno je da se u narednom periodu mora odrediti politika deviznog kursa odnosno mora se izbeći zamka da se preko jednog instrumenta ekonomske poltike ostvare dva cilja ekonomske politike (Fabris, 2006.). Naime, devizni kurs je nakon demokratskih promena iz oktobra 2000. godine imao ulogu nominalnog sidra u Srbiji. On je rastao sporije od inflacije i vodio je realnoj apresijaciji koja je rezultirala u postepenom obaranju inflacije, koja je dovela do jednocifrene stope inflacije u 2003. godini. U ovom periodu devizni kurs je, kao što je već primećeno, odigrao značajnu ulogu u eliminisanju inflacionih očekivanja. Već od 2003. godine devizni kurs počinje da više fluktuira, tako da u 2003. i 2004. imamo realnu apresijaciju. Stiče se utisak da su u tom periodu kreatori ekonomske politike, zadovoljni ostvarenim rezultatima na planu obaranja inflacije, pokušali da deviznom kursu dodele još jednu ulogu – tj. ulogu uravnoteženja platnog bilansa. Rezultat takve politike je bio najviša stopa inflacije u Evropi i visok deficit tekućeg računa platnog bilansa. Stoga, očigledno je da devizni kurs nije mogao da igra ulogu i nominalnog sidra i instrumenta uravnoteženja tekućeg računa platnog bilansa, odnosno on niti je doprinosio makroekonomskoj stabilnosti niti platnobilansom uravnoteženju.

Bankarski lobi.- Sa druge strane, jedan od najvećih protivnika novog aranžmana sa MMF-om je bankarski lobi. Kako je usled visoke fiskalne potrošnje i raširene neformalne eurizacije vrlo ograničeno dejstvo instrumenata monetarne politike, najteže breme restriktivne monetarne politike, uz zdušnu podršku MMF-a, palo je na bankarski sektor. U nameri da snizi previsoku agregatnu tražnju, koja sa jedne strane utiče na rast inflacije, a sa druge strane na rast deficita tekućeg računa platnog bilansa, Narodna Banka Srbije je u nekoliko navrata “stezala” politiku obavezne rezerve koja je trenutno najrestriktivnija u regionu, što je snizilo profitabilnost bankarskog sektora. Podrška MMF-a ovoj meri je bila od velikog značaja za NBS, jer je i MMF istakao da restriktivnom monetarnom politikom treba ograničiti preveliki rast kreditne aktivnosti, koji podstiče inflaciju i uvoz potrošnih dobara. 

Socijalna cena novog aranžmana.- U programima MMF-a se primenjuju stroga pravila tržišne privrede. To znači smanjivanje socijalnih izdataka i drastično smanjivanje prava radnika. U poslednjoj misiji iz juna ove godine MMF je jasno sugerisao da su neophodne radikalne reforme na ovom polju. Sa jedne strane se traži iniciranje procesa stečaja i likvidacije u većem broju preduzeća, a sa druge strane značajnije izmjene u radnoj regulativi koje bi olakšale otpuštanje radnika, snizile optremnine i povećale fleksibilnost tržišta rada. Ovome nesumnjivo treba dodati i očekivane zahteve za restrukturiranjem velikih sistema, koji nužno moraju biti praćeni otpuštanjem viška radnika. Jasno je da bi ovakve politike imale pozitivne fiskalne implikacije, ali bi mogle predstavljati ozbiljan socijalni udar. U prošlosti se pokazalo da su sindikati vrlo dobro organizovani i da su bili u stanju i da blokiraju usvajanje Zakona o radu ili da izdejstvuju njegovo prilagođavanje zahtevima sindikata. Pokušaj “diranja” ovih stečenih prava iz perioda socijalizma mogao bi da izazove serije štrajkova i demonstracija sindikata, a na socijalne nemire nije imuna nijedna vlada.

Ovaj problem nas polako dovodi i na teren potencijalnog konflikta interesa različitih državnih insitucija vezano za novi aranžman sa MMF-om.

Vlada, Aranžman i Izbori.- Izvesno je da Vladi novi aranžman može doneti dosta “glavobolja”. Pored već pomenutog potencijalnog socijalnog problema, novi aranžman bi u potpunosti zaustavio, ili bar u velikoj meri redukovao, najavljeni “Veliki investicioni program”, jer u poslednjem saopštenju misije MMF-a navedeno je jasno protivljenje takvom planu. Takođe, izvesno je da bi se vodila politika striktnog ograničenja javne potrošnje. Ovakva politika bi bila suprotna tekućoj ekonomskoj politici koja forsira ekonomski rast na uštrb ekonomske stabilnosti.[4]

Imajući u vidu da je vladajućoj koaliciji sve teže da obezbedi parlamentarnu većinu, veliki broj analitičara smatra da se bližimo prevremenim izborima. Restriktivna fiskalna politika pred izbore je pogubna za svaku vladajuću partiju i mnogo puta se pokazalo da reformske vlade gube na izborima, a da blagodeti njihove politike ubira naredna vlada. Takođe, zahtev MMF-a bi bio i završetak privatizacije NIS-a, što može samo ubrzati slom ionako “krhke” vladajuće koalicije. Stoga je jasno zašto Vlada ustvari ne želi novi aranžman sa MMF-om, u kome sasvim sigurno ne bi bilo prostora za bilo kakva popuštanja pod socijalnim pritiscima i uticajima brojnih lobi-grupa.

Sa druge strane, Narodna Banka Srbije, koja nije opterećena parlamentarnim izborima, a koja se pokazala prilično “nemoćnom” da obuzda inflaciju, priželjkuje novi aranžman sa MMF-om koji bi ograničio fiskalnu potrošnju (koja je identifikovana kao jedan od najvećih uzročnika inflacije), dok bi, istovremeno - davanjem podrške restriktivnoj monetarnoj politici – značajno “ojačao” poziciju same NBS.

Na kraju, ne treba izgubiti iz vida da je realizacija prethodnog aranžmana sa MMF-om rezultirala u velikoj dozi “gorčine” kod nekih funkcionera srpske vlade. Zaključenje aranžmana je dva puta odlagano, pregovori su par puta privremeno prekidani, i aranžman je umesto u maju 2005. godine, zaključen u februaru 2006. Preteći prekidom aranžmana, što bi značilo blokiranje otpisa preostalih 15% spoljnog duga prema Pariskom klubu, MMF je metodom “štapa i šargarepe” prinudio Vladu Srbije na ostvarenje svih ciljeva predviđenih aranžmanom, ne uvažavajući previše teškoće koje su postojale u ispunjenju pojedinih ciljeva (više puta neispunjena obećanja Vlade Srbije su verovatno i prouzrokovala tako krute stavove MMF-a).

Zaključak

Autor je u ovom radu više potcrtao dilemu nego što je ponudio odgovor na konkretno pitanje da li je za Srbiju poželjan novi aranžman sa MMF-om ili nije. Delimično objašnjenje odsustva jasnog odgovora je u činjenici da dobit od aranžmana sa MMF-om na jednoj strani, znači plaćanje visoke cene na drugoj strani. Ono što je jedino izvesno jeste to da Srbiji nije potreban novi finansijski aranžman sa MMF-om, a da dilema ostaje da li ići u nefinansijski aranžman. Ovde treba naglasiti da iskustvo velikog broja programa je pokazalo da su aranžmani MMF-a bili mnogo uspešniji u postizanju makroekonomske stabilnosti nego u pokretanju razvojnog ciklusa.

Odgovor na početno pitanje se, zapravo, nalazi u odgovoru na pitanje da li je Vlada nedisciplinovana u sprovođenju zdrave ekonomske politike, odnosno da li joj je potreban eksterni supervizor. Pozitivan odgovor na ovo pitanje povlači potrebu za novim aranžmanom, i obrnuto.

Fusnote: